Deo 3, Poglavlje 2
Ali tog istog dana pred veče oslobodio sam se najzad brige. Iz Braile, sa dvora, stigao mi je kurir posilni kapetana Mjeleckog, onog što je je pre neki dan bio kod mene. Kapetan mi javlja da je peharnik litavski, grof Potocki, stigao u Brailu i da će sutra uveče biti u Vinici.
Ja sam se toj vesti vrlo obradovao. Sutradan, rano izjutra, poslao sam svog oficira zastavniku Groholskom, zato što sam mu dao obećanje da će on prvi saznati razlog mog dolaska. Javio sam mu da večeras stiže peharnik litavski, grof Potocki, da njegov dolazak i jeste uzrok što se ja tu nalazim i da ćemo se o svemu tome razgovarati.
Groholski je odmah dojurio na kolima da što pre sve sazna, i ja mu onda ispričam da će peharnik litavski, grof Potocki, po svom dolasku u Braclavsko Vojvodstvo objaviti konfederaciju u korist poljske države. Odmah zatim požurio sam u skupštinu šljahte da i njima javim o dolasku peharnikovom — da se ne bi slučajno razišli kućama.
U skupštinu sam došao u devet sati i rekao: „Poštovana gospodo, ja sam vas molio da vaše zasedanje odložite za četiri dana i vi ste mi to učinili, na čemu vam izjavljujem svoju zahvalnost. A što se tiče one stvari koju sam obećao da vam objavim, objaviće vam je gospodin peharnik litavski, grof Potocki, koji naročito radi toga dolazi iz Varšave ovamo i večeras tu sigurno stiže.“
Skupština se strašno iznenadila kad je čula da tako jedan veliki gospodin dolazi, čisto mi nisu poverovali. A ja sam im rekao: „Ako sumnjate da će doći, pošaljite nekog u Brailu, pa ćete ga ili tamo zateći ili na putu sresti.“ — Oni su tako i učinili i na putu ga sreli.
Oko jedanaest došao je iz Braile kapetan Mjelecki da nađe grofu stan. Uzeo ga je u jezuitskom manastiru i naredio da se uredi, a ujedno objavio pred svima da grof dolazi. Na taj glas počela se sva šljahta okupljati oko manastira da dočeka grofa već i zato što je on bio vrlo istaknut čovek, a i prema imenu Potockih osećalo je čitavo vojvodstvo veliku privrženost i veliko poštovanje. U to sam imao prilike da se i sam uverim.
Oko tri posle podne stigle su grofove sluge i kuhinja, a odmah za njima kola sa ostalim stvarima, i konji. Sve su to bili znaci velikog grofovog bogatstva. Bilo je samo kola — koje sa četiri konja, koje drugih vrsta — oko dvadeset, pa raznih slugu blizu trideset, i sve to u lepom redu, a nad svima njima bio je maršal grofovog dvora, isto tako plemić.
Ja sam pred grofov stan postavio pešačku stražu od dvadeset i četiri husara, sa oficirom, i rasporedio stražare, a i sâm sam tamo stao da grofa dočekam.
Uveče, posle šest sati, stigao je i grof. Njegova svita se sastojala od nekoliko karuca i kola, a pratili su ga dragoni kijevskog vojvode, čija se četa nalazila u Braili. Čim je grof došao do manastirske kapije i sišao s kola, sva mu se šljahta počela klanjati skoro do zemlje, ljubiti mu ruke i peševe od kaputa. Neki su mu održali kratke govore, a neki ga pozdravljali dobrodošlicom.
Ja sam stajao pred stražom blizu grofovog stana. Kad se grof približio, oficir mu je u stavu mirno sa isukanom sabljom odao počast, trubači su zasvirali, a ja sam mu prišao nekoliko koraka i podneo mu raport (u raportu sam broj svojih ljudi malo i uveličao), i predstavio mu se. Ranije grofa nisam ni znao, niti sam ga video. On je primio moj raport i zahvalio mi na počasti, ali kako je zamuckivao, trebalo je malo pričekati dok ne iskaže sve. Uzeo me je onda pod ruku i poveo me sa sobom u stan. Nazvao me je, na tom prvom susretu, svojim drugom i rekao mi da je čuo u Varšavi od našeg ruskog poslanika, kneza Repnjina, da ću ja biti ovde uz njega i da mu je vrlo milo što ima čast da se sa mnom upozna. Nemački je govorio dosta dobro.
Šljahta se to veče nije dugo zadržala. Grof se izvinio da je umoran od puta i zamolio ih da se idućeg dana svi okupe u manastirskoj crkvi. Rekao je da će im sutra objaviti neke stvari koje će biti na dobro otadžbine i na korist čitavog poljskog naroda.
Kad se šljahta razišla, grof me je zadržao na večeri, i mi smo se nasamo razgovarali o stvari koju će on sutra objaviti skupštini. Rekao mi je:
„Znam da i vi imate prepis ugovora koji sutra treba da bude potpisan i molim vas da mi ga ujutru pokažete da ga uporedim sa mojim poljskim primerkom, da vidim ima li neke razlike i da mi ujedno date, kad sutra uđemo u skupštinu, i onaj štampani manifest, koji svakako imate pri sebi. A što se tiče potpisivanja ugovora, to ostavite meni. Osim toga, molim vas da od oficira nikog ne povedete, nego da dođete sami u skupštinu, da se šljahti ne učini sve to kao neka prinuda, da se ne bi na taj način sve pokvarilo.“
Ja sam ga saslušao i obećao mu da ću sve to učiniti, i onda smo se rastali.
Ujutru oko sedam odem grofu. Zatekao sam ga već obučenog, i to vrlo bogato. Pokazao sam mu svoj primerak ugovora i uporedili smo ga sa poljskim; sve su se tačke slagale. U njemu se izražavala zahvalnost Braclavskog Vojvodstva na deklaraciji njenog veličanstva carice Katarine Druge i na garancijama o blagostanju i zaštiti države poljske, kao i o slobodi katoličke i ostalih vera u Poljskoj, i da se sve te garancije primaju s velikom zahvalnošću, zato što se u njima vidi znak visoke milosti njenog veličanstva.
Šljahta se za to vreme počela okupljati. Jedni su ulazili grofu u sobu, a drugi su se okupljali u crkvi. Posle deset sati, grof je u pratnji predstavnika šljahte pošao u crkvu. Tamo je stojao dug jedan sto, prekriven crvenom čohom, a oko stola, u tri reda, stajale su stolice i klupe. Čim je ušao, čule su se orgulje i služba je otpočela. Posle službe sveštenici su izišli iz crkve i zatvorili vrata. Grof je stao u čelo stola i dao znak da svi posedaju, na šta sva šljahta poseda po starešinstvu. Meni je pokazao mesto s leve strane od sebe. Kad su svi posedali, ja sam izvadio štampani manifest, predao ga grofu i rekao mu na poljskom, da me svi razumeju:
„Pre svega, molim prisutne da saslušaju ovu moju izjavu: Poslan sam u Braclavsko Vojvodstvo od moje vrhovne komande da obnarodujem deklaraciju sa garancijama koju daje njeno veličanstvo, moja milostiva vladarka, carica ruska, Katarina Druga, celoj Kraljevini Poljskoj i svim stanovnicima njenim. Pošto se vi, gospodine grofe, izvolite kao i sva plemenita šljahta Braclavskog Vojvodstva nalaziti ovde, gde imam i ja čast prisustvovati, ja vas molim kao prvog na ovom zboru da primite od mene ovu deklaraciju i objavite Je, prema vašim običajima, svima prisutnima, Ujedno se nadam da plemeniti zbor neće propustiti a da na takvoj visokoj milosti ne izjavi pismenu zahvalnost njenom veličanstvu carici i preda je meni da je svojim pretpostavljenima isporučim.“
Grof je primio deklaraciju i predao je regentu, to jest sekretaru Braclavskog Vojvodstva, da je pročita glasno, da svi čuju. Posle pročitane deklaracije grof je, okrenut prema zboru, rekao sledeće:
„Mi građani otadžbine naše osećamo veliku potrebu da popravimo stanje u našoj državi koje u mnogom pogledu ne zadovoljava. To se ne tiče samo državne uprave nego i naše stare slobode koja je povređena. Svi mi osećamo teškoće, a da se te teškoće otklone i da država dođe opet do opšteg dobra i blagostanja, do slobode vere, zakona i jedinstva kao što su ih naši preci imali, preka je potreba da se u našim naporima oslonimo na pomoć jedne od susednih carevina. Jedino će nam se tako moći naša želja ispuniti, a tim željama našim izlazi u susret njeno veličanstvo carica ruska, milostiva naša susetka, dajući nam garancije ovde objavljene, koje će biti na dobro celog našeg naroda. Njeno veličanstvo u svojoj visokoj milosti sama nam se odazvala i obećala nam davati u svim slučajevima pomoć i potporu, i nama, između svih suseda, ne može niko biti toliko od koristi i pomoći kao Rusija, jedno, zato što se s njom graničimo na tolikom prostoru, a drugo, što smo srodni po našem slovenskom jeziku. Ona nam to jemstvo daje, i mi treba svi do jednoga da tu visoku njenu milost s poštovanjem primimo i njenom veličanstvu odamo zahvalnost. Ja kao građanin ovog vojvodstva, znajući mnoge stvari koje se pripremaju u našoj državi, požurio sam ovamo, draga braćo, da utvrdimo narodnu slogu i da se dogovorimo o svemu što će služiti na korist našem narodu. Potreba zahteva da pre svega stvorimo konfederaciju, a zatim da se još danas, slobodnim i opštim izborom, izabere za maršala čovek koji vam se čini te časti najviše dostojan.“
Šljahta je, stojeći, pozdravila grofov govor s velikim odobravanjem. Što se tiče izbora maršala te nove konfederacije, javio se prvi zastavnik Groholski i predložio samog grofa, ovim rečima: „Ako hoćemo da nam se naše želje ispune, ništa bolje ne možemo učiniti nego da se složimo i izaberemo jasnovelmožnog pana peharnika za maršala.“
Drugi se javio knez Četvrtinski, a za njim i ostali. Svi su molili grofa da tu čast prihvati, govoreći da se u svemu oslanjaju na njega.
Grof se zahvalio celom zboru na počasti. Zatim je naređeno sekretaru da donese mastilo i hartiju, i kao prvo rešenje skupštine unesen je izbor maršala kog je izglasalo Barclavsko Vojvodstvo, a potpisali ga dvadeset četvorica najveće gospode tog vojvodstva. Zatim je grofu podnesena pismena zakletva na to dostojanstvo.
Grof je primio zakletvu i prišao sa svima ostalima pred oltar, pročitao je glasno i potpisao je, a onda mu je dato maršalsko žezlo. On ga je prihvatio i poklonio se celom skupu, uveravajući ih sve da će se, po svojoj zakletvi koju je dao i po poverenju koje mu je vojvodstvo poklonilo, truditi kao sin svoje zemlje i raditi pošteno na korist naroda njegove drage otadžbine.
Važniji su zatim posedali oko stola, a veliki broj niže šljahte ostao je stojeći, i ko je šta hteo ili imao da kaže govorio je. — Ali opisivati sve to bilo bi samo gubljenje vremena.
Najzad, da se s tim završi i da se pređe na stvar radi koje sam poslan (a strepeo sam zbog toga), pomenuo sam grofu, do kog sam sedeo, da skupština treba tog dana da potpiše ugovor — da ga ja što pre otpremim.
Grof je odmah udario žezlom koje je pred njim na stolu ležalo, kao znak da se glasovi smire i da se galama utiša. Na taj glas svi su se umirili u očekivanju njegovih reči.
On je izvadio ugovor (imao je na poljskom dva primerka) i počeo:
„Treba, draga braćo, da svi mi, sinovi naše otadžbine, sada, na početku ovog našeg saveza i nove konfederacije, zahvalimo pre svega njenom veličanstvu imperatorki ruskoj na velikoj milosti koja je u toj deklaraciji izražena u garancijama koje nam njeno veličanstvo daje. Zato iznosim pred vas tačke ugovora na kojima će skupština ovog vojvodstva izjaviti svoju zahvalnost i zadovoljstvo s kojima se ta deklaracija prima. Ovaj gospodin potpukovnik ruske vojske“, rekao je grof pokazujući na mene, „koji prisustvuje našoj skupštini i koji je radi te stvari ovamo poslan, moći će to kao istinu u svojoj komandi potvrditi i o tome posvedočiti.“
Posle toga, grof je pružio ugovor sekretaru i naredio mu da ga glasno pročita. Kad ga je sekretar pročitao, javilo se nekoliko nezadovoljnih glasova, kojima se nije dopala ona tačka o nekatolicima. Govorili su da se njima ne mogu dati prava koja uživaju pravi sinovi otadžbine katoličke vere — inače za sve drugo izjavljivali su svoju zahvalnost.
Posle toga, malo je trebalo pa da i ostali dignu glasove, i ja, videći da sve to vodi možda i razdoru, morao sam požuriti (dok Poljaci nisu povikali po svom običaju: „ne dopuštamo“). Pogledao sam zastavnika Groholskog i starog kneza Četvertinskog, i na taj način im dao znak da ljude umire. Na to je zastavnik odmah ustao i objavio skupu:
„Mi smo“, reče, „već izabrali za maršala jasnovelmožnog pana peharnika, koji je sin ove zemlje kao i mi. On će otići u Varšavu na otvaranje generalne konfederacije i tamo će videti kako se stvari razvijaju i ima li u tome neke opasnosti za nas. I zato je najbolje da se oslonimo na njega, pa neka bude onako kako on nađe za dobro.“
Posle reči Groholskog, grof je od svoje strane izjavio da uverava skupštinu o svojoj predanosti i ljubavi prema otadžbini i narodu i da nikad neće zaboraviti na dobro svoje zemlje. Te reči su dovele do smirenja duhova. Prepirka se utišala i svi su prišli da se potpišu. Prvi grof, a za njim i ostali. Kad se s potpisivanjem završilo, grof mi je dao jedan primerak ugovora, a drugi je zadržao za sebe.
Zatim je pozvan rektor manastira s ostalim duhovnim licima. Po njihovom dolasku grof je ustao (i svi drugi su poustajali) i objavio rektoru i ostalom sveštenstvu da je stvorena nova konfederacija i dao im da pročitaju deklaraciju i akt o zahvalnosti, a onda je zatražio da se odsluži blagodarenje. Odmah je počelo pojanje s crkvenom muzikom, a kad je očitano na latinskom: Te Deum laudamus (to jest, Tebe boga hvalim), napolju je počela paljba iz malog oružja dragonske čete, koja je kao pratnja došla s grofom. Četiri prangije opalile su po tri puta, sveštenici su počeli da čestitaju maršalu, a bilo je i govora.
Posle završene crkvene ceremonije, grof je pozvao sve na ručak i tako smo izišli iz crkve i otpratili grofa do njegove odaje. U prolazu mu je moj eskadron odao počast.
Ja sam odmah napisao kratak izveštaj, priložio mu potpisani ugovor i poslao poštanskim kolima kurira komandantu, general-majoru Petru Nikitiču Krečetnjikovu. Uz to sam napisao i posebno kratko pismo za generala u kom sam mu javljao o grofu i njegovoj dobroj volji prema nama, kao i o zastavniku Groholskom i njegovoj pomoći pri potpisivanju ugovora.
Među svima odredima, izveštaj iz mog odreda bio je prvi. General je poslao ugovor u Varšavu Ruskom poslaniku, Nikolaju Vasiljeviču Repnjinu, a ja sam za postignut uspeh dobio zahvalnost.
Kad smo izišli iz crkve, prošlo je tri sata. Kod grofa je bio postavljen sto u velikoj sali (u manastirskom refektorijumu) za trideset i šest osoba — sve najlepše i sve u srebru. Tu su sedeli najstariji po činu i najviše plemstvo, a uz njih i ja i moji oficiri. U drugoj, isto tako velikoj sobi bila su postavljena još dva dugačka stola za sitno plemstvo. Neki su od njih sedeli, a neki su s nogu jeli, kako je ko stigao.
Kod prvog stola posluživali su dvanaest grofovih lakeja, šest poslužitelja četiri husara, dva Arapina i dva lovca, svi u bogatim livrejama.
Za vreme ručka svirao je dvorski orkestar, a kad je prva čaša mađarskog vina prinesena grofu, on je ustao, obratio se meni i popio je u zdravlje njenog veličanstva carice ruske, milostive vladarke i garanta poljske države. Napolju je tada otpočela paljba: prvo mog eskadrona, koji je tu bio postrojen, a onda su pucale i prangije i grofovi dragoni. Zdravice su se ređale sve do večeri. Pilo se samo mađarsko vino. Mnogi su se izopijali, a naročito sitnija šljahta, i onako pijani valjali se oko grofovih nogu.
Tako je išlo skoro do jedanaest noću. Veliki panovi su se tada razišli a sitniji su galamili i valjali se po dvorištu sve do zore.
Ujutru, posle devet, održao se opet zbor u crkvi, ali za čisto njihove potrebe. Neki su od činovnika i od šljahte predavali grofu, kao maršalu, predstavke o svojim nevoljama. On ih je primao i donosio o njima odluke. Raspravljalo se i o novoj konfederaciji i svemu što se na nju odnosi, i o tome je napravljen zapisnik. To je trajalo skoro do tri posle podne, a onda smo svi otišli u grofov stan, gde je bilo postavljeno kao i juče. Posle ručka, grof je obdario neke satovima, neke tabakerama ili prstenjem, a sitniju šljahtu novcem. Niko nije ostao bez poklona. Meni je dao engleskog jahaćeg konja, mom eskadronu sto zlatnika, oficiru na straži zlatan sat, a kozacima po pola rublje.
Trećeg dana nije bilo ručka. Tog dana je grof poslao još izjutra svog dvorskog nastojnika u moj novi divni stan, u koji sam se tih dana uselio, da mi javi da će posle podne on sa šljahtom doći da me poseti, „i pošto je običaj da se gosti posluže“, rekao mi je nastojnik, „a vi zato niste spremni, grof vam šalje dva burenceta vina — jedno mađarskog a drugo francuskog“. Ja sam tu pošiljku primio i zahvalio se.
Tog dana sam ručao sa svojim oficirima kod kuće, a onda sam se počeo pripremati za doček gostiju. Posle tri sata izvoleo je grof doći s ostalom gospodom. Ja sam ih primio i počastio vinom, kao svojim rođenim, a bilo ga je toliko da sam posle imao i nevolje zbog njega. Sitna šljahta se izopijala, pa ne samo tog dana nego su i sutradan navaljivali i vikali: „Daj da se pije.“
Četvrtog dana je grof otišao. Pred polazak mi je kazao da ide u Varšavu i da će se tamo, kad se okupe svi maršali vojvodstava, otvoriti glavna konfederacija, a posle toga da će se u svim vojvodstvima održati skupštine na kojima će se izabrati poslanici za glavnu skupštinu u Varšavi, i da će tada opet doći. Još je dodao da veruje da ću i ja dobiti od svoje komande naredbu da prisustvujem toj skupštini i da ćemo se onda opet videti. „I ja se nadam“, rekao je na kraju, „da će tada sve biti bolje nego što je sada bilo.“
Ja sam ispratio grofa jedno dve milje i dao mu pratnju iz svog eskadrona do prvog prenoćišta, a onda sam se oprostio i vratio natrag.
Pri otvaranju te naše konfederacije grof se pokazao kao čovek od velikih planova,pa iako su mu namere bile skrivene, ipak se u njegovom delanju osećala neka veličina. Ja sam o tome mnogo puta razmišljao i slutio da se tu sprema nešto veliko, naročito kad smo razgovarali o rđavoj unutrašnjoj upravi koja nanosi štetu njihovim pravima i slobodi. Njegove reči sam dovodio u vezu i s razgovorima koje je vodio tih dana nasamo s jednim gospodinom što je uživao veliko poverenje kod kijevskog vojvode. Taj gospodin bio je prisutan i pri otvaranju konfederacije. On je dopratio grofa do Braile i ostao na dvoru kijevskog vojvode da tu dočeka grofov povratak iz Varšave.
Ja sam se za vreme svog boravka upoznao i sprijateljio s tim gospodinom (on se zvao Ortinski), i s planom sam ga posećivao. Vodili smo razgovore o svemu i svačemu i najzad sam uspeo da mi otkrije njihovu tajnu. On mi je kazao da cela porodica Potockih, a naročito vojvoda kijevski, kao najstariji u njoj, pokazuje nezadovoljstvo što je na presto kraljevski došao Stanislav Ponjatovski, i da svi oni nalaze da će moći, pomoću ruskih garancija, na glavnoj skupštini izvršiti svoju nameru da zbace Ponjatovskog s prestola poljskog i dovedu vojvodu kijevskog — zbog toga se samo litavski peharnik i primio maršalske časti. Kad se u Varšavi sastane glavna skupština, on će se već postariti da navede gospodu senatore da izvrše to što oni hoće.
Ali namera te gospode bila je bez osnova. Oni su u svojim planovima išli tako daleko da su se ponadali da će od Rusije za takvu jednu stvar dobiti pomoć. Međutim, prevarili su se, kao što će se docnije videti.
Ja sam u Vinici ostao očekujući da mi se vrati kurir kog sam poslao s potpisanim ugovorom. On se vratio četvrte nedelje s naredbom komandanta korpusa da tu sačekam i drugi dolazak gospodina peharnika litavskog, grofa Potockog, u Vinicu, i uz to šta još da preduzmem i izvršim. Poslat mi je i novac za kupovinu furaža i provijanta, kao i vanredna suma od trista rubalja, koju sam imao da upotrebim na kurire i gošćenje tamošnje gospode.
Proživeo sam u Vinici tri meseca bez ikakvog posla. Vežbao sam samo svoj eskadron, išao u lov i pravio posete. Upoznao sam se sa svom gospodom i, kako sam im ušao u volju, često su mi dolazili i voleli da i ja njima idem. Slali su kola po mene i ja ih nisam odbijao. Odlazio sam im i provodio vreme veselo.
Naposletku mi je došao kurir od komandanta korpusa s naredbom da ja, na skupštini šljahte Braclavskog Vojvodstva na kojoj imaju da se izaberu dva poslanika i pošlju u Varšavu na glavnu skupštinu, nastojim da šljahta izabere braću Groholske, zastavnika i stolnika, i uz to mi je javljeno da će na otvaranje skupštine doći opet gospodin peharnik litavski, grof Potocki — a do njegovog dolaska da celu tu stvar držim u tajnosti.
Ja o tome nikom ništa nisam govorio, ali trebalo je ipak da se obavestim unapred kako se kod gospode Poljaka održavaju izbori, da mogu preduzeti potrebne mere, i zato sam započeo razgovor sa gospodinom zastavnikom Groholskim, ali onako izdaleka. Pitao sam ga: „Šta se čuje?“ — „Ima li šta novo?“ — „Hoće li se skoro otvoriti glavna skupština u Varšavi?“ — „Ko će biti izabran za glavnog maršala?“ — i kako se meni čini da se u Varšavi morala već iskupiti čitava skupština.
Zastavnik mi je na to odgovorio da će se zbilja u Varšavi održati skupština, da se čuje da je generalna konfederacija već završena, da je za generalnog maršala izabran knez Radzivil, i da se, prema tome, može očekivati da se uskoro otvori i glavna skupština. Samo, ne može se otvoriti dok se ne iskupe poslanici iz svih vojvodstava i srezova, a dan za otvaranje tih skupština i izbor poslanika objaviće se unapred. I naš maršal će, po kraljevoj zapovesti, kao čovek od poverenja, otvoriti ovde skupštinu i izvršiti izbor poslanika, koji će zatim dobiti punomoć i otići u Varšavu.
Saslušao sam zastavnikove reči i onda ga zapitao: „Šta mislite, koga će izabrati za poslanika naš maršal, gospodin peharnik, kad dođe i otvori skupštinu?“
On mi je odgovorio: „To se ne može unapred znati. Kod nas na izborima biva ponekad velika borba jer svaki želi tu čast. Sitno plemstvo vezuje se obično za nekog od jakih i drži mu stranu. Neki put mnogima i nije izbor po volji, ali kako kod nas u tom pogledu vlada sloboda i kako kod nas ima važnost ona naša reč „ne dopuštamo“, ta čast pripadne onom ko dobije najviše glasova.“
To što sam čuo od zastavnika bilo mi je dovoljno da shvatim u čemu su ti njihovi izborni običaji. Ja sam, međutim, hteo da čujem od njega samog šta bi rekao za svoj izbor (prema naređenju koje sam imao od moje komande) i samo sam gledao da ga pridobijem i privežem za sebe, pa da me on još i pomogne u izvršenju mog plana. Jednako mi je moj zadatak bio na pameti i sve vreme sam se brinuo hoće li šljahta hteti ugovor primiti i potpisati. Ta stvar je bila od velike važnosti, i ja sam morao na neki način sprečiti njihov otpor. Zato sam s njim nastavio razgovor i upitao ga: „A šta bi bilo kad bi izbor poslanika ovog vojvodstva pao na vas? Bi li vam to bilo milo?“
On mi je odgovorio: „Kako mi ne bi bilo milo? To bi za mene bila velika čast i odlikovanje.“
„Pa, biste li pristali“, upitao sam ga, „da ja poradim na skupštini za vaš izbor, pa da vi budete poslani u Varšavu?“
Njemu se moj predlog vrlo dopao, pa je čak tražio da ga u tome pomognem i obećao mi da će se i on meni naći ako mi šta zatreba. Ja sam mu onda dao časnu reč da ću mu pomoći.
Njegove reči značile su za mene dobar početak. On se privezao uz mene i čak mi je poverio neke njihove političke tajne, što je meni za moje planove poslužilo vrlo korisno.
Tog sam gospodina već vezao za sebe, ali s njegovim mlađim bratom, stolnikom, bila je druga stvar. Poznavao sam, doduše, i njega i on me je posećivao, ali pošto je živeo u drugom mestu, ja kod njega još nisam bio, niti sam bio s njim bliže upoznat — a trebalo je i njega pridobiti. Za njega sam znao da je po naravi drugačiji od brata, da je vrlo uporan, a i to da je veliki znalac poljskog prava. Zato sam se bojao da mi se ne usprotivi.
Jedanput sam rekao zastavniku: „Hteo bih da vam pokažem koliki sam vam prijatelj. Želim, eto, da i vaš brat, stolnik, bude izabran za poslanika i, ako hoćete, možete mu to u poverenju i reći.“
Prećutao sam, naravno, da imam takvo naređenje od moje komande za njih obojicu, nego sam izigravao da ja to radim na svoju ruku, da ih tim još bolje vežem za sebe.
Zastavnik se vrlo obradovao kad sam mu kazao da ću raditi i za njegovog brata, pa je brata o tome izvestio, a ovaj mi je odmah došao i, kad je od mene to isto čuo, sprijateljio se sa mnom kao i njegov brat, zastavnik. Tako su obojica postali moji ljudi.
Sad sam imao samo da dočekam dolazak peharnika litavskog. Za to vreme upoznavao sam se sa sitnom šljahtom, da za vremena utrem put, jer sam znao da je njihova sitna šljahta imala u skupštini velike slobode i da je mogla, prema tome, učiniti i mnogo dobra i mnogo zla. Zato sam ih prizivao i, na njihovu veliku radost, čašćavao pićem. Siromašnima sam davao (od one sume koja mi je u tu svrhu poslata) novac za čizme, nekima po dva-tri zlatnika, a nekad i više, već prema tome koliko je ko važan i koliko je kome priličilo dati. Na taj način pokazivao sam im svoju naklonost i želju da živimo u prijateljstvu. Govorio sam im da imam dosta slobodnog vremena, i kad već živim u njihovom vojvodstvu, hoću da se sa svima njima upoznam i sprijateljim. Hvalio sam njihove običaje i njihovo junaštvo i pričao im kako bih voleo da zauvek ostanem među njima. Njima je to bilo milo, pa su me hvalili, dizali me u nebesa, i bili gotovi da mi učine što god zaželim.
Ti gosti su mi dolazili kasnije i nezvani skoro svaki dan, i dovodili mi još i nove (naravno, zbog koristi). Ja sam ih sve primao ljubazno, pojio ih i nutkao, tako da su se i opijali, a neki su se po celu noć valjali pijani. Ja sam već ocenio ko mi od njih može biti od koristi, i s takvima sam održavao veze i pripremao ih da mi posluže kad za to dođe vreme.
Imao sam, dakle, veliki deo šljahte u svojim rukama i držao ih spremne i već mi se činilo da ću svoj zadatak moći s uspehom završiti. Ali nije mnogo trebalo pa da mi sve propadne… Kad se skupština otvorila i kad se tekst ugovora objavio, iskrsle su najednom teškoće, ali o tome ću kasnije govoriti.