Deo 1, Poglavlje 2
Prema nama, s druge strane Rajne, bile su francuske predstraže, a niz Rajnu, za pola milje od toga grada, nalazio se, prema jednom ostrvu koje je ležalo blizu neprijateljske strane, francuski šanac. U njemu je bilo nešto pešaka i dva topa. Ali kako je na toj strani preko reke sva obala obrasla bila velikom šumom, nismo mogli ni videti ni saznati kolika je snaga i broj neprijatelja. Zato je trebalo ostrvo oko kog je tekao rukavac Rajne osvojiti, na njemu, prema Francuzima, iskopati redut i postaviti tamo jedan odred naše vojske.
Mi smo to brzo i uradili. Prvo se prebacio preko Rajne, noću, na čamcima, jedan odred naše landmilicije, s lopatama, i zauzeo to ostrvo. Kako je i ostrvo bilo u gustoj šumi, Francuzi nisu ni primetili taj prelaz. Ali kad su se naši približili obali ostrva i počeli kopati redut, Francuzi su čuli lupu i od svoje strane otvorili žestoku vatru iz topova i pušaka, trudeći se da nas ometu. Ali ostrvo nisu mogli više povratiti. Naši su zauzeti položaj zadržali.
Sutradan je između naše obale i ostrva podignut pontonski most. Kad su Francuzi to videli, udvostručili su otpor, ali, kako je ostrvo bilo dosta dugo, a šuma pružala zaklon, nisu mogli da spreče rad — i tako je most postavljen toga dana.
Preko dana naši nisu mogli kopati redut. Vojnici su ležali na zemlji i krili se iza drveća i spasavali se tako od neprestane francuske vatre. Radili su više noću. Treće noći bilo je sve već gotovo, ali smo izgubili preko dvadeset ljudi, a isto toliko je bilo i ranjenih.
Preko mosta na ostrvo se iz logora svaki dan slala smena odredu. Ali do mosta se moralo ići iza brežuljaka zaobilazeći desnom stranom. Pravo obalom nije se smelo ići, jer je s naše strane obala bila gola i peskovita. I zato Francuzi nisu nikog propuštali, nego su gađali čim koga vide. Tako je nekoliko naših ljudi isprva stradalo. Jedanput sam video kako je jedan pešadijski kapetan poginuo. Bio je poslan s nekoliko pionira da podigne most preko jednog potočića koji se uliva u Rajnu, ali, čim je stao na obalu i pogledao na reku, od nekoliko metaka jedan ga je pogodio u glavu. I svakog ko se usuđivao da projaše obalom propraćali su mecima.
Jednoga dana je mađarski husarski pukovnik Vencel zaželeo da ode na ostrvo i vidi taj naš redut. Pošao je tamo sa svojim ordonansima na konjima. Konje su ostavili kod mosta, a on je, sa još dvojicom, pošao preko mosta peške. Kad je došao na redut, hodao je gore-dole i razgledao ga, a kako je u taj mah paljba prestala, on se, ne govoreći nikom ništa, popeo na vrh reduta. Šta je hteo da vidi, niko ne zna. Tek odjednom hitac ga pogodi i on se mrtav svali, pred svima, u redut.
Ja sam molio svog majora da i mene pusti s ocem, pošto je moj otac bio određen da ide tamo, pa sam taj slučaj s pukovnikom sam baš video. Video sam i kako su ga posle odneli na nosilima sa ostrva preko mosta, metnuli ga na kola i odvezli u logor. — Sutradan bila mu je sahrana, a posle toga su mu rasprodane sve stvari na doboš.
I moj major je hteo na ostrvo, pa je i mene sa sobom poveo. Dao mi je i svog osedlanog konja. Pošli smo lepo iza brežuljaka do mosta i gledali odande kako se vrši smenjivanje odreda. On se posle predomislio i nije hteo na ostrvo, nego smo se vratili u logor. Ali mesto da pođe istim putem kojim smo došli, on poče da juri pravo obalom, a ja za njim. Kad, preko reke meci na nas. Palo ih je preko deset. Neki su udarili konjima pod noge, a neki su nam prozujali pored ušiju, dok se meni poče, na najopasnijem mestu, izmicati sedlo poda mnom, i već sam pomislio da ću pasti na zemlju.
Stao sam da vičem, ne bi li se makar majorov sluga zaustavio, ali niko nije hteo da me čuje, nego još brže poteraše konje. Dok sam se ja tako vrteo na konju, a nisam bio kadar da sedlo sam ispravim, mislio sam da sam već gotov. Kad tek dotrča jedan vojnik (on je bio iz našeg puka), pa kad je video šta je, povika: „Ne bojte se!“ pa me dohvati rukama, i ispravi i konjanika i sedlo.
Taj vojnik je otrčao zatim prema mostu, a ja sam se na konju osetio sigurnijim i požurio se u logor. Spasao sam se samo uz pomoć tog vojnika. Da nije bilo njega, bio bih ili ranjen ili ubijen, Jer meci su neprestano oko mene leteli i dizali prašinu ispod konjskih nogu.
Ja sam tog vojnika poznavao, i moj ga je otac zbog te pomoći nagradio, i još izmolio od majora kaplarski čin za njega, a ja od to doba tamo više nisam išao.
Posle nekoliko dana dobio je naš korpusni komandant naređenje da izvrši prelaz na drugu stranu Rajne. On je pošao noću iz logora i u njemu ostavio jedan deo vojske, sve šatore i komoru. Zatim je pojačao odred na ostrvu i dao vojnicima hrane za šest dana. U logoru je naredio da se noću umnože vatre i da se oglasi povečerje, kao i obično.
Tu noć smo marširali brzo i stigli pre svanuća kroz jednu šumu do neke rečice. Tamo smo zastali i proveli dan u najvećoj tišini i bez vatre. Uveče, istog dana, doneli su nam municiju i razdelili. Iste te noći pođemo dalje i stignemo opet pred svanuće do jedne šume, i opet se tamo zadržimo i predanimo. Tu su za nama doneli hranu za četiri dana, ali naredba je bila da nam se da samo za dva dana, a ostalo da se vozi za nama.
General je naredio da se jave dobrovoljci za prelaz preko Rajne, ali da ne bude s oficirima zajedno više od trista ljudi. Pukovi treba da naprave spisak tih ljudi a spisak da se podnese generalu.
Ta ekspedicija morala je da bude, po naređenju, bez tereta. U nju je hteo, tada sam video, ceo naš puk da pođe. Ali to se nije dozvolilo, nego je odabran određen broj iz svih četa i stvoren tako jedan odred.
To veče, odred je pošao po sumraku, a ostali su se zadržali na tom mestu. Njima je naređeno da pale vatre i da viču po logoru (s toga je mesta obala Rajne bila blizu, pa da Francuzi pomisle da tu ceo korpus noćiva ili da se logor tu premestio).
S tim odredom je i moj otac pošao, a ja namolim kapetana da i mene pusti s njime.
Taj odred je predvodio sam naš general. Išli smo tu noć usiljenim maršem i kad smo stigli do neke male šume, pošli smo kroz nju i zadržali se na samoj obali Rajne. Slušamo kako Francuzi s druge strane viču svoje lozinke. Ja priđem četvorici koji su nas predvodili i pitam kakva je to vika i gde smo. Odgovorili su mi da smo kod Majica, a da to francuski vojnici viču u šančevima.
Malo posle naređeno nam je da pođemo uz reku obalom. Taj put smo skoro pretrčali i kad smo odatle otišli za jedno dva puškometa, naiđemo na čamce koji nas tu očekuju. U čamcima su bili naši pontoniri s jednim oficirom. Otkuda tu ti čamci, nisam imao vremena da pitam, jer je bilo naređeno da se odmah u njih seda, i to tiho, bez najmanje lupe. Čamci su bili veliki, a bilo ih je dvanaest.
General se još u logoru preobukao u laku i prostu uniformu i seo u prednji čamac. Veslači na čamcima bili su ti isti pontoniri, a vojnici su im pomagali. Odvojili smo se od obale čim je počelo svitati, ali još po sumraku. Prošli smo iza dva ostrvca i izišli nasred reke, ali kako je Rajna prilično široka i vrlo brza, to prva dva čamca voda zanese naniže i navuče ih na sprud. U jednom od tih čamaca bio je i general.
Vojnici poskaču iz čamaca u vodu, jer tu voda nije bila duboka. Ali dok su oni čamce dovodili u red, drugi su ih zaobišli. Veslali su brzo i približili se obali. I tu se već nisu mogli sakriti od neprijatelja.
Francuzi su nešto primetili i, kad su čuli šum vesala, nadigli su viku na tamo njihovom jeziku. Uto su i ona dva čamca prispela, i na viku Francuza, kao odgovor čujemo s naše strane iz čamca jedan glas: „Marija Terezija!“ To je ime njenog veličanstva, imperatorke i kraljice ugarsko-češke. Na taj odziv (posle sam čuo da je to general viknuo) čuo se plotun i s naše i s francuske strane. I ja sam tada video, iako još nije bilo čisto svanulo, nekoliko naših mrtvih i ranjenih.
Naši su poiskakali iz čamaca na suvo, nadali strašnu viku i pošli u napad na šančeve; ja sam ostao u čamcu sedeći dole kod krme. Strašno sam se uplašio. Oca ne vidim. Čim je iskočio, pošao je s drugima, a meni nije ništa rekao. Zato sam tu i ostao.
Tamo napred, strašna pucnjava i glasovi koji se već udaljuju od obale. Uto je već i svanulo, a ja još sedim u čamcu i ne znam šta da počnem. Naposletku iziđem na obalu i stanem da hodam gore-dole. Vidim nekoliko naših mrtvih i petoricu ranjenih. Trojica su sedela i ječala, a dvojica ležala i umirala.
Ja bih tu na obali i dalje ostao da nije naišao čovek kog je moj otac poslao i poveo me drumom uzbrdo.
Taj me je vojnik uz put proveo i pored onog francuskog šanca na koji su naši jurišali, i tu sam video prvu ratnu strahotu i osetio kako je pretežak život vojnički. Bilo je dosta mrtvih, a ležali su zajedno, jedan preko drugog, i naši i Francuzi.
Odatle smo ja i pratilac moj nastavili put uzbrdo. Gore sam našao oca živog, ali ranjenog. Dohvatio ga je metak ukoso po rebrima i okrznuo mu kožu, a mišica leve ruke bila mu je kontuzovana.
Čim sam video da mu je ruka vezana i da sedi bez bluze samo u ogrtaču, jako se uplašim i stanem plakati, a on poče da mi govori: „Nemaš zašto da plačeš. Uči se i privikavaj na ratne nevolje. Vidiš kakav je hleb vojnički i kako se čast i slava stiče, a ja“, reče, „hvala bogu, nisam jako kontuzovan, i to će sve brzo proći“ — a da mu je metak rebra dodirnuo o tom ništa ne govori; nego je krv ogrtačem zaklonio da se ne bih ja još više uplašio.
Ja se tu tako s njim razgovaram, kad vidim ide lekar sa torbom. Sigurno je otac po njega poslao. Čim je on stigao, otac naredi da se malo sklonim dok ga lekar ne previje.
Zatim je naredio da ga polako odvedu do jedne seljačke kuće na drumu. U toj kući bila je krčma a u njoj samo jedna starica. Tamo je naredio da mu se ispod prozora prostre slama, a od starice su uzeli jedan jastuk za njega. I tu tek vidim, kad mu se ogrtač slučajno otvori, da mu je košulja krvava. Ja se onda još više poplašim i počnem plakati, jer nisam znao ni da li je rana opasna, niti kolika je.
Lekar me je uveravao da mu ni jedna ni druga nije opasna i da će kroz nekoliko dana već moći i jahati. Ja tome nisam mnogo verovao sve dok me sam otac nije u to uverio, govoreći da ne oseća velike bolove
Naši vojnici gonili su Francuze i došli tako pod samu tvrđavu, ali ih je general zadržao, naredio im da se vrate na drum, da pođu da čamaca i uz put pokupe ranjenike.
General se vraćao, a za njim vojnici, oglašujući dobošima zbor. Gledamo mi, a general ide pravo ka krčmi. Tu stojimo ja, lekar i još nekoliko vojnika, a on, čim ugleda ranjenika gde leži, zapita ko je to. (On do tog dana nije poznavao moga oca). Otac se malo podiže pa reče: „Ja sam Piščević, kapetan Podunavskog puka“, i kako mu se ogrtač opet malo otkri, general mu opazi krvavu košulju. (On je znao pomalo i srpski, doduše malo pogrešno, ali se moglo razumeti). Naredio je da se odmah lekar pronađe da mu previje rane. Ja mu onda na nemačkom odgovorim, pokazujući na lekara, da su mu rane već previjene: „A da li su opasne, ja“, rekoh, „to ne znam.“
General, čuvši moj odgovor, okrete se meni i zapita: „A ko si ti?“ Ja mu odgovorim da sam sin toga gospodina kapetana i da služim kao ađutant u Podunavskom puku. Na to general reče: „Bravo! I otac i sin u jednoj tako slavnoj ekspediciji!“ Zatim se obrati ocu i reče: „Ja ću podneti izveštaj glavnokomandujućem o hrabrosti i ljubavi spram službe koju su danas vaši ljudi pokazali, a neću zaboraviti, već i po dužnosti, da mu i o vama i vašim ranama pomenem, i vi se možete nadati naročitoj milosti.“ I još je naredio da mi otac ostane tu u krčmi sve dok komora ne naiđe.
Našem odredu, skupljenom tu kod krčme, privedena su trideset i dva francuska zarobljena oficira, a drugi Francuzi, videći da im je vojska razbijena i da smo preoteli njihove šančeve, napustili su grad bez odlaganja.
Mi smo izgubili, koje poginulih, koje od rana umrlih, trideset i dvojicu, a ranjenih smo imali četrdeset i trojicu, ali nijedan od njih nije hteo da ostavi puk i ide u bolnicu.
Majnc je grad u Elzasu, a pripada Francuskoj. Vrlo je velik i lep; pripada arcibiskupu.
Generalu su iz Majnca došli izaslanici od najuglednijih ljudi: gradski načelnik s još nekoliko građana i jedan crkveni dostojanstvenik. Poklonili mu se i izjavili da se pokoravaju, da je njihov grad neutralan i da oni priznaju vlast njenog veličanstva kraljice.
Prošle noći pošlo je za nama nekoliko pukova naše konjice. Stigli su pred podne na obalu i tu se, prema gradu, zaustavili. Za njima su stigli i pontoni, koje su odmah počeli sastavljati, radeći vrlo brzo, tako da je istoga dana pred veče most već bio gotov. Preko njega su već iduće noći pukovi prelazili na francusku stranu.
Ujutru smo postavili logor blizu grada, a tu su se ostali pukovi iskupili, i tako se tu našao ceo avangardni korpus.
Kod Majnca smo se zadržali tri dana dok cela naša armija nije prešla, a onda smo pošli svi u Elzas.
Našoj ekspediciji izdata je od vrhovnog vođe armije, princa Karla, pismena zapovest s velikom pohvalom. Vojnicima koji su izišli živi iz te borbe dat je po gulden, a oficirima, po preporuci generala, zahvalnost od samog princa Karla za njihovu hrabrost i vešto predvođenje vojske. Mome ocu je izjavljena posebna zahvalnost.
U logor je, za pukove našeg avangardnog korpusa, doneseno iz grada pivo, stoka za klanje i rakija, i sve to razdato vojnicima.
Tih dana, dok smo provodili u logoru, napadala su manja odeljenja francuskih husara čarkajući se s našom predstažom, ali naši su ih redovno odbijali.
Od Majnca je pošao naš korpus dalje u Elzas. Mome su se ocu rane zalečile, i već je bio kadar da sedi u kolima.
Približili smo se gradu Vormsu i, kad smo prolazili kroz neko malo mesto, ja zamolim majora da me pusti koliko da potkujem konja. Sa mnom su bila još dva oficira. Nas trojica svratimo u jednu gostionicu i naredimo gazdi da nam donese štogod za jelo. Gore na spratu bilo je već nekoliko oficira, prolaznika, što su čekali na ručak. Neki su bili sa ženama, a neki sami. Gazda nam ponudi da se i mi popnemo na sprat, pošto se tamo već postavljalo. Mi se popnemo — društvo prijatno, oficiri nas ljubazno zovu. Gazdarica sa dve kćerke postavlja sto, i one nas lepo dočekaju. Pogledam, na jednom stočiću sa strane stoje muzički instrumenti (kod Nemaca se obično muzikanti nalaze u gostionicama i svirkom se izdržavaju). Ubrzo je i jelo izneseno. Ručali smo valjano i, kako su muzikanti za vreme ručka od svoje volje svirali i zabavljali nas lepom muzikom, nama se to dopalo pa rešimo da još malo ostanemo. I tako počne i igranka. Ja kao ljubitelj igre nisam izdržao a da gospođe ne pozovem na igru. Igrao sam sa svima kojima je bilo do igre, a posle toga, mislio sam odmah da odem i posvršavam svoje poslove. Ali na molbu gazdarice, a naročito na molbu njenih lepih kćeri, koje su bile vešte u komplimentima, bile dobre igračice i umele da se uvijaju oko mene, ja se tu i suviše zadržim i dočekam i veče.
Kad su moji drugovi videli da mi je iz džepa izišlo već tri zlatnika, koje za ručak, koje za svirače, koje za kafu i limunadu, sažale se na mene i počnu me goniti da pođem. Vidim i sam svi su se već razišli, treba ići, iako to devojkama nije bilo po volji. Dakle, rešili smo se, oprostili se i pošli da tražimo naš logor. Taj dan je bio oblačan, a pred veče kad smo se vraćali navukao se velik oblak, a malo posle počela i oluja, grmljavina i sevanje. Posle se spustio i pljusak i pao mrak.
Išli smo, iz početka, dok se još videlo, putem kojim je prolazio korpus, a kad se smrklo nismo već znali kuda idemo, i tako zalutamo. Morali smo da stanemo.
Drugovi su grdili i mene i moju igru, i gazdaricu i njene kćeri. Ja sam morao da ćutim i da ih slušam dok se nisu malo odljutili. Onda ih zapitam: „Zašto tu stojimo? Zar nije bolje da potražimo nekako put?“ Oni se s tim slože i jedan pođe na jednu, a drugi na drugu stranu; ja sam imao da ostanem sa slugom na tom mestu i jednako da vičem, a oni će tražiti put sve do daljine dokle moj glas stiže.
Ja i na tu nevolju radosno pristanem samo da ih malo odobrovoljim. Oni se upute svaki na svoju stranu, a ja stanem vikati kao kad se stražari dovikuju. Onaj se s leve strane ubrzo javi: „Ovamo, ovamo, ovde je put.“ Munja mu je pomogla da se razazna, ali kuda je taj put vodio? — to nismo znali.
Tako smo se opet našli zajedno i dobro pazili da se nanovo ne izgubimo, a u tome su nam munje najviše pomagale.
Jašući tako, opazimo jednu veliku kuću. Stanemo na kapiju i počnemo vikati i lupati. (Treba da napomenem da je kiša neprestano lila i da smo bili mokri do kože).
Jedva smo dozvali slugu. On nas je pitao kroz prozorac na kapiji ko smo i šta hoćemo. Onda ja počnem. Pitam: „Kakva je to kuća?“ — a on odgovori: „Gostionica.“ (Tog čoveka je sad trebalo prevariti, inače nam ne bi otvorio, niti bismo ga mogli povesti kao vođu).
„Dobro“, kažem ja. „Mi gostionicu baš i tražimo. Otvori, molim te, da se malo sklonimo od kiše i dočekamo zoru, a ti ćeš, za novac, dati našim konjima zobi i sena.“
Kad je čuo da hoćemo da platimo, otvori odmah.
Kad smo ušli, ja ga zapitam: „Jesi li ti gazda?“ — a on odgovori: „Nisam, ja sam sluga.“ Pitam ga da li je naša vojska odavno prošla tuda, a on će: „Vojsku nisam video, ali čujem da su prošli glavnim putem, desno od sela, i da su podigli logor kod Vormsa.“
„Je li Vorms daleko?“ pitam ja, a on kaže da nije i da nema donde ni pola milje. „Hajde da nas odvedeš do logora“, kažem mu ja, a on poče da se buni.
Tek kad smo mu podviknuli, pošao je govoreći: „Dobro, povešću vas do raskršća, a odande će vas i sam put odvesti do logora.“
„Pristajem“, rekoh, „odvedi nas do tog puta.“ On nas je odveo za jedan puškomet, pokazao nam put i hteo da se vrati, izgovarajući se da je sluga, da je ostavio kapiju otvorenu i da sve to gazdi neće biti po volji.
„Dobro“, kažem mu ja, „lepo je što si tako savestan, ali ja ću morati biti spram tebe malo grub. Mene su već tako neki, kao što si ti, upućivali i ostavljali, pa ja ostao bez vođe. Nego ja tebe da vežem da me ne bi i ti ostavio. Nemoj da se bojiš, ja ti neću ništa učiniti, a kad nas do logora budeš doveo, pustiću te i još ću te častiti.“
Kad je jadnik čuo da hoću da ga vežem, on se uplaši, stane plakati i moliti da to ne učinim.
„Ja ću“, veli, „rado poći s vama već i zato što logor nije daleko.“
Nisam mu ipak poverovao, nego od ulara napravim omču i namaknem mu je o vrat. „Sad nas“, reknem mu, „vodi.“
I tako dođemo do logora, ali po mraku i kiši nismo mogli da vidimo s koje smo strane došli. Vidim samo, kad munja sevne, komoru i konje, a šatore ne vidim i nikako nisam mogao da razaznam gde nam je puk. Jedan od mojih drugova priđe stražarima koji su tu u blizini bili, i od njih čujemo da je naš puk na drugom kraju logora. Pođemo dalje jednako se raspitujući i tako najzad nađemo svoj puk.
Vojnici su ležali bez šatora u blatu, uvijeni u mokre ogrtače. Viču i grde kad nekom hoćeš s konjem na nogu da staneš.
Pri sevanju munja opazim i poznam našu komoru, konje moga oca i posilnog gde leži pred njima. Našeg vođu otpustim i nagradim ga. On je bio zadovoljan, samo zamoli da ga pustimo da ostane do zore kod naših kola.
Kad je posilni mog oca čuo da sam stigao, diže se sa zemlje, a ja ga zapitam gde je otac. On mi odgovori da se zadržao s kolima i lekarom u gradu i da će tamo noćiti.
Ja stanem da se okrećem gde bih legao, ali postelja je bila jednaka, svuda blato, a ja skroz mokar. Uhvatila me već drhtavica. Hteo sam makar malo da prilegnem, da se zagrejem i zaspim. Posilni je otišao i doneo malo mokrog sena, prostro ga po zemlji, dao mi dva konjska mokra ćebeta, te ja prostrem jedno pod sebe, a drugo preko ogrtača, uvijem se i legnem.
Mogao sam leći i u kola, i to bi bilo možda najbolje, ali baš onda sam imao lovačku kerušu sa štencima tu u kolima, pa mi je bilo žao da je teram.
To ležanje nije dugo trajalo. Nisam mogao ni da se zagrejem a kamoli da zaspim, a već svanulo i doboši počeli da udaraju za polazak.
Skočim brzo, iziđem pred front, pokupim jutarnje raporte od seržana i požurim majoru, a on me pita kad sam došao i zašto sam se zadržao. Ja se brzo snađem, odgovorim da sam se malo zadržao dok nisam konja potkovao (što nije bilo istina). „Došao sam“, rekoh, „brzo za vama, još sinoć, ali po mraku i kiši nisam hteo da vam se javljam.“
Major mi poveruje i požali se da je i on skroz mokar i da je teško proveo noć.
Upitam majora šta naređuje za dalji marš, a on mi odgovori: „Ja ću poći u grad generalu, a vi prenesite naredbu kapetanu Antonoviću da on povede puk, a pukovi će ići istim redom kao i juče. Vi posle toga“, reče, „dođite za mnom u grad“.
Ja tu naredbu brzo predam kapetanu, pođem za majorom i stignem ga kod gradske kapije.
U grad smo ušli po čistom i vedrom vremenu, kiša je bila prestala, i grad nam se učinio vrlo lep. Zastanemo u gostionici gde mi je otac bio; major pođe generalu, a ja ostanem i počnem odmah skidati odelo da ga osušim, ali kako bi to na suncu dugo trajalo, odem u kuhinju, gde je bila velika vatra. Posilni mi je pomogao da se svučem i sušio mi odelo, a ja sam se pored vatre okretao i sušio na sebi mokru košulju.
Gazdarica me je vrlo ljubazno gledala, naročito se divila mojoj dugoj crnoj kosi: kosu sam raščešljao da i nju mogu da osušim. Govorila je, žaleći me: „Tako ste mladi, a tako se mučite.“ Onda mi je brzo skuvala kafu i tu mi u kuhinji dala da je popijem. Pita me hoću li još štogod, a ja joj kažem kako bi dobro bilo da štogod pojedem. „Sad baš pripremamo jelo za onog oficira što leži gore ranjen, pa biste mogli i vi s njime da ručate.“
Ona nije znala da mi je to otac, a kad sam joj to rekao, stade me još više žaliti i čuditi se mome ocu što me je tako mladog poveo u to zlo. Uto se i moje odelo osušilo i ja se obučem i pođem na sprat — tamo se već postavljalo. Stigao je i major i tako sednemo da ručamo. Nahranimo i konje i krenemo dalje.
Na sredini dnevnog marša stignemo naše pukove. Oni su bili zastali kod jedne rečice. Tu je bila jedna velika gostionica i tu su naši vojnici prostirali svoje ogrtače i sušili ih na suncu. Gazda gostionice je, kako izgleda, očekivao goste, jer je bilo svega dovoljno naspremano.
General je za nama došao poštanskim kolima, naredio marš i pošao prema gradu Špajeru, gde smo i mi pred veče stigli i podigli logor. Tu nam je data naredba da se odmorimo i da podignemo šatore.
Odatle je korpus marširao dalje, pa smo došli do tvrđave Sveti Luj. Tu smo opet videli Francuze, srelo nas je jedno manje odeljenje njihove konjice. Započela je čarka, ali su se oni brzo povukli u tvrđavu.
Blizu te tvrđave podigli smo logor, ali kako je tu sve zemljište bilo zasejano žitom, mi smo logor podigli u žitu.
Učinilo nam se da smo dosta daleko od tvrđave, ali kad su nas Francuzi stali gađati iz topova, padalo je poneko đule i u logor, pa smo bili primorani da jedan deo logora premestimo dalje.
Naš general je pošao jednog dana da izvidi položaj oko te tvrđave, ali, kad su ga počeli gađati iz topova, vratio se brzo natrag.
Zatim je naređeno, u svim pukovima, da se spreme fašine od šiblja, koje je tu bilo dovezeno s komorom. I to je bilo za dan gotovo. Istog dana bila je izdata i naredba da se priđe bliže tvrđavi, i da se iskopaju rovovi za pešadiju i baterije. To se počelo raditi kad je pala noć. Svaki je vojnik uzeo jednu fašinu, i tako pošli svi na određeno mesto, u najvećoj tišini, ali Francuzi su goste brzo opazili, pa su u zoru izišli s jednim odeljenjem i izveli napad praćen jakom paljbom iz topova. Iako je s naše strane bilo gubitaka, jer su đulad iz njihovih merzera padala u naše šančeve, ipak nas nisu mogli oterati; mi smo se već dosta duboko ukopali i topove postavili, i tako smo topovima i puščanom paljbom dočekali Francuze i odbili ih.
Pošto smo se utvrdili (u rovove je svake noći dolazila nova smena), počeli smo da bijemo tvrđavu iz topova, ali uzalud. Nismo mogli ništa da uradimo, Francuze nismo mogli isterati.
Tvrđava Sveti Luj leži u ravnici. S jedne strane teče Rajna a sa druge stoji širok i dubok rov u močvari.
U takvim svakodnevnim čarkama prošlo je nekoliko dana, a onda su Francuzi lukavo smislili kako da nas odande oteraju: u dubokom rovu u koji se reka uliva zaustavili su vodu. Oni su, očevidno, za tu stvar imali naročito napravljene ustave. Ali prevarili su se jer su preuranili, a da su to uradili docnije, ili noću, veliku bi nam štetu i nesreću naneli.
Kad su rov s donje strane zatvorili, voda ga je iz reke brzo napunila, a kad ga je prepunila, voda se počela prelivati u močvaru, a posle i u naše rovove za pešadiju i za topove.
Vojnici su poskakali iz rovova i, pored silne topovske vatre koja ih je iz tvrđave obasipala, stali bežati, i, vukući topove i sanduke, jedva se spasavali.
A voda pomešana s blatom jednako je rasla i, kao zid visok dva aršina, jurila velikom brzinom i zalila ceo naš logor i sve njive sa žitom oko nas. Šatore nam je porušila, nosila je kola i konje, jer nismo imali vremena da konje odrešimo. Tu su nam se mnogi i podavili. To nas je tako zbunilo da nismo znali kuda da se denemo. Sve oko nas bilo je pod vodom. Ljudi su izbezumljeno gazili po vodi, tražeći neko uzvišenje i tako se spasavali, ali i tu, na uzvišenju, stajali su u vodi do kolena.
A da su to otkud Francuzi uradili pred noć ili noću, i logor i svi ljudi bi nam propali. Ali i tako je šteta bila velika. Mnoga su se kola poizvrtala i izlomila, stvari su se toliko utopile u blato da ni na šta nisu ličile, a mnoge su i pokradene.
Ja sam uspeo da sednem na konja i požurio se s drugima na najbližu uzvišicu. Bio sam sav mokar, a teško mi je padalo i to što su mi propale moje nove, žute, husarske čizme, na meni. Čitavu noć, posle toga, stajali su ljudi iz korpusa u grupama bez ikakva reda. Da se noću podigne nov logor — kad je svako gledao samo da se spase — nije bilo ni govora.
Sutradan je bilo za sve ljude dosta posla. Kad je voda malo opala, mogli smo da se krećemo po blatu i tražimo svoje stvari, da nalazimo i skupljamo šatore koji su u gomilama ležali na raznim mestima. Pred veče je korpus krenuo s tog mesta, i podigao novi logor malo dalje od tvrđave, ali opet na njivama sa žitom. Žito je već bilo zrelo, ali propalo. Kad smo podigli prvi logor, naredba je bila da se žito, osim na onom mestu gde je bio logor, ne kosi i ne gazi, ali kad Francuzi nisu svoje žito žalili, nismo imali ni mi zašto da ga žalimo i zato nam je bilo dozvoljeno da ga uzimamo kao furaž.
Kod te tvrđave ostali smo još nekoliko dana, a kad smo videli da je ne možemo zauzeti — što možda nije bilo ni potrebno — ostavili smo je i krenuli prema glavnom gradu, Strasburu.
Strasbur je glavni grad u Elzasu, i, kao što je poznato, veoma je velik i čvrsto sagrađen. Ja u njemu nisam bio, ali slušao sam o njegovoj lepoti i sad ga, izdaleko, svaki dan gledao. U njemu je bilo mnogo francuske vojske, što smo mogli videti kroz dogled sa naše predstraže.
Za nama je uskoro došla i čitava armija i podigla logor na našem desnom krilu, tako da nam je sada front stajao prema toj francuskoj tvrđavi.
Tu je naša armija provela nekoliko dana. Za to vreme vođeni su pregovori. Skoro svaki dan mogli smo videti kako sa naših predstraža dovode glasnika, kojem su naši vezivali oči maramom i, vodeći mu konja za uzdu, odvodili ga glavnokomandujućem naše armije, a posle ga opet na isti način vraćali. Ali vojne akcije ipak nisu prestajale i francuski husari su često na naše predstraže napadali, a ponekad ih i u beg naterivali, zbog čega je u našem logoru često bivala uzbuna.
Da im dug vratimo, i naši su odredi napadali njihove predstraže, — i krvavih glava bivalo je dosta.
Te skoro svakodnevne borbe probudile su i kod mene volju da pođem s našima: da vidim šta se tamo radi i da naučim nešto, makar gledajući. Ovo sam nekoliko puta molio majora (a otac je imao pouzdane lude, sa dobrim konjima, koji bi me čuvali).
Mi smo s našim odeljenjima napadali, i tu je zbilja bilo prilike da se čovek ponečem nauči od naših ratnika. Imali smo ljude iskusne i hrabre, koji su umeli da budu vrlo brzi, i naročito su naši srpski husari iz Potiske landmilicije vrlo vešto vodili borbu. Iako sam ja tada, kao još sasvim mlad, samo gledajući učio, ta mi je nauka bila od koristi za ceo vek.
Idući tako počesto u borbu, ponekad su naši uspevali da odagnaju francuske predstraže, i ja sam onda s našima dublje ulazio i dolazio do takve blizine da sam s dogledom mogao da vidim i ljude, i logor, i tvrđavu.
Jednog dana, kad smo pošli na takvu šetnju, i približili se neprijateljskoj predstraži, videli smo da iz njihovog logora izlaze pukovi i pešadije i konjice i postrojavaju se. Kad smo to videli, mi ostavimo nekoliko ljudi kao osmatrače, pa se vratimo do naših predstraža, čekajući da vidimo šta će dalje biti, a oficir sa predstraže obavestio je o tome dežurnog.
Malo zatim počela je jaka topovska paljba duž čitave tvrđave. Ja sam brojao i nabrojao da su opalili ravno trista puta. Čim je ta vatra prestala, stroj je otvorio brzu puščanu vatru, i to se ponovilo triput.
Zašto je to bilo, doznali smo sutradan od jednog prebeglog vojnika, kog sam ja kao dežurni video. On je pričao da je sam kralj dolazio poštanskim kolima i, pošto je proveo tamo neko vreme, vratio se natrag.