Deo 2, Poglavlje 15
Srpski puk je tada, kao i svi bivši stari husarski pukovi u Rusiji, imao vrlo čudno uređenje. Otkako je postao (nekoliko desetina godina ranije) nije ni ličio na redovnu vojsku. U njemu su se ukorenile zloupotrebe. Niko od komandira nije ni mislio o ispravnosti puka i službe, nego je svako gledao samo svoje interese i svoj džep. Svi su husari imali sopstvene konje, svoju uniformu, spremu i puške i svi su nabavljali hranu sami za sebe i svoje konje, i sve to kupovali za svoj novac kako su i gde mogli, a plate su dobijali prema pijačnim cenama onih mesta u kojima se puk nalazio. Pukovski zapovednici su se, opet, od svoje strane svojski trudili i nalazili načina da sve drže na velikoj ceni i da te cene majstorski još i povećavaju, a za to su dobijali, sa nadležnog mesta, velike sume.
Kad su se iz državne kase tražile isplate, puk se predstavljao kao sasvim potpun, to jest da su svi ljudi i svi konji na broju i uvek se pazilo da se nedeljni i mesečni izveštaji podudaraju. Ako su se ponekad i pravile smotre u pukovima, pravi se nadzor nikad nije izvršavao, pa je i to pomagalo zloupotrebama.
Mnogo me je začudilo kad sam jedanput na smotri video da oficiri svoje sluge i posilne (posilni su po tom starom uređenju davani oficirima od velikoruskih regruta) oblače u husarske uniforme kao zamenu za odsutne husare dok se smotra ne svrši. A dešavalo se i to da se jedan husar na smotri odazove na dva imena. Pukovski komandanti bili su u svemu sporazumni s komandirima četa i s ostalim oficirima, a dobitak su delili popola.
U četama su se nalazili oficirski kalauzi koji su se starali da se husari po krčmama što više napiju i što više zaduže, a krčmari su bili isto tako husari, i druge dužnosti sem te nisu ni imali. Pukovnik je, opet, imao dućan sa svim vojničkim potrebama, uniformama i drugim stvarima. Husarima se dozvoljavalo da se greše o disciplinu, i što je husar više trošio i svoje stvari više za piće zalagao, utoliko je bilo bolje, jer je te iste stvari morao nanovo kupovati i to po trostrukoj ceni, a ponekad je blagajnik, kad je video s kim ima posla, jednu istu stvar upisivao i dva puta.
Pukovnik je za blagajnika birao uvek čoveka s kojim se može raditi u sporazumu. Za njihove račune niko ništa nije znao, a sve što se husarima davalo išlo je na račun plate.
Pukovnik je uvek imao mnogo svojih konja koje je davao husarima po kojoj ceni je hteo, i to opet na račun plate. A husari, naročito ako su bili pijanci, nisu na to ni gledali. Oni su se akonto plate uvek unapred zaduživali.
Ako koji husar proda svoga konja nekom izvan puka i ostane bez njega, pa ma to bilo za vreme rata, nije se ni kažnjavao ni ispitivao, nego je odlazio u komoru, i u komori je bilo i po stotinu takvih ljudi. Njih su u knjigama vodili kao bolesne, a prodane konje kao ranjene i poubijane od neprijatelja u boju. A kad pukovnik nabavi konje nanovo, davao ih je onima koji su išli peške, a njegov prijatelj blagajnik im je ubeležavao sve dane koje su proveli bez konja, samo da im što više odbije od plate.
O disciplini i urednosti niko nije ni mislio. U puku je bilo mnogo ženjenih husara koji su imali svoja kola, i zato je komora u maršu bila uvek vrlo velika. Poneki husar je sam, sa ženom i decom, terao svoja kola, a što nije bio u stroju, nije bilo važno. Poneki su opet redovi, podoficiri i oficiri imali kao poslugu civile (a takvih je bilo mnogo), i pošto su mnogi i od njih sebi sve dopuštali, dolazilo je do nereda i krađa.
To se naročito videlo u poslednjem ratu s Pruskom i zato se moralo posle svršenog rata, 1764. godine, uvesti novo uređenje i husarski pukovi preurediti.
Kad sam ja došao u Srpski puk, ta nova uredba još nije izašla. Zatekao sam još sve po starom. Bilo je glasova o tome, ali niko nije u njih verovao. Govorilo se: „Što da se husarski pukovi preuređuju?“ — „Kud bi bolje nego što je sada?“ — i: „Sve je to laž“ — i tako je ostajalo na onom starom, uobičajenom neredu.
Dešavalo mi se da vidim, kad se puk preseljavao na drugo mesto, kako husari u maršu izjure na konjima iz stroja ispred pukovnika, a on ih još hvali kako su hrabri i brzi — i nije im to branio, Meni se to učinilo čudno, pa sam se usudio jedanput da ih kaznim zbog toga, ali mi je rečeno da im to ne treba braniti zato što na svojim konjima jašu. Malo kasnije sam opet video kako pri prolazu kroz selo izlaze iz reda, ulaze u krčme i piju vino i pivo, pa mi je i opet rečeno da ih ne diram: „Oni će nas već stići.“ I oficiri su izlazili iz reda i udaljavali se od svojih mesta, lutali okolo, larmali i lovili zečeve, i sve se to podnosilo. Ako je husar u stroju pijan i padne s konja, ili ako je sav razbarušen i neuredan, ni to mu se nije zameralo, a što je bio grublji i što je pijan svašta govorio, utoliko je bio veći junak.
U celom puku nije tada bilo više od trista redova, makar da se u izveštajima navodio mnogo veći broj. Ja sam sve to gledao tada s velikim čudom, ali sam morao da ćutim da ne navučem na sebe mržnju ni pukovnika, ni blagajnika, koji je u puku imao veliku ulogu. Blagajnik nije ni od koga zavisio i sa svojim računima znao je jedino za pukovnika. On je bio veliki prepredenjak i svi su ga se bojali i čuvali. Zato sam se ja, već i kao nov, držao od njega malo po strani. Nisam hteo za njegovo poslovanje ni da znam, ni da pitam. U takvoj situaciji proveli smo celo leto.
Za to vreme su se često priređivali sastanci koji nisu ničem drugom služili nego da se svi dobro izopijaju. U tome su nalazili svi nešto lepo i nešto što se podrazumeva. A ako neko nije bio uz njih, taj nije bio ni za šta, bio je prezren i nije mogao biti pukovnikov prijatelj. Ali to se pijančenje ubrzo prekinulo. Nova uredba je bila izišla i naredba od glavne komande već poslana. Po novoj uredbi morao je ceo puk biti uniformisan. Koliko je samo bilo kritike i gunđanja zbog toga. Niko nije bio zadovoljan. Svi su spominjali i žalili staru slobodu. A najteže je svima padalo što je nova uredba počinjala opisom nereda koji su u puku vladali, i to sve onako kao što je zbilja i bilo, i da se zato pukovi moraju preurediti, a neki i ukinuti. Ostala su tada samo dva puka, Srpski i Mađarski, a Moldavski, Gruzinski i Švatčekov žuti bili su ukinuti. Ljudi iz njih koji su bili još za službu prevedeni su u ta dva puka, a ostali su penzionisani ili otpušteni.
Ta reforma je učinila da mnogi napuste Srpski puk, tako da je od starih husara malo ko i ostao, a oni što su ostali prodali su svoje konje ili puku ili izvan njega. U Srpski puk su ubrzo posle toga dovedeni novi ljudi, i to iz Bahmutske naseobine, to jest Preradovićevog puka, koji su se vratili iz rata (to su bili stranci, tamo vrbovani, koji nisu hteli da ostanu u naseobini). Njih je bilo tri eskadrona. Osim njih dovedeni su tu ljudi i iz mog, Bugarskog puka, sjedinjenog s Makedonskim, koji su posle Horvatovog isleđenja upućeni najvećim delom u naseobinu Nove Serbije. Preko tog broja dodato mu je još dvesta ljudi. I tako je s tim novim ljudima zasnovan iznova Srpski puk. Zatim je bilo naređeno da se pošalju ljudi u Malorusiju, u gradove Nježin, Starodub i druga mesta da se pokupe dobrovoljci — i tako je s tim vrbovanim ljudima puk popunjen do osam eskadrona, kao što je uredbom i predviđeno.
A da ubuduće bude sve državno, komesarijat je, prema naredbi, dao novac da se u Moskvi pokupuju sve potrebne stvari, kao i čoha i platno za uniforme, a za kupovinu konja poslati su ljudi u Ukrajinu i na Don, i konji su za kratko vreme stigli u puk. Te zime je bilo mnogo posla u puku dok se sve nije dovelo u red. Ali od svega toga ne bi bilo ništa da se nije sam komandant divizije, general-pukovnik Numers, latio posla. Trebalo je puk što pre snabdeti potrebnim stvarima, a moj pukovnik nikako nije mogao da shvati tu novu uredbu. On na te stvari nije dotle uopšte obraćao pažnju, njemu su ta nova pravila bila sasvim tuđa, i dok bi se on razabrao, vreme bi prošlo, i ništa se ne bi uradilo, a Vojna kolegija je zahtevala da se odmah sve završi. General je predvideo da će s tim ići sporo i zato se sam prihvatio posla. Došao je iz Smolenska (udaljenog preko šezdeset vrsta od nas), pa je posle još jedanput dolazio. On je pukovniku objašnjavao novu uredbu ulazeći u sve sitnice. Pa je onda naredio da se otvori krojačka radionica za šivenje uniformi i slao oficire po robu. Na kraju nam je poslao i sto pedeset krojača, vojnika, iz pešadijskih pukova, samo da uniforme budu što pre gotove.
A kad je nastalo proleće, naređen je pokret prema Poljskoj.
Ruski dvor se u to vreme zauzeo da se na presto vrati tadašnji poljski kralj, Stanislav Avgust Ponjatovski. I zato je naša, Smolenska divizija, maja meseca, pod vođstvom general-an-šefa kneza Volkonskog (koji je došao iz Petrograda), pošla prema granici. S ostalim pukovima krenuo je i naš Srpski puk.
Naša vojska je došla samo do poljske granice, do graničnog mesta zvanog Ledi, nasuprot gradu Smolensku. Tu smo se zaustavili i u logoru proveli celo leto. Za to vreme rešeno je u Varšavi, u sejmu, da se kralj vrati na presto, a pred jesen se naša divizija vratila u Rusiju, na svoja stara mesta.
Tog leta rodila mi je žena sina. Nazvali smo ga Aleksandar. — I ona je za vreme tog pohoda bila sa mnom.
Naš puk se vratio na staro mesto, u selo Porečje, opština Dvorcovaja. Tamo smo izvodili egzercir, popravljali konjušnice i sve ostalo što je puku potrebno. U tim poslovima smo proveli sve do zime.
A kad je nastupila zima, izmolim od generala komandanta divizije četvoromesečno odsustvo i otputujem sa ženom i našim malim sinom u Novu Serbiju: tašta nas je molila u pismu da dođemo.
Put je bio rđav. Kako su bili snegovi, vetrovi i veliki mrazevi, putovalo se sporo. Jedva smo stigli do Dnjepra i prešli u Kremenčug. Tamo smo se zadržali malo, samo da prihranimo konje, jer smo hteli još te noći da stignemo u Krilovski Šanac. Ali kako se Dnjepar tri dana pre našeg dolaska zaledio i kako je led bio klizav, bojao sam se da s karucama sa šest konja pređemo preko njega. Zato sam u Kremenčugu uzeo od jednog mog poznanika saonice s jednim konjem da na njima prevezem ženu i malog sina. Za saonicama išle su karuce sa dva konja, a ostale konje vodili su ljudi za nama i tako smo prešli srećno preko reke. Sluge su već prezale konje na obali, kad naiđe jedan moj poznanik. On me je poznao, pa se zaustavio i rekao mi da mi je tašta s decom u gostima kod svog brata, bivšeg pukovnika Feodora Čorbe, u Krjukovskom Šancu (to mesto je bilo na obali Dnjepra, udaljeno samo vrstu i po od mesta na kom smo mi prešli reku) pa je onda okrenuo konja i odjurio da obavesti taštu o našem dolasku. Mi smo se obradovali tom glasu i rešili odmah da i sami pođemo tamo. I dok su nam ljudi prezali konje u karuce, moj poznanik je javio već tašti da smo došli.
Cela nam se rodbina obradovala. Odmah su naredili da se konji upregnu u kola i pošli nam u susret. I mi smo brzo upregli konje i krenuli, ali oni su na dvojim karucama sa šest konja već jurili prema nama, preko zaleđene rečice Krjukov, na samom njenom ušću u Dnjepar (ta rečica na tom mestu je duboka, a široka je oko četrdeset hvati). Odmah smo poznali da su to naši.
Kad su stigli blizu, ja zastanem i skočim s kola. To su isto uradili i oni. Tu je bio pukovnik Adabaš, pa ujak moje žene, Feodor Čorba, i moj šurak, potpukovnik Ivan Horvat. Za njima je na kolima pošla i moja tašta, samo ona se zaustavila s druge strane reke i tamo nas čekala.
Tog dana je bila strašna hladnoća i jak mraz, i moja žena zato nije ni izlazila iz kola. Nismo se na tom mestu dugo zadržali, pošli smo odmah dalje. Prvo su preko reke prešla njihova dvoja kola, pa za njima moja, a ja po ledu sa mojim šurakom iza njih peške. Kad su mi kola stigla do sredine, led se ispod njih najednom provali i mojih šest konja počeše se daviti. Jahač na prednjem konju uhvatio se nekako za led i izvukao gore, kočijaš isto tako, ali mojih šest konja u onoj studenoj vodi otimalo se i otimalo dok se nisu najzad upleli u amove i svi se podavili. A kola, kad se led ispod njih provalio, nakrenula su se jednom stranom u vodu, ali levi zadnji točak, na veliku sreću, ostao je gore na ledu i nekako se zadržao, i tako voda nije odvukla kola pod led. A mnogo je doprinelo i to što su kočijaš i jahač uspeli da uhvate vođice od prednjih mrtvih konja, pa su i na taj način sprečili da voda ne odvuče konje pod led, a da toga nije bilo, bio bi kraj svemu i nikakvog spasa ne bi bilo.
Zamisli,čitaoče moj, kako mi je bilo tog nesrećnog trenutka kad sam video kako mi žena i sin tonu u vodu. Zar to nije bio grozan udar, strašniji i od onog kad sam na isti nesrećan način i prvu svoju ženu i sina izgubio, kad su oboje postali žrtve onako užasne smrti. A danas mi je, eto, moja zla sudbina opet to isto priredila. O žalosti moje! O nesreće moje! — jadikovao sam. Kad se led provalio, čuo se samo strašan prasak i lomnjava; i meni se led, kako sam išao za karucama, provalio ispred samih nogu. Voda je šiknula i pljusnula me do kolena, i da sam samo još jedan korak načinio — i ja bih u toj provaliji nestao.
Moja iskrenuta kola jedva su virila iz vode. Kad sam video tu nesreću, skočim na jednu santu, s nje koraknem na osovinu kola i, u vodi do kolena, brzo otvorim vrata od karuca (vrata su bila skoro sasvim u vodi) i ugledam svoju ženu kako uvijena u bundu (nije mogla da je zbaci sa sebe) s malim sinom nemoćno leži na dnu nakrenutih karuca, u vodi. Učinilo mi se da nije ni živa. Uhvatio sam je za ruke i izvukao iz vode. Ona je pala po ledu kao mrtva; jedno, što se onako mokra sva sledila od hladnoće, a drugo, što se užasno prestravila.
Mog je malog sina prihvatio iz dadiljinih ruku brat moje žene (i dete je bilo kao mrtvo), pa smo ga brzo preneli u stražaru da se ogreje (stražara je bila tu u blizini na obali Dnjepra). Tamo smo i moju ženu na rukama preneli. Tu nam se i rodbina iskupila, i mesto radosti, nastala je žalost. Odatle do kuće brata moje tašte nije bilo više od pola vrste, ali mi se iz stražare nismo smeli ni maći. Tu smo proveli više od dva sata, da se malo ugrejemo, a i da sačekamo da se donese tuđe odelo, da se moja žena presvuče. Ona je preležala pored vatre čitav sat bez svesti. Nije mogla ni sa svojom materom niti bilo s kim reč progovoriti. Tako se prestravila i tako je promrzla da je jedva stala najzad na noge, a mog malog sina držali su na rukama i obrtali ga prema vatri. Bio je potpuno malaksao. Videlo se samo da diše, tek posle je počeo i plakati.
Seli smo onda u kola i pošli kući taštinog brata, pukovnika Feodora Čorbe, zahvaljujući bogu za spas iz takve nesreće. Žena mi se posle toga razbolela i preležala nedelju dana dok se nije jedva nešto malo oporavila.
Kako se već smrkavalo, s mojim kolima se nije moglo ništa učiniti, iako su se ljudi iz naselja okupili da nam pomognu. Doneli su sa sobom motke i daske, ali to veče nisu ništa uradili osim što su jedno dugačko drvo prevukli preko provaljenog leda i vezali ga konopcima za zadnji točak. Tako su mi preko noći ostala i kola i stvari u vodi. Sutradan smo poslali ljude da ih izvuku i oni su se mučili na onoj studeni skoro ceo dan. Te noći je bio veliki mraz pa se i ono provaljeno mesto zamrzlo s čitavog pedlja, tako da su ljudi morali prvo led sekirama razbijati i tek su onda s mukom izvukli kola.
Odelo nam je bilo složeno u dva sanduka privezana za zadnji deo kola — i sve nam je u vodi propalo. Morali smo ga baciti, nije bilo više za nošenje.
U Krjukovskom Šancu proveli smo još četiri dana, a onda smo prešli u taštinu kuću, u Krilov.
Mesec dana posle našeg dolaska čulo se da je za husarske pukove izišla nova naredba, po kojoj je trebalo da se od slobodskih kozaka formiraju pet novih husarskih pukova, sa šest eskadrona u svakom, i da se isto tako i stari husarski pukovi, od kojih su ostali samo Srpski i Mađarski, svedu od osam na šest eskadrona.
To su bili samo glasovi, ali zvaničnih izveštaja još nije bilo. Ja sam tu čitavu zimu proveo sa ženom kod tašte, upravo dok mi nije isteklo odsustvo, a to je bilo skoro do pred proleće. Putevi su bili strašno rđavi. S teškim kolima i karucama nije se moglo krenuti na put, i zato smo rešili da mi žena ostane kod matere do leta, a ja sam pošao na lakim kolima da do određenog roka stignem u puk.
Putovao sam vrlo teško. Susnežica me je pratila skoro iz dana u dan. Napravilo se strašno blato i na nekoliko mesta nisam se mogao s konjima izvući. Morao sam u svoja laka kola uprezati volove i tako sam jedva na vreme stigao.
Kad sam se u Smolensku javio glavnom komandantu divizije, general-poručniku Numersu, on mi je odmah čestitao novi čin. Ja sam pomislio da se šali, jer je uvek bio dobar prema meni. Rekao sam mu: „Zahvaljujem vam na čestitci, ali meni nije poznato da sam dobio čin“ — a on mi odgovori: „Vi ste unapređeni carskim ukazom i postavljeni za potpukovnika u Harkovski husarski puk, koji se sada formira od slobodskih kozaka“ — i onda je počeo da mi izlaže novu uredbu o formiranju novih pet pukova. Rekao mi je još da su za pukovnike i ostale više oficire izabrani iz husarskih i kavalerijskih pukova samo ljudi od poverenja.
„Među njima ste i vi“, rekao mi je. „I vas je njeno veličanstvo kao pouzdanog oficira izvolelo postaviti, i vi treba odmah da pođete, jer s formiranjem pukova treba da se što pre započne.“
I još mi je rekao da je dobio naređenje od gospodina viceprezidenta Vojne kolegije, grofa Černišova, da mi se iz Srpskog husarskog puka povere dva eskadrona da ih prevedem u Sumski husarski puk, koji je trebalo da se formira.
Te vesti su za mene bile prava sreća i uteha za sve ranije muke koje su me u stopu pratile. Ali ni tu nije bio mojim patnjama kraj. Imao sam još mnogo štošta da izdržim u životu.
Sutradan sam otišao iz Smolenska u puk. Kad sam stigao tamo, zatekao sam dva eskadrona već odvojena. Iz celog puka odvojen je određen broj ljudi i konja ali — najgorih. Isto je važilo i za oficire. I od njih je pukovnik odabrao samo one koje nije mario. Ja na taj izbor nisam hteo ništa da kažem. S tim ljudima neću ja upravljati, nego četni komandir. Moje je bilo samo da ih prevedem i uz put vodim nadzor nad njima.
Odvajanje eskadrona otezalo se još preko dve nedelje, zato što je pukovnik nekoliko puta menjao ljude i konje. Meni je to bilo unekoliko krivo, jer sam se mogao nadati da ću s tim odbirom imati na putu muke. Rekao sam zato pukovniku da to ne čini i da će od toga imati pre sramote nego časti. Bolje bi bilo, rekao sam mu, da odeli dva eskadrona sa svim ljudima i konjima, onako kako stoje, a ono što nedostaje da popuni iz celog puka, ali on nije hteo ni da me čuje, pa je dočekao da iz glavne komande dobije veliki ukor i ponovno naređenje da što pre pošalje ta dva eskadrona. I jedva je s tim izborom završio i predao mi ljude, te se ja s njima krenem.
Kad smo u maršu prolazili kroz grad Smolensk, nisam hteo da prođem a da se ne javim komandantu divizije, general-poručniku Numersu, i da mu ne pokažem eskadrone koje sam vodio. On ih je površno pogledao, ali je ipak opazio da konji nisu onakvi kakvi bi trebalo da su. Odmah je video da je to odbir iz puka. Pao mu je u oči jedan konj koji odavna češagiju nije video. Nije mu to bilo pravo i nije mogao da oćuti. Rekao mi je da se iz toga mogu izroditi nezgode i tražio da mu o tom dam izveštaj. Ja sam, međutim, shvatio da bi to bilo od moje strane potkazivanje koje bi moglo doneti rđave posledice, i zato nisam hteo u to da ulazim. Rekao sam generalu da će konji možda biti po volji pukovniku Sumskog puka i da će možda sve dobro proći, i general mi je ostavio na volju. Kod njega sam i ručao. Posle ručka predao sam u generalovu kancelariju zapečaćen izveštaj za pukovnika Lanova u Sumski puk. Izvestio sam Lanova da dolazim s eskadronima i da se nalazim u maršu. Oprostio sam se zatim s generalom i nastavio marš prema slobodskim pukovima, u Ukrajinu.
Bilo je lepo vreme za putovanje. Udešavao sam umerene marševe, sa uobičajenim odmorima. To je pripomoglo da mi se konji uz dobru hranu malo poprave i ugoje, ali da postanu dobri za službu, to već nisam mogao postići. Mnogi su bili bangavi i prestareli, ali o tome je imao da se brine onaj ko je za to bio određen. Ja sam, uostalom, u taj posao uložio dvaputa više truda nego što služba zahteva, i to samo zato što su moji husari kakvi su bili po izboru bili takvi i po disciplini. Niko od njih nije ni mislio da konje malo poneguje i da jaše na njima kao što treba. Oni su mislili samo kako da se napiju, a konje su vezivali gde bilo i ostavljali ih bez hrane do zore, onda opet sedali na njih i nastavljali put. A da ih puštaju na pašu i da ih preko noći nadgledaju, to s početka nikako nisu hteli.
A ni oficiri nisu hteli da na smenu sa stražarima noćivaju pored ergele — to im se činilo kao tiranija s moje strane. Svaki od njih više je voleo da od svog domaćina uzme trave pa da tako preko noći prihrani svog konja i na taj način izbegne napor oko svakidašnjeg hvatanja konja i iznalaženja paše — i uvek su imali neki izgovor. Ali ja se s tim nisam mogao složiti. Tražio sam da rade onako kako ja smatram da je najbolje: da konje svaku noć puštaju u polje na pašu gde je dobra trava (takvih je mesta u Malorusiji bilo svuda), a uz to da i oficir bude pored straže uz ergelu.
Dešavalo se da poneki oficiri ostaju posle odlaska jedinice na mestu gde su noćili i dolaze kasnije, i da husari izlaze iz stroja kad prolaze kroz selo pa svraćaju u krčme i tamo se zadržavaju, a onda jure za jedinicom, što isto tako nije smelo da se dozvoli. A teško im je padalo kad se zbog krađa na prenoćištima i u maršu vršio pretres i što to nije prolazilo bez kažnjavanja.
U takvom jednom ružnom postupku uhvatio se i jedan gospodin kapetan. On je u selu, za vreme odmora, oteo od spahije služavku i krio je nekoliko dana — slao je uvek u prednje redove, preobučenu u husarsku uniformu. Zbog toga nisam na tom prenoćištu ni dobio priznanicu, a onda je i potera poslana za nama. Zato sam bio primoran da povedem istragu i da devojku pronađem. Kapetan je zbog toga i zbog grubih reči bio osuđen, i vođen uz eskadron lišen čina.
U takvim prilikama, s tako raspuštenim i nedisciplinovanim ljudima, ja sam u maršu, s nekoliko husara, morao uvek ostajati na kraju jedinice i one što su izlazili iz stroja uz put po selima prikupljati i na mestu gde je ko zatečen prema krivici kazniti. Na taj način sam ih malo-pomalo urazumljivao i oni su mi postajali poslušniji, a već na kraju bilo je sve u svom redu. Onom kažnjenom kapetanu (zvao se Nikola Vujičić) hteo sam posle da vratim komandu, da mu ne upropastim karijeru, ali on nije hteo da je primi. Rekao mi je da ja nemam prava da mu komandu vratim, da smatra da sam ga uvredio i da će me zbog toga tužiti — i ja, šta ću, ostavio sam mu na volju. Tako je došao i on sa nama do određenog mesta, kao volonter bez sablje.
Kad smo se približili gradu Sumi, gde je bio štab toga puka kuda sam dva dana ranije poslao kurira pukovniku Lanovu s izveštajem da dolazim, pukovnik mi je po istom kuriru odgovorio da se u gradu nalazi u prolazu gospodin general (tada an-šef) grof Petar Aleksandrovič Rumjancov i da on želi da vidi te eskadrone koje ja vodim, da je zbog toga i svoj put odložio i zato je on, pukovnik Lanov, tražio da ja do prekosutra u podne stignem u Sumi.
Taj izveštaj sam dobio na poslednjem prenoćištu, pa sam požurio da izvršim to što se od mene traži. ustao sam ujutru pre zore i naredio ljudima da se opreme uredno i čisto, pa sam onda izvršio pregled i nastavio s maršom. Pred gradom sam se zaustavio i poslao oficira da javi pukovniku da sam stigao.
Pukovnik Lanov mi je poslao ađutanta i on me je poveo s eskadronima u ulicu u kojoj je grof imao stan. Kad sam se približio, komandovao sam eskadronima da se postroje po vodovima sa golim sabljama, a trubači su stali svirati marš.
Grof je čuo da dolazim pa je izišao na ulicu i video eskadrone u maršu, a ja i oficiri odali smo mu počast sabljama i prošli. Malo kasnije dojurio je jedan podoficir poslan od pukovnika, javljajući mi da me grof zove. Naredio sam eskadronima da odmarširaju do mesta koje im je za stanove određeno, a ja sam pošao grofu i predao mu raport. On me je primio vrlo lepo, razgovarao sa mnom dugo, ispitivao o svemu i na kraju me pozvao na ručak. Namestio me je za stolom pored sebe i skoro sve vreme smo razgovarali.
Posle ručka grof se nije zadržavao, pošao je odmah na put, a ja sam s pukovnikom pošao u njegov stan i predao mu raport o stanju ljudi i konja u eskadronima — i tako se završio taj dan.
Sutradan sam postavio eskadrone u stroj i predao pukovniku spiskove ljudi i konja i inventar stvari. On je tog dana pregledao eskadrone nezvanično i površno, a pravu smotru je ostavio za idući dan. Naredio je zatim da se vojnici raziđu po stanovima, a mene je, kao i sve ostale oficire, pozvao sebi.
Uz put sam izvestio pukovnika da u jedinici imam jednog kapetana kog sam kaznio, i ispričam mu i njegovu krivicu i kako sam mu posle hteo da vratim komandu, ali on nije hteo da je primi „Sad vi tu stvar rešite kako izvolite“, rekao sam pukovniku.
Tek što smo stigli u pukovnikov stan i on se počeo raspitivati o oficirima i ja ga o svakom obaveštavao, kad eto kapetana Vujičića. Ulete tek u sobu i predade žalbu pukovniku. Pukovnik je primi, ali videći kapetana bez sablje, zapita me ko je to. Ja mu odgovorim da je to onaj kapetan o kome sam mu maločas govorio, kog sam u maršu stavio pod stražu, a posle mu davao nanovo komandu, a on je nije hteo da primi. „I sada, eto“, rekoh, „podnosi vam žalbu. Pa kad vam je podnosi i kad nije bio zadovoljan mojim rešenjem da mu krivica prođe bez kazne, ja sam primoran da vam objasnim pred njim samim i pred svim ovim oficirima iz kog razloga sam ga kaznio“ — i ispričam podrobno o njegovom drskom postupku.
Kad je pukovnik Lanov to čuo i kad je pročitao njegovu žalbu, bez reči mu je vratio žalbu natrag i rekao mu neka ide da se žali kuda god hoće, ali da njemu u puku nema mesta, i isterao ga je iz sobe, a ubrzo i iz puka. Tako se i ta stvar završila.
To jutro je pukovnik Lanov izvršio i zvaničnu smotru nad eskadronima, a onda je po spisku pregledao i konje i vojnu opremu: karabine, pištolje i sablje — svaku stvar vrlo pažljivo, i odmah je video da su to sve stare stvari i da to nije ni izdaleka ono što je Vojna kolegija zahtevala. I da se još bolje u to uveri, izvršio je još jedanput prozivku ljudi i svakog čoveka ispitao u kojoj je jedinici u Srpskom puku služio, a ispitao ih je i za konje iz kojih su jedinica. I tako se otkrilo sve. Pukovnik je bio vrlo ljut. Rekao mi je da će o tom obavestiti glavnu komandu.
Posle predaje eskadrona ostao sam još dva dana u gradu Sumi, a onda sam otišao u Harkovski puk i javio se svom novom pukovniku, Nikoli Čorbi. Ja i on smo se dobro znali, a uz to smo bili još i u srodstvu, po majci moje žene; moja žena mu je bila sestričina. Meni je bilo vrlo milo što sam njemu dodeljen. On me je voleo, a i ja sam njega i voleo i poštovao, kako je već u redu. I može se reći da smo se lepo slagali.
Kad sam došao u Harkov, pozvao sam i moju ženu da dođe. Ona je dotle bila u Novoj Serbiji, kod matere.
Ja i moj pukovnik smo se svojski prihvatili da formiramo naš novi puk. Prve ljude smo dobili iz bivšeg Beloruskog husarskog puka, formiranog pred kraj pruskog rata od kozaka, i to samo radi probe: da se vidi kakvi će biti u službi. Zato su i bili poslani na neko vreme u Moskvu kao konjička patrola kod policije. Posle je taj puk ukinut, a ljudi iz njega raspoređeni u novih pet pukova, prema mestima u kojima su živeli. Od tih ljudi u naš puk je došlo njih šezdeset.
Sem njih, zbog iste boje uniforme, dobili smo iz bivšeg Švatčekovog žutog puka još dva eskadrona, a do potpunog broja od šest eskadrona regrutovali smo kozake iz naše, harkovske oblasti. To su bili ljudi koji su pre toga vekovima bili kozaci i smatrani da nisu ni za šta (naročito su se u pruskom ratu pokazali kao rđavi vojnici). Oni ni svoj kraj nisu umeli da odbrane od stalne opasnosti sa Krima. Zato se posle pruskog rata moralo prići reformi, sve ih prevesti u regularne husarske pukove i postaviti im za komandante i više oficire ljude iz kavalerijskih pukova, i to najviše od doseljenih Srba, koji su bili u armiji, i iz Horvatove, Preradovićeve i Ševićeve naseobine, ljude koji su imali iskustva i znali službu.
Tih pet novih slobodskih husarskih pukova dobili su imena prema oblastima, to jest Harkovski, Izjumski, Ahtirski, Sumski i Ostrogorski. Za glavnog inspektora nad njima postavljen je gardijski major Jevdokim Aleksejevič Ščerbinjin. On je imao da izvrši novi raspored kozaka i izvede reformu njihovog ranijeg uređenja, a za komandante tih novih pukova, ukazom njenog imperatorskog veličanstva, bili su postavljeni: U Izjumski iz starog Mađarskog, brigadir Maksim Zorić; u Ahtirski iz bivšeg Moldavskog, brigadir Ivan Podgoričanin; u Harkovski iz bivšeg Beloslobodskog, pukovnik Nikola Čorba; u Sumski iz bivšeg karabinerskog, pukovnik Petar Lanov, i u Ostrogradski iz bivšeg karabinerskog, pukovnik Josif Satin. Uz njih, istim ukazom postavljeni su i ostali viši oficiri koje je Vojna kolegija odabrala zbog njihove valjane službe. Svi ti pukovi bili su, kao što sam rekao, potčinjeni u svemu gardijskom majoru Ščerbinjinu. On je živeo u Harkovu, gradu na srednjem odstojanju od svih tih pet oblasti.
Novac za opremu dobijali su pukovi iz državne kase u određenim rokovima, a oficiri platu kao u karabinerskim pukovima, s razlikom što su dobijali još i dodatak od trideset rubalja za posilnog.
Prvog leta imali smo dosta posla oko formiranja našeg puka. Uzeli smo regrute iz naše oblasti, a njihove konje prebrali, dobre zadržali, a rđave isprodavali i novac dali u državnu kasu. I da sve to privedemo kraju, poslali smo ljude da uzmu još konja koliko je trebalo, a u Moskvu smo poslali po vojnu opremu. Čohu za uniforme imali smo da dobijemo iz komesarijata. U tom poslu smo proveli celo leto upravo do jeseni.
Međutim, kao što sam već rekao, pukovnik Sumskog puka, Lanov, nije bio zadovoljan sa ona dva eskadrona poslana iz Srpskog puka. Zato je napisao predstavku Vojnoj kolegiji i opisao sve što je prilikom prijema opazio i molio da se naredi ili da pukovnik Tekelija da druge konje i drugu opremu, ili da dâ naknadu u novcu. Na to je iz Vojne kolegije našem komandantu, gardijskom majoru Ščerbinjinu, došlo naređenje da od mene zatraži izveštaj. Pošto sam ja te eskadrone doveo i pošto sam u Srpskom puku služio kao viši oficir, ja sam prema tome morao znati da li su ti eskadroni bili zbilja odbir iz celog puka, kao što to predstavlja pukovnik Lanov, a uz to: zašto nisu odvojeni stari sedmi i osmi eskadron kako su već stajali, kako je i Vojna kolegija zahtevala? Moj izveštaj imao je da se pošalje Vojnoj kolegiji u originalu.
Meni je bilo vrlo teško da na to pitanje, po Ščerbinjinovoj naredbi, odgovorim. Ako napišem tačno onako kako je bilo, na Tekeliju bi pala velika odgovornost, a i sramota, jer je pukovnik Lanov bio u pravu. A s druge strane opet, mislio sam, ako napišem krivo i netačno i sve prikrijem, može da dođe do isleđenja, pa da navučem na sebe ko zna koliku odgovornost. Zato sam rešio da napišem, kao što se kaže, ni crno ni belo, pa na sreću: da i Tekeliji olakšam, a i sebe sačuvam. I tako sam u izveštaju između ostalog napisao i ovo:
U vreme kad je Vojna kolegija naredila da se iz Srpskog puka odvoje dva eskadrona, ja nisam bio u puku, bio sam na odsustvu. Kad sam se s odsustva vratio, saznao sam da sam proizveden za potpukovnika u Harkovski puk, i te eskadrone zatekao spremne već za polazak. Čekalo se samo da ja dođem, jer je meni bilo povereno da ih prevedem. Ja sam ih primio, ali ne na svoju odgovornost. O njihovom sastavu ja ništa ne znam. To je bila stvar eskadronskih komandira — ja sam ih samo preveo kako su mi bili predati. Što se tiče opreme ta dva eskadrona: ako je rđava, rđava je u celom puku, jer se u isto vreme sva izrađivala u Moskvi i nema više od godine dana kako je u upotrebi. Konji su isto tako svi zajedno kupljeni i, prema tome, ni oni što su ostali u Srpskom puku nisu bolji od tih što su s eskadronima prešli u Sumski puk.
Prećutao sam, međutim, da je za kupovinu konja za Srpski puk bio poslan kapetan Papjanoš na Don i kad ih je doveo da se pukovniku Tekeliji nisu dopali, da je zbog toga Tekelija tužio kapetana Vojnoj kolegiji, da je kapetan posle toga ražalovan u redova, da su ti konji ostali u puku i da je najveći deo od njih dodeljen sad tim eskadronima.
Kapetan Papjanoš nastradao je ipak bez prave krivice i jedino zbog toga što pukovnika Tekeliju nije mogao, zbog svoje sirotinje, da ugosti. Pregled konja bio je u jednom udaljenom selu. Pukovnik se vratio odande bez ručka, pa se najedio zbog toga — i upropastio čoveka. (Kapetan je kasnije u toj svojoj sirotinji i završio).
Ja sam izveštaj predao komandantu, gardijskom majoru Ščerbinjinu, a on ga je u originalu poslao u Vojnu kolegiju. I sreća Tekelijina te se sve na tome svršilo.
Kad je nastupila zima, nastavili smo s uređenjem puka. Uniforme su bile gotove, uredili smo komoru i brzo pripremili sve ostalo što je bilo potrebno, a s proleća smo počeli obučavati eskadrone u rukovanju puškom i egzerciru, što smo produžili i celog leta.