Deo 2, Poglavlje 7
Kad sam stigao u Kijev, prodao sam svoje konje koje sam tamo bio ostavio, a kočijaša i karuce smestio kod jednog prijatelja. Tamo su mi od komandanta data i ona dva pratioca, i tako s njima pođem preko granice u Poljsku.
U Kijevu sam čuo da je stigao poručnik Jezdimirović iz Orenburga (uskoro posle mog odlaska iz Kijeva, pošto sam tamo doveo ljude iz Ćesarske) i da je odatle poslan pukovniku Pučkovu u Trst. Ljude koje sam preveo nisam tamo zatekao — i oni su bili poslani u Orenburg, u naselje, kao i oni prvi.
Put od Kijeva kroz poljski deo Ukrajine bio je vrlo rđav; bila je jesen i sve se raskaljalo. Redovnih poštanskih kola nije bilo, nego sam morao naimati kočijaše od jednog grada do drugog, i zato se vrlo sporo putovalo. Jedva sam petog dana stigao do Berdičeva. Spuštalo se već veče kad sam stigao; tamo sam i noćio i našao drugog kočijaša.
Tek što sam ušao u Berdičev, vidim, ispred jedne gostionice stoje karuce, a dva čoveka nešto iz njih izvlače i unose u gostionicu. Ti su mi ljudi po odelu ličili na strance. Prođem pored njih i uzmem stan u gostionici preko puta, pa onda pošaljem čoveka da se raspita ko je to tamo stigao. On se vrati i reče: „Crnogorski vladika.“
Eto, pomislio sam, zgodne prilike da saznam kako se završilo s onom komisijom i da vidim da li je vladika doputovao sam ili možda još ko za njim dolazi. Obučem brzo mundir i pođem vladici. Zateknem ga kako sedi, a jedan pop pored njega stoji — razgovaraju. Poklonim mu se i priđem da ga kao arhijereja poljubim u ruku, ali on mi to nije dozvolio, nego ustane i blagoslovi me. Gleda u mene i kaže da me ne poznaje.
Ja mu odgovorim: „Može biti da je i tako, ali meni se čini da se poznajemo“ — i kažem mu svoje ime. Onda me se kao setio. Izgovarao se da me nije odmah poznao, jer sam iznenada naišao. Vidim iz njegovih reči da se starac pomalo hladno i naduveno drži.
Pita me kuda ću, a ja mu odgovorim da idem u klesarsku. On mi na to odgovori da će bolje biti da se vratim ako idem pređašnjim poslom, jer tamo, reče, nema više potrebe da se ide. Da mu kažem kuda i zbog čega idem, nisam hteo, nego okrenem razgovor na drugo. Pitam: „Kako je zdravlje vašeg preosveštenstva? Mislim da ste se morali putem umoriti. Put je tako rđav i mora biti da ste teško putovali.“
Odgovorio mi je vrlo kratko. Šeta po sobi, nešto mu nije po ćudi. Ostao sam tamo jedno četvrt sata, pa mu se poklonim s rečima: „Neću više da vas uznemiravam, umorni ste od puta, treba da se odmorite, a sutra izjutra doći ću da se još jednom vidimo.“
S tim se vratim u svoj stan i naredim svojim pratiocima da nađu drugog kočijaša. — Nađu ga i pogode se do grada Brodi, kao što sam im i rekao.
Kad je palo veče, vidim na ulici nekoliko teretnih kola sa ljudima, a ispred njih još jedne karuce i nekoliko otvorenih kola. Pogledam kroz prozor, vidim Crnogorce, a u karucama mojora Petrovića sa ženom. Kad su sišli s karuca, uđoše kod vladike, a oni drugi s kolima — u jevrejske gostionice na prenoćišta.
Major Petrović je sigurno doznao od vladike da sam ja tu, pa je prešao preko ulice kod mene. Dočekao sam ga i primio lepo, prijateljski (nije mi ni bila neka potreba da se pretvaram), ponudim ga da sedne, pa počnem i njemu da pričam o putu kako je rđav i kako su svakako teško putovali. I on je meni ljubazno odgovarao i lepim rečima izjavljivao kako mu je milo što me vidi. Ali je primetio da ga ništa o njihovoj komisiji ne pitam, nego da vodim druge razgovore, i nije mogao da se uzdrži: hteo je kao i vladika da sazna nešto o mom putu. Pitao me je kuda idem i ako slučajno idem po starom zadatku da prevodim ljude, onda bolje, reče, da se odmah vratim natrag i pođem s njima u Kijev. Ja mu odgovorim neka samo oni, u ime boga, nastave svoj put, „a ja“, rekoh, „odlazim u prestoni grad Beč drugim jednim poslom“
Vidi da imam dva pratioca iz Kijeva i pita: kuda oni idu. Odgovorim mu da su mi dodeljeni kao pratioci da mi se nađu na putu. On se još dugo trudio ne bi li doznao kuda i zašto idem. Ipak sam mu na kraju rekao da služim na dvoru i da idem radi jedne važne stvari u Beč, pa sam mu onda pokazao i zapečaćene koverte i pasoš od Inostrane kolegije. Kad je čuo moje reči, dobro se zamislio i ubrzo posle toga otišao vladici.
Treba reći i to da major Petrović nije bio nimalo glup čovek. Imao je dobru glavu i pravilno shvatanje, ali zlo je bilo što je bio preterano častoljubiv. Sve je načine upotrebljavao i samo mu je bilo u glavi da postigne tako nešto kao što je, na primer, neko poslanstvo sa činom generala, ili da dobije lentu preko ramena. Ali da služi kao pravi vojnik, za to nije imao nimalo sklonosti; nije čak umeo ni jahati kako treba. On je bio više za civilnu službu, i takvu je službu zacelo mogao i dobiti, ali je njega morila želja da odjednom postane nešto veliko. Od jezika je znao, osim svog maternjeg, srpskog, nešto malo talijanski, razumevao je ponešto turski, a ruski je znao dobro.
Kad je otišao od mene, sigurno se dogovorio sa vladikom da me treba malo pridobiti, i zato je vladika odmah poslao čoveka po mene s molbom da dođem na večeru. Ja se zahvalim na pozivu, ali odgovorim da ne mogu doći jer me čeka naporan put, da sam se već svukao i da hoću da legnem.
Ali na tome nije ostalo. Kad je glasnik odneo poruku da ne mogu doći, došao je sam major Petrović sa još dva Crnogorca i zamolio me u ime vladike da na svaki način dođem, jer vladika želi da večeramo zajedno. Sad nisam mogao odbiti, nego pristanem i pođem.
Kad je vladika video da ulazim, pošao mi je u susret s najlepšim rečima. To je sad bio najljubazniji čovek, ni nalik na onog od malopre. Uzeo me je za ruku, poveo me i predstavio trojici Crnogoraca iz svoje svite: gubernatoru Stanu, jednom serdaru i jednom vojvodi. Ja im se poklonim, ali ne baš duboko. Vidim: ljudi prosti, odeveni bedno u svoju nošnju, sede, gledaju me. Major Petrović predstavi svoju ženu (Stanovu sestru, o kojoj sam već govorio) i reče joj da treba da se, po našem ruskom običaju, poljubi sa mnom. Ona to učini i opet sede na svoje mesto.
Iz razgovora čujem da major Petrović onog takozvanog gubernatora oslovljava sa: vaše prevashodstvo, a vladiku sa: visokopreosvešteni mitropolite. Mene je to dovelo u nedoumicu. Nisam znao ko im je te činove podavao. Pomislio sam u sebi: „Gle, s kakvom sam se ja to velikom gospodom našao. Kako li ću“, pomislio sam, „da im se sad obraćam? Hoću li ih i ja tako zvati, ili onako kao i dosad?“ — i rešim da ostanem pri starom. Kad sam se obraćao vladici, titulisao sam ga sa: vaše preosveštenstvo, a već onog drugog što je ćutao ostavljao sam na miru, s njim nisam ni započinjao razgovor.
Malo posle postaviše sto i iznesoše večeru. Vladika me namesti između sebe i majorice. Ona je bila vrlo pažljiva prema meni, sve vreme me je nudila jelom i razgovarala sa mnom. Gospođa još prilično mlada i lepa, ali priprosta; za Petrovića se udala kao udovica.
Večerali smo svi zajedno, jer je i sveti vladika izvoleo jesti mesa. Dok smo sedeli za stolom, razgovori su se vodili o crnogorskom junaštvu. Pričali su mi o onom napadu turskom na crnogorsku granicu: kako je u tom boju mnogo Turaka pobijeno i kako su oterani s velikim gubicima.
Onda mi se obrati i onaj što su ga nazivali prevashodstvom. „Mi smo slušali“, reče, „da su vaši preci iz Crne Gore i da ste vi starinom od Paštrovića, koji se graniče s nama. Oni su vaš rod i nose vaše prezime, a naši su poznanici, braća i susedi, i zato se nadamo da ćete nas i vi voleti kao i oni.“ (Meni se činilo da je on za sve vreme ćutanja smišljao to što mi je sad rekao). Ja mu odgovorim da ja, naravno, sa svoje strane želim da sa svakim budem u prijateljskim odnosima, a sa svojim ljudima naročito.
Vladika nam prekide razgovor rečima: „Ostavite se sad ceremonija. Mi smo ovde svi svoji i treba svakom da pijemo za zdravlje“ — pa naredi da se donese velika čaša i nali je punu. Čaša, vidim, velika, nije čovek kadar jednu da popije, a kamoli više. Gledam šta će dalje biti.
Preosvešteni vladika uze čašu i diže je u moje zdravlje sa željom za moje dobro. Reče da treba da budem član njihovog društva i u svim prilikama da im, kao njihov zemljak, pomognem, i da njima čini čast što me vide, na takvom položaju. On govori, a drugi mu svi odgovaraju: „amin“, i „tako bogme“1. Vladika popi čašu do dna. Drugu nališe onome što su ga zvali prevashodstvo, pa i on ispi naiskap — a posle njega se i svi drugi obrediše. Dođe red i na mene. Uzmem onu čašu, zahvalim im svima na lepim rečima, uveravajući ih da ću im uvek biti prijatelj. Ali čašu nisam mogao popiti — jedva sam do polovine došao i vratio je. Kad, oni skočiše na mene: svi su tražili da je i ja radi društva i prijateljstva ispijem, govoreći da se to tako mora. Badava sam se ja izvinjavao da ne mogu toliko podneti, da je čaša preko mere velika, da prijateljstvo nije samo u piću nego i u dobrom srcu i bratskoj ljubavi, ništa nije pomoglo, trebalo je čašu popiti.
Pogledam majora Petrovića i dam mu tako na znanje da sam nezadovoljan, i htedoh već ustati. Kad on vide da me neće na piće navesti, a i to da sam se ja dosetio šta je u stvari, poče se zauzimati za mene, a ostale umirivati. Tražio je da ne navaljuju na mene, govoreći da me poznaje odavno i da zna da ja ne mogu suviše da podnesem.
Bilo mi je jasno da su to lukavstvo smislili ne bi li me opili i tako doznali štogod, a naročito šta se o njima govori u Petrogradu. Posle sam opazio kako vladika sa srdžbom govori o pukovniku Pučkovu. Govorio je da je nemaran, i da je komisija kao zbog njega ukinuta, da nije hteo da sačeka dolazak iseljenika, nego se požurio u Veneciju.
Pilo se i dalje onom čašom svima u zdravlje, ali bez prisiljavanja. Pio je koliko je ko hteo.
Vladika je onda počeo da zaglađuje stvari. Govorio je o mome radu na ćesarskoj granici, i kako je Jezdimirovića doveo iz Rusije samo zato što nije imao nikog drugog ko bi se sa iseljenicima umeo snaći, da je kao bio primoran da uzme tog Jezdimirovića, ali samo „dok se vi ne vratite tamo, da ima ko onaj narod da prihvati. Inače te ljude ste vi pridobili za iseljenje, i iseljenje je vaša zasluga a ne Jezdimirovićeva. On je, doduše, sad tamo s ađutantom Markovom i ljude su iz karantina njih dvojica preveli u Novi Sad, ali“, rekao mi je vladika, „vi možete, ako sada tamo požurite, sve te ljude uzeti pod svoju komandu i dovesti ih u Rusiju. I ako samo izvolite, ja ću vam dati naređenje za Jezdimirovića da i on i svi ostali imaju da budu pod vašom komandom. Ti iseljenici, iako nisu pravi Crnogorci, ipak su, vašom zaslugom, pod tim nazivom primljeni u ćesarski karantin i sad, kao takvi, oni spadaju pod moju upravu i ja imam vlast da nad njima zapovedam sve dok ne dođu do Rusije, i ja zato imam pravo da komandu nad njima dam vama.“
„Vaše preosveštenstvo“, rekao sam mu, „ne vredi više o tome govoriti, sada je sve kasno“ — i s tim rečima ustanem od stola, što i drugi učine.
Bilo je već skoro jedanaest sati. Oprostio sam se od vladike i ostalog društva, otišao u svoj stan i počeo se svlačiti da već jednom legnem, kad se tek pokaza major Petrović na vratima. „Ne ljutite se“, reče, „brate, ako sam vas možda uznemirio, došao sam vam kao prijatelj da još malo posedimo u društvu. Ne bih hteo da se tako brzo rastanemo.“
Šta sam znao? Primio sam ga učtivo i naredio sluzi da spremi čaj.
Seli smo i počeli razgovarati o raznim sitnicama, i tako skoro do ponoći. Između ostalog, on mi je ponovio isto ono što je i vladika te večeri govorio. Savetovao me je da primim preseljenje tog sveta na sebe i da ne treba ni najmanje da sumnjam u njihove dobre želje. Vladika će, reče, pošto ja već idem u Beč, pisati našem opunomoćenom poslaniku da ljude koje treba prevesti u Rusiju meni poveri, i zamoliće ga da novac za putni trošak tih ljudi meni izda.
Morao sam posle toga otvoreno s Petrovićem govoriti, da mu pokažem kakvi su oni ljudi.
„Šta“, rekoh, „sada sve to vredi kad ste celu stvar pokvarili. Ako ste hteli da steknete čast i slavu, trebalo je da vam bude osnov istina, a ne laž. Zar nisam pisao vladici i vama sa granice kad su mi se prvi ljudi javili? I zar vas nisam obavestio da će mi, nastojanjem mojim i mojih prijatelja, pod imenom Crnogoraca početi s proleća pristizati Srbi iz Srbije preko granice na Savi (trebalo je samo čekati), a vi, kad ste to doznali, poslali ste mi naređenje da vaših dvadeset i sedam ljudi združim s mojima i da tu malu jedinicu, koja mi prema mom činu nije ni odgovarala, prevedem u Rusiju, a za to vreme tražili ste da vam pošalju vašeg Jezdimirovića iz Orenburga i postavili ga na moje mesto. Time ste“, rekao sam mu, „jasno pokazali kakve su te vaše dobre želje. I zar se niste pokazali u pravoj boji i vi i vladika time što vam nije bilo po volji da se to preseljenje pripiše meni (ja to drukčije ne shvatam), i zato ste me i makli s onog mesta? Kad bi bilo tako kao što vi i vladika sada govorite, da hoćete da se ja vratim na staro mesto, zašto onda u onom naređenju koje mi je narednik Fišer doneo od pukovnika Pučkova nije stajalo da treba što pre da se vratim iz Kijeva, nego mi je naređeno da ostavim u Kijevu ljude, a ja da čekam naredbu od Senata — da li se vraćam u Ćesarsku, ili ću na neko drugo mesto? Šta je ta naredba značila, nije bilo teško dosetiti se.“
Nisam propustio da kažem Petroviću i to: „Koliko me je muka stalo dok nisam Baljevića oslobodio smrti zbog vaših nedozvoljenih poslova. Uzeo sam na sebe da ga sakrijem i da ga preko svojih prijatelja pošaljem preko granice, i to samo zato“, rekao sam mu, „da javnost ne sazna za vaše poslovanje i da se ne sramoti i ne bruka jedan ruski viši oficir. Nisam dao da vam se ukalja čast, a to bi se zacelo desilo da je Baljević bio uhvaćen (a u pitanju je bilo samo nekoliko sati). Da je bio izveden pred sud, otkrilo bi se sve što s.ge zajednički radili i sve bi se dokazalo. I kakva bi to glavobolja bila — a za vas i sramota.“
Posle tih mojih reči počeo je major Petrović da se pravda. Nisu, veli, ni on ni vladika znali da je u naredbi pukovnika Pučkova stajalo da se ja iz Kijeva ne vraćam u Ćesarsku. Pučkov je kriv i što je komisija ukinuta, i vladika će se kad stigne u Petrograd žaliti. Hteo je još govoriti, ali meni je već dosadilo da ga slušam, a i kasno je bilo, prošlo je bilo već dva sata posle ponoći, i zato sam ga prekinuo.
Ustao sam i rekao mu: „Molim vas, ostavite taj razgovor. Vreme je i vama i meni da se malo odmorimo. Meni“, rekao sam mu na kraju, „od te vaše komisije ništa ne treba, neka sva korist ide vama.“
Tako smo se i rastali. Izišao je od mene zamišljen, oborene glave, a ja sam se svukao i legao da spavam.
Ustao sam izjutra rano i naredio svojim pratiocima da odmah odu po kočijaša i da se polazi. Nisam mislio ići više vladici, ali on je hteo da se pred polazak još jednom vidimo pa je poslao čoveka po mene.
I šta sam znao? Morao sam mu još i to učiniti. Ali mundir nisam obukao, otišao sam u putničkom kaputu, a svojim ljudima sam naredio da za to vreme sve bude gotovo.
Sveti vladika primio me je još ljubaznije. Naredio je da mi se donese šoljica kafe, posadio me pored sebe i počeo opet kako mu je strašno žao što ja nemam razumevanje za njihove lepe želje.
Nisam hteo da se upuštam u takve razgovore, i da u pričanju gubim vreme. Odgovorio sam mu kratko: da drukčije ne može biti, da se ta stvar više ne da popraviti i da na tome ima da ostane. Prišao mi je i major Petrović sa ženom, onim plemićima i s još nekoliko Crnogoraca da se oproste sa mnom. Progovorio sam i s njima nekoliko reči, oprostio se sa svima i pošao u svoj stan, gde je već sve stajalo spremno za polazak.
Platio sam gazdi Jevrejinu za prenoćište, i tek što sam izišao iz sobe, vidim, ulazi mi jedan poznat čovek. Služio je kod mene dok sam bio u Ćesarskoj. Doznao je da sam tu i dotrčao da me vidi. Rekao mi je da je pratio crnogorske iseljenike preko gornje Slavonije, da im se pridružio i da i on ide u Rusiju i moli me, kao siromah čovek, za neku pomoć — da se malo prihrani. Izvadim dva dukata i dam mu — za njegovu vernu raniju službu. Od njega sam sad mogao doznati koliko Crnogoraca vladika vodi. Juče to nisam hteo pitati ni vladiku ni majora Petrovića. Na moje pitanje taj mi je čovek odgovorio da ih ima svega sto pedeset i tri duše, računajući tu i decu i raspope. (To su bili oni što im je vladika dao blagoslov da mogu da obriju brade i pripašu mačeve — nekima je od njih dao i oficirske činove). Taj čovek je tu ostao, a ja sednem u kola i pođem na put.
Kao što sam već rekao, zbog kiše i blata vrlo sam sporo išao kroz Poljsku. Uz to, u svakom mestu morao sam menjati kočijaše, a kad sam ušao u mađarske planine, počeo je već sneg padati. S velikom sam mukom kroz stenovite provalije ulazio u unutrašnjost zemlje i jedva stigao do grada Egra (nemački: Eriau), odakle sam, po ravnom ali rđavom i snežnom putu, produžio do Pešte.
Tamo se nisam dugo zadržavao. Pričekao sam samo dok mi nije oficir straže na kapiji poslao po kuriru pasoš komandantu i vratio ga natrag. Posle toga sam slobodno prošao i otišao na dunavsku skelu (tako divne skele nema u celoj Evropi) i prebacio se na suprotnu stranu u grad Budim. Tamo sam zbog strašne mećave ostao dan i noć i pogodio diližans (to je jedna vrsta poštanskih kola koja ne staju tako često kao poštanska kola; imaju četiri sedišta i kožne arnjeve. diližans od Budima do Beča vuku pet konja, koji se hrane u određene sate i na određenim mestima. Ide dosta brzo a plaća se po konju upola manje nego na poštanskim kolima).
Sutradan sam pošao iz Budima. Sneg je jako padao. Često smo se morali zadržavati po gostionicama pored druma da se kočijaši ogreju — inače se ne bi moglo ni ići. Najzad sam ipak po toj hladnoći i rđavom vremenu srećno stigao do Beča.
Zadržao sam se u jednoj gostionici koja mi je odranije bila poznata. Malo sam se ogrejao i odmah otišao našem opunomoćenom ministru, grofu Kajzerlingu, i predao mu depeše koje sam doneo. (On je bio, preko pošte, iz Petrograda obavešten da dolazim).
Gospodin poslanik me je zadržao dva meseca zbog stvari radi kojih sam bio poslan. Za to vreme pisao je dvoru i dobio drugo naređenje.
U Beču sam se lepo provodio. Često sam bivao na ćesarskom dvoru i u dvorskoj operi. Viđao sam uvek ćesara i njegovu suprugu, caricu Mariju Tereziju, sa celom porodicom. Od novca što mi je u Petrogradu njeno veličanstvo carica Jelisaveta Petrovna izvolela dati napravio sam jedan bogat husarski mundir, a snabdeo sam se i drugim potrebnim stvarima.
Nisam propustio ni da se svojoj supruzi preko pošte javim, dole u Slavoniju. Ona je tamo ostala kod svoje matere posle mog odlaska, kao što sam već govorio. Obavestio sam je da sam došao u Beč i da ću skoro doći. Ona mi je odgovorila, javljala mi je da je zdrava, da se oslobodila bremena i rodila sina.
Kako više nisam imao posla u Beču, a trebalo je da pođem u Kneževinu Transilvaniju (ta kneževina je zaseban deo Mađarske; u njoj žive razne nacije, jedna od njih su Vlasi; njih su većim delom pounijatili katolički sveštenici. Mađara je najviše. Polovina od njih su protestanti. Transilvanija se graniči s južne strane sa turskom Vlaškom i Moldavijom, a sa severa s Poljskom), dobijem od gospodina poslanika potrebne isprave, iz dvorske kancelarije dve hiljade dukata za kupovinu konja za dvor, a od ćesarskog dvora pasoš za slobodan prolazak. I tako pođem.
Iz Beča sam pošao 1758. godine, marta meseca. Gospodinu poslaniku sam rekao da ću prvo morati u donju Slavoniju, u grad Mitrovicu, da uzmem sa sobom ženu i ekipaž, a odatle ću tek poći na put. Gospodin poslanik nije imao ništa protiv.
Nastavio sam put kroz Austriju i Mađarsku, po najgorem putu. Kiša i sneg su me pratili do mesta gde me je moja žena očekivala. Zatekao sam i nju i svog novorođenog sina u dobrom zdravlju.
Dani su nam tamo vrlo lepo prolazili. Iskupila nam se mnoga rodbina. Svima je bilo žao što ćemo se tako brzo rastati i svi su želeli da ostanemo što duže. Ali nije bilo druge; trebalo je žuriti i podneti sve ono što nam je sudbina odredila.
U Mitrovici sam saznao da su, posle mog odlaska s granice prošlog leta i pred jesen, prešli mnogi ljudi iz Turske u Ćesarsku (na moj poziv, kao što sam već govorio), da su tamo izdržali karantin, da ih je primio poručnik Jezdimirović, preveo ih u Novi Sad i da će ih sad s proleća prevesti u Rusiju (u toj grupi je bilo koje ljudi, koje žena i dece oko hiljadu duša).
Počeo sam se spremati za put i snabdevati se svim potrebnim stvarima. Dao sam kola na opravku, kupio još nekoliko dobrih zaprežnih konja, najmio pored mojih starih još tri pouzdane sluge, a uto se i vreme za put približilo.
Napomene
- Ove tri reči su srpske i u ruskom originalu. (Prim. prev)