Deo 2, Poglavlje 5
U Petrovaradinu sam proveo jedno dve nedelje i odredio gde će se Crnogorci, ako budu dolazili po zimskom vremenu, smestiti i kako će se izdržavati. Tada sam se raspitao i šta se to desilo kad je major Petrović ovamo stigao i kakvi su to ljudi što su u Ćesarsku prešli (o njima sam slušao još u Tokaju). Doznao sam da je zbilja iz Turske tajno, preko Save, prešao neki Jezdimirović1 zajedno s još nekoliko ljudi i da su se svi, posle karantina u malom mestu Mitrovici, izjasnili kao Crnogorci i došli u Petrovaradin. Taj se Jezdimirović javio majoru Petroviću s pismom od crnogorskog vladike; u tom pismu vladika Jezdimirovića proizvodi za poručnika i naređuje da i on radi u crnogorskoj komisiji i da se svi ljudi koje on bude preveo u Rusiju imaju zavesti kao Crnogorci.
Po vladičinoj naredbi major Petrović je Jezdimirovića primio, ali kako Crnogorci s te strane nisu uopšte mogli prelaziti, major Petrović je promenio plan i složio se s Jezdimirovićem: da potajno vrbuju ljude iz Ćesarske.
Ali, iako su bili spremni na taj poduhvat, ipak u tuđoj državi nisu mogli ništa sami izvesti. Trebalo je naći nekog sposobnog tamošnjeg čoveka koji bi im u tom poslu bio od pomoći. U to vreme, u gradu Karlovcima (mesto udaljeno milju i po od Petrovaradina), živeo je jedan čovek koji je služio kao sindikus (taj čin bi odgovarao šefu policije ili sekretaru gradske uprave). Zvao se Ivan Baljević. On se doselio kao mali iz Turske, iz Albanije, u Ćesarsku, tu se i školovao, naučio prilično nemački i latinski i u istom gradu kasnije zauzeo mesto sindikusa. Petrović je doznao za njega i potrudio se da se s njim upozna. Poručio mu je da su zemljaci i da bi želeo da se vidi s njim (i Petrović je bio iz Turske, iz Albanije, iz grada Podgorice).
Baljević prihvati poziv, dođe u Petrovaradin, nađe se i upozna s majorom Petrovićem. Ovaj mu tom prilikom poveri svoj plan i zamoli ga za pomoć, obećavši mu veliku nagradu za trud, i Baljević pristane. Počeli su ovako: u Karlovcima i u okolnim mestima bilo je uvek ljudi s raznih strana koji su, sa objavama, dolazili u ta mesta radi posla i zarade (u Rusiji se takvi ljudi nazivaju burlaci, a tamo bećari). Oni su živeli po celu godinu u nadnici ili s mesečnom platom (radili su najviše u vinogradima i baštama). Te su, dakle, ljude strane i nepoznate, mogli tajno pridobiti da se izjasne kao Crnogorci. Kad prekinu posao, iz gradske kancelarije ti ljudi dobijaju nove objave (stare im se pri stupanju na posao oduzimaju), i u te nove moglo se napisati da su svi Crnogorci i da su došli u grad ili okolna sela samo privremeno, zbog zarade. S tim novim objavama mogli su posle prelaziti na nova radna mesta, a kao pravi Crnogorci mogli su se i u Petrovićevu jedinicu prijaviti.
Baljević se primio tog zapletenog i opasnog posla i počeo ljudima (tajno pripremljenim i potkupljenim) izdavati prave službene objave, a ovi su se onda prijavljivali majoru Petroviću. Uskoro se nakupilo oko pedeset takvih ljudi. — To se sve radilo u najvećoj tajnosti.
Čim je Petrović video kako mu je početak vrbovanja dobro pošao, naredio je prijavljenim ljudima da se nastane izvan grada po gostionicama i krčmama, i to ili svaki za sebe, ili po dvojica-trojica, kao što su i ranije radili kad su tražili posao. Svakom je dao nešto novaca, koliko za prvo vreme, a takozvanom poručniku Jezdimiroviću izdao je naredbu da motri na njih i vodi računa gde se koji nalazi.
I odmah, ne časeći časa, javi u Beč opunomoćenom poslaniku da su već stigli crnogorski iseljenici koje mu je vladika poslao s poručnikom Jezdimirovićem. On ih, javljao je, drži u pripravnosti za prelaz u Rusiju i moli pasoš za njihov slobodan prelaz preko granice.
Naš opunomoćeni poslanik izradi posle tog izveštaja preko ćesarskog dvora pasoš na ime takozvanog poručnika Jezdimirovića, koji će iseljenike predvoditi, i pošalje ga preko pošte.
A Petrović odmah, bez oklevanja, najmi iz okolnih sela kočijaše da prevezu ljude do određenog mesta. Naredi im gde i kad da dođu, a isto tako naredi i ljudima da u to doba noću tamo stignu. Potrpa ih zatim sve u kola i sa Jezdimirovićem ih pošalje na put. Sutradan je i sam otputovao prema mletačkoj granici, u grad Trst, gde se nalazio pukovnik Pučkov s državnom kasom.
Za sve to se saznalo odmah nekako posle mog dolaska u Petrovaradin. Kad je ono ranije Jezdimirović pobegao iz Rusije prema poljskoj granici, s njim su pobegla još dva čoveka koji su posle, kad su došli u Petrovaradin, pričali svuda o tome. Kad je za to sindikus Baljević saznao, predviđajući nesreću, ništa pametnije nije smislio nego se sakrije pre nego što o tome sudske vlasti saznadu.
Zatraži zato od gradskog načelnika da mu da nekoliko dana odsustva da može otići preko Dunava u Banat, u grad Pančevo, a kad ga je načelnik pustio, ne ode u Banat, nego u Petrovaradinski Šanac (ili Novi Sad), gde sam se i ja u to vreme nalazio.2
Stigao je noću i skrio se kod svog šuraka, gde je i ceo sutrašnji dan proveo, a kasno noću, kad sam sa slugom u kući bio sam, upadne mi najednom jedan nepoznat čovek u ogrtaču, kazujući da ima sa mnom nešto važno da razgovara nasamo.
Kako mi je bio nepoznat, rekao sam mu: „Nemam čast poznavati vas. Vi svakako niste iz ovoga grada.“
On mi reče da je on sindikus Baljević iz Karlovaca, i ponovi svoju molbu da govori sa mnom nasamo. Tog čoveka sam prvi put tada video. Ustanem i povedem ga u drugu sobu, a on, kako je ušao za mnom, zatvori vrata za sobom, pa mi priđe bliže i padne na kolena, plačući i moleći da mu spasem život. Bilo mi je čudno takvo ponašanje nepoznatog čoveka, stanem ga dizati i upitam ga šta hoće od mene i na koji način da mu život spasem.
On mi onda podrobno ispriča sve što se desilo između njega i majora Petrovića (što čitalac već zna). Oseća, govorio je, da mu preti opasnost, i hteo bi da se skloni pre nego što ga uhapse. Tražio je, reče, od načelnika nekoliko dana odsustva pod izgovorom da mora poslom preko Tise u Banat, u grad Pančevo. Ovih dana će ga zacelo tražiti da ga uhapse — tako mu je, reče, dojavio jedan prijatelj iz tvrđave Petrovaradina, kao i da je o svemu tome obavešten već i general-lajtnant auditor, koji je komandantu predao izveštaj i nalog da ga uhapse i izvedu pred sud. Zato me moli da mu pomognem i život mu spasem, i zato je, veli, i došao, jer ne zna ko bi mu drugi osim mene mogao pomoći.
Ja nisam mogao pristati da ga kod sebe zadržim, kao što je on tražio, a još manje da stojim dobar za njega i da sa sudom imam posla. Postojalo je strogo naređenje našeg opunomoćenog ministra o tim nedozvoljenim poslovima. Po naređenju, niko drugi osim crnogorskih iseljenika nije smeo biti u spisku. I pod pretnjom gubljenja časti ja se nisam smeo mešati ni u kakve stvari koje bi bile izvan zadatka koji mi je određen. Sve sam to Baljeviću razložio i rekao mu da mu ne bih, kad bi lično do mene stajalo, odbio pomoć, „ali kako ja sam sebe i svoju čast moram čuvati, ne mogu vam ništa pomoći, nego nađite neki drugi izlaz za svoj spas, a na mene nemojte računati — ja vam ne mogu ništa drugo osim taj savet dati“.
Kad je on to čuo, oblile su ga suze i opet je pao preda mnom na kolena, moleći da mu život sačuvam, da on nikakvog drugog izlaza nema i da se samo u mene uzdaje. Bio sam primoran da mu još jedanput kažem da se ja ne smem mešati u takve stvari, jer se bojim da sam sebe ne uvalim u nesreću i da ga zato molim da me ostavi na miru.
Najzad je ipak otišao, a mene ostavio u velikoj brizi. Celu noć sam proveo u strahu. Bojao sam se, kad se ta stvar otkrije, da će tamošnja gospoda i na mene posumnjati, i, da bih se spasao, počnem smišljati šta bih odgovorio kad bi me neko o tome štogod pitao i kako bih sve to zajedno prikazao kao izmišljotinu. Najzad, mislio sam, kad bi baš do čega i došlo, ja bih pokazao naređenje gospodina opunomoćenog poslanika koje kod sebe imam da se vidi da ja znam kakva je strogost kad se tiče takvih nedozvoljenih poslova.
Sutradan su Baljevića tražili i u Novom Sadu. Vojne vlasti su se svuda raspitivale za njega, o njemu je obavešten i gradski Senat (tako se tamo zove sud), a govorilo se da ga i u Pančevu traže (kuda je kazao da će ići), s tim ako ga nađu, da ga odmah uhapse.
Tog istog dana poslao mi je jedan gospodin (neću ga ovde imenovati) svoga slugu da pita da li ću to veče biti kod kuće. Treba, poručio je, da se vidi sa mnom. (Taj gospodin je u Novom Sadu bio vrlo ugledan, i ja sam se s njim dobro poznavao). Odgovorio sam da ću biti kod kuće i da će mi biti vrlo milo da ga vidim; s tom se porukom sluga vratio.
Kad je palo veče, stiže taj gospodin, sam. Dočekao sam ga prijateljski. Razgovarali smo o raznim stvarima oko pola sata, a onda on poče da me moli za Baljevića. Molio me je da se smilujem na njega i da ga spasem. Kazao mi je da ga traže, da će ga kad ga pronađu predati sudu, pa će ga sud primorati da celu tu stvar otkrije. On je zasad skriven, ali tako ne može još dugo ostati, „a njegov spas“, govorio je taj gospodin, „zavisi sad jedino od vas. Inače će rđavo završiti: ili će provesti ceo vek u tamnici, ili će ga čak, drugima za primer, kazniti smrću. A kako ta stvar, u koju se on nerazmišljeno upleo“, nastavio je taj gospodin, „ima veze s vašim, ruskim poslovima, vi mu morate pružiti pomoć“. Navaljivao je na mene da ga tajno pošaljem u Rusiju, govoreći da ja to mogu uraditi. Savetovao me je da tako učinim, jer se samo na taj način neće ništa saznati i sud neće moći ništa otkriti.
Ja sam tog gospodina vrlo dobro poznavao i znao sam da je pošten čovek, ali da je na njegovom mestu bio neki drugi, ja bih sve te njegove reči smatrao samo kao kušanje. A kako mi nije bio ni najmanje sumnjiv, mogao sam s njim slobodno razgovarati i poveriti mu sve o onim strogim naredbama koje su mi date. Rekao sam mu da svi naši oficiri koji su poslati za taj posao u Austriju imaju takve naredbe, pa sam mu čak tu naredbu našeg poslanika i pokazao. „Eto“, rekao sam mu, „kažite sad i sami smem li ja ulaziti u tu Baljevićevu stvar, kad ja za to nemam ni vlasti ni mogućnosti.“
On me je pažljivo saslušao, čak je i uviđao da bih prekršio naredbu koju sam dobio i da bih učinio nešto nedopušteno kad bih nešto preduzeo, ali ipak nije prestajao da moli da Baljeviću nekako pomognem, i tražio da mu to obećam.
Molba tog gospodina bacila me je u brigu. Nisam mu mogao odmah odgovoriti, niti mu išta obećati. Kazao sam mu da me ostavi da razmislim do sutra, a sutra ću ga izvestiti šta sam rešio — i s tim smo se rastali.
Otimao sam se prosto da ulazim u tu stvar. Verovao sam da je Baljević sve to radio samo zbog koristi (primio je novac od Petrovića), a ne iz ljubavi prema Rusiji, kao i Petrović što je u svojoj lakomislenosti gledao samo da se dodvori vladici, koji je obećao određen broj ljudi. Imao sam, dakle, razloga da se ne mešam u njihove stvari. Ali, s druge strane, šta će biti, razmišljao sam, ako Baljevića izvedu na sud i pritegnu ga, pa on oda tu stvar sramotnu i za svaku osudu — za koju može i naš poslanik u Beču saznati, pa čak možda i naš dvor. I zar se ne bi moglo desiti da se zbog nezadovoljstva jednog i drugog dvora ova naša komisija čak i ukine? Zato bi možda ipak najbolje bilo sve to preduprediti i sprečiti da se o tome štogod sazna. I tako sam rešio da nađem neki način i Baljevića pošaljem u Beč, a odande, kad se ukaže prilika, u Poljsku. Celu noć sam premišljao dok nisam doneo tu odluku.
Sutra izjutra pošalje mi onaj gospodin slugu s pozivom da mu dođem na ručak. Znao sam da je to zbog Baljevića. Rekao sam sluzi da ću doći, a do ručka sednem i napišem dva pisma u Beč: jedno gospodinu poslaniku, a drugo sekretaru Volkovu. Pisao sam im o Baljeviću. Hvalio sam ga, i to što je uradio pripisivao sam njegovoj velikoj ljubavi za Rusiju i želji da joj učini uslugu. „Ali sada se ovde“, pisao sam, „njegov rad otkrio i život mu je došao u opasnost. I da preko suda ne iziđe sve na javnost, ja sam bio primoran da ga tajno opremim u Beč.“ — Na kraju sam još molio da se smiluju na njega i da mu ukažu pomoć i zaštitu.
Kad je došlo vreme ručku, pođem onom gospodinu. On i njegova žena dočekali su me na ulazu i oboje mi se obradovali. Za ručkom osim nas nikog drugog nije bilo.
Kad smo posle ručka prešli u drugu sobu, zapitao me je taj gospodin šta će biti s Baljevićem. Odgovorio sam mu da sam već spremio pisma i da ću ga sutra s pismima poslati u Beč, samo, rekao sam, mora se preobući i nabaviti pasoš kao trgovac. Na te moje reči gospodin mi se zahvalio: bio je mojim rešenjem vrlo zadovoljan. Pasoš i trgovačko odelo za Baljevića, rekao je, biće njegova briga.
U Novom Sadu ima kočijaša koliko god čovek zaželi. Zadržavaju se obično izvan grada u gostionicama. Stižu s putnicima iz raznih mesta i vraćaju se opet s njima. I kako neprestano idu na sve strane, bilo mi je lako da nađem kola za Baljevića.
Baljević se preobukao kao trgovac iz Turske; takvih je tamo pun grad, a Grka najviše. Oni putuju najčešće u Peštu, Budim i Beč, raznoseći svoju robu. I on je bio opremljen kao jedan od njih. Kola su mu bila već u pripravnosti u jednoj gostionici u kojoj je jedan moj narednik stanovao.
Onom gospodinu dao sam reč da ću Baljevića poslati u Beč i rekao mu da mi ga pošlje sutra na noć (sve to vreme on je ležao sakriven u podrumu kod svoga šuraka).
Sutradan kasno noću on dođe, obučen kao grčki trgovac koji dolazi iz Turske (kao takav, imao je i pasoš do Beča pod tuđim imenom). Ja mu dam pripremljena dva pisma, a uz njih i treće, za onog mog prijatelja trgovca i bankara (o kom sam u prvom delu govorio), s molbom da Baljeviću pomogne da pređe granicu ako bude trebalo (on mu je najviše i pomogao; kasnije će i o tome biti reči).
Baljević je uzeo pisma i iste noći krenuo na put. Sve je išlo kako treba i o njemu niko ništa nije saznao. Kad je stigao u Beč, uputio se prvo mom prijatelju trgovcu, kao što sam ga uputio. Dao mu je moje pismo, a ovaj ga smestio kod jednog čoveka kod kog je mogao biti sasvim siguran. Pokazao mu zatim put za poslanstvo, gde se javio sekretaru Volkovu i predao mu moja pisma. Ali od toga nije imao mnogo koristi, ili, može se reći, nimalo. Gospodin poslanik nije smatrao za potrebno da mu ukaže pomoć, nego mu je rekao neka se sam pobrine za prelaz ako hoće u Rusiju. Zato se Baljević morao s molbom obratiti onom mom prijatelju trgovcu.
Moj prijatelj je, prema mom pismu, otpremio Baljevića s drugim trgovcima preko granice u Lajpcig i pisao tamo svojim prijateljima, trgovcima, da ga upute u Varšavu (u svim tim gradovima ima dosta trgovaca Grka, koji hoće ponekad da pomognu čoveku u nevolji).
Baljević mi je, kad je stigao u Beč, o svemu tome preko pošte pisao, a ja sam, opet, sve to dojavio onom gospodinu (o kome sam već dosta govorio). Niko drugi nije znao šta je s njim bilo. Ono što se desilo zaboravilo se. Svi su mislili da se negde zauvek izgubio. On je, međutim, prošao kroz Poljsku i stigao srećno u Rusiju, u Petrograd.
Ja sam posle toga otišao na ćesarsku granicu prema Turskoj, u Mitrovicu, na levoj obali Save, u Sremu. Tu je glavni granični prelaz, karantin i straža. U tom su gradu živeli mati moje žene i brat, pukovnik Aleksandar Rašković, sa ženom i decom. Zatekli smo ih sve žive i zdrave. Primili su nas u svoju kuću i dali nam zasebne sobe, i tako smo se tu smestili.
Prema mom zadatku, trebalo je da tu nešto postignem pre nego što Savom krene led. Trebalo je da prevedem makar mali jedan broj ljudi iz Turske. (Da Crnogorci do tih mesta dođu, o tome nije moglo biti ni govora. Oni bi morali preći preko velikih bosanskih planina, a put bi im zbog Turaka bio dug i opasan), Došao sam, dakle, na obalu Save, koja teče pored same Mitrovice. Tu u blizini bio je karantin i u njemu direktor, njegovi činovnici i ćesarska straža.
Video sam se i upoznao s direktorom i pokazao mu svoj pasoš, po kojem sam mogao primiti iseljene Crnogorce iz karantina. Pitao sam ga da li je već ko stigao od njih. (Morao sam ga tako pitati i reći mu da će sigurno doći).
Direktor mi je odgovorio da je o mom dolasku obavešten od svoje komande, ali da Crnogoraca još nema, niti se čuje da će doći, a ja mu još jednom ponovim da će doći i zamolim ga da jedan moj narednik i kaplar ostanu u karantinu da te ljude upišu kad stignu i da im daju hranu dok ne izdrže karantin. Direktor pristane i primi ih.
Nešto sam već postigao, a da postignem sve, trebalo je i druge mere preduzeti, ali samo pažljivo, da ne načinim neku grešku pa da austrijska komanda posumnja na mene.
Meni je cela granica odranije bila poznata. Na nekim mestima bilo je i mojih rođaka, a osim njih imao sam tamo i dobrih prijatelja i poznanika u koje sam se mogao pouzdati. Njih sam, dakle, potražio i našao. Oni su mi u mom preduzeću mogli pomoći.
Onda sam tajno po selima s turske strane pustio glas da sam stigao u Mitrovicu i da očekujem crnogorske iseljenike, ali da se isto tako pod imenom Crnogoraca mogu javiti i drugi ljudi iz Turske u moju jedinicu. Zato, ako ko želi da se preseli, neka se javi graničnoj ćesarskoj straži, na mestu koje mu se čini najpodesnije, odande će svi biti dovedeni u karantin, a već u karantinu ja dajem celo izdržavanje.
Sve sam to učinio samo zato što sam bio veran svojoj zakletvi. Hteo sam revnosno da služim Rusiji (koju sam već nazivao svojom otadžbinom i decu svoju njoj u službu namenio) i da njoj na korist te ljude prevedem.
Tako se preko mojih prijatelja, kao što sam rekao, preneo tajni glas Srbima u Turskoj o mom dolasku u Mitrovicu i odande su počeli pristizati ljudi i pojedince i u grupama, kako je ko već umeo i znao, preko zaleđene Save. (To su bili poslednji dani za prelazak, jer je led ubrzo posle toga krenuo). U ćesarskim karaulama prijavljivali su se kao Crnogorci, a zatim su odvođeni u karantin. To su sve bili mladi, neženjeni i naočiti ljudi. Ja sam o njihovom dolasku odmah bivao obavešten i odmah ih uvodio u svoj spisak. Prešla su mi tako šezdeset i dva čoveka. Ja sam ih hranio, a nekima čak i kupovao odelo i obuću (za te troškove doneo sam iz Rusije trista dukata).3
Čim su se iskupili i prešli u karantin, poslao sam jedan izveštaj u Beč našem poslaniku, grofu Kajzerlingu, a drugi u Trst pukovniku Pučkovu, koji se taljeno nalazio s državnom kasom. Javio sam im da su mi iz Turske prešla šezdeset i dva iseljenika koji su se izjasnili kao Crnogorci, da su smešteni u mitrovački karantin, i da ću ih posle karantina prevesti preko Dunava u Novi Sad, gde ću čekati dalje naređenje.
Moji prijatelji, s ove strane granice, o kojima sam govorio, pričali su mi kako mnogi ljudi iz Turske imaju želju da se isele, i da nije nastalo rđavo vreme i da se putevi nisu iskvarili i led na Savi krenuo, prešli bi još mnogi sa svojim porodicama. To isto su mi potvrđivali i preseljenici iz karantina. Govorili su da će se čitava sela podići i preći preko Save ako idućeg leta i zime budem u Mitrovici.
O tome šta sam uradio pisao sam i crnogorskom vladici, koji se tada nalazio u Trstu, kao i majoru Petroviću, a prijateljima sam rekao da narod obaveste da ću i dogodine biti tu, a ako ne budem ja, biće neko drugi, i da će svi iseljenici biti primljeni, i zato neka ne gube nadu, nego neka budu spremni.
Koliko sam se u to vreme provodio lepo i veselo na granici, toliko sam posle imao tuge i žalosti. Moj sin, o kome sam pričao kako mu se u Tokaju desila nesreća, razboleo se iznenada tako jako da je za tri dana umro. Taj teški udar pretvorio je našu sreću i radost u najveću tugu i žalost. Žena mi je od tuge pala u postelju ležeći u njoj nepomično.
Sve sam činio da joj pomognem. Prizivao sam lekare, ali kako je ona pored bolesti bila još i bremenita, lekari su bili mišljenja da se od lekova uzdrži, da se ne načini još veće zlo. Preležala je neke dve nedelje, a onda se malo pridigla, ali je i dalje više ležala nego što je bila na nogama.
U to vreme moji iseljenici bili su pušteni iz karantina, a ja uzmem uverenje od direktora da su svi izdržali karantin, njihov tačan broj, i da su svi prijavljeni kao Crnogorci. Zatim sam ih preveo preko Dunava u Mađarsku, u Novi Sad, i o svemu tome obavestio komandanta u Petrovaradinu. Komandant je poslao jednog oficira da izvidi i ispita da nisu to slučajno ljudi iz Austrije. Onda najmim tri velike gostionice na kraju varoši i smestim u njih sve iseljenike, ostavim im jednog narednika i jednog kaplara, uredim sve što je bilo potrebno za njihov život i tako ih ostavim, a ja se požurim opet natrag. Uto je već stiglo i proleće i vreme se prolepšalo.
Kratko vreme posle toga dobijem naredbu od pukovnika Pučkova iz koje sam doznao da mi on sa narednikom Fišerom šalje dvadeset i sedam ljudi, koji će uskoro stići. Te ljude imao sam da združim sa mojima i da ih sprovedem u Rusiju, u Kijev, gde ću imati da sačekam naredbu Senata: da li ću se vratiti u klesarsku ili ću poći na neko drugo mesto. Ljudi koje budem doveo ostaće pod komandom kijevskog komandanta, a novac za njihov put i moja plata poslaće mi se na tvrđavu Petrovaradin.
Kad sam dobio tu naredbu, počeo sam se pripremati za put. Čekao sam još samo narednika Fišera, koji mi je s ljudima poslan. Ali velika me je briga morila zbog moje žene. Bila je slaba, još je ležala i, kako je onako nemoćna teško podnosila bremenitost, nije smela poći na tako dalek put. Osećala je da nije kadra da izdrži toliki napor. Zato sam rešio da ona ostane kod matere. Nadao sam se da će mi Senat narediti da se po istom zadatku vratim u Ćesarsku: njeno bi se zdravlje za to vreme popravilo, oslobodila bi se bremena i onda bi mogla i ona putovati. Sve smo lepo smislili, ali čovek, taj bedni stvor na ovom svetu, nikad ne zna šta mu je sudbina pripremila i kakve ga sve nesreće čekaju.
Narednik Fišer stigao je sam. Ljude je ostavio na glavnom drumu koji vodi u Kečkemet. Nisam oklevao. Oprostio sam se sa ženom i pošao na put. Nisam nosio mnogo stvari. Uzeo sam samo jedna kola i dve sluge. Uz put sam svratio komandantu (starcu o kom sam ranije mnogo pričao) u tvrđavu Petrovaradin da se oprostim s njim. Tu sam primio i novac koji mi je tamo stigao, prebacio se preko Dunava u Novi Sad, našao tamo kočijaše s teretnim kolima, smestio u njih svoje ljude i krenuo na put.
Trećeg dana stignem u Kečkemet, gde su me čekali Fišerovi ljudi iz Trsta, i kad sam ih sastavio s mojima, imao sam osamdeset devet redova, jednog narednika i jednog kaplara. Odatle pođem dalje.
Iako je bilo naređeno da se narednik Fišer, kad preda ljude, vrati odmah natrag u Trst, ja sam ga ipak zadržao uza se: dvaput smo još konačili zajedno. Pitao sam ga za te ljude da li su zbilja pravi Crnogorci, kao što u spisku stoji, jer, rekao sam, „meni ne izgleda da govore kao Crnogorci“.
On mi odgovori da tu uopšte nema Crnogoraca. „Mi smo ih“, reče, „skupili tajno gde i kako smo mogli i pod tim imenom ih upisivali, a Crnogorca tamo nismo ni jednog jedinog videli. Crnogorski vladika je došao, doduše, morem u Trst, ali nikog sa sobom nije doveo osim popova i kaluđera, a govoreno je kao da će za njim stići i ljudi lađom.“
Fišera sam posle toga vratio, a ja produžio dalje.
Na prvom noćištu sve je bilo u svome redu. Na drugom i trećem već se počeo stvarati nered, a što dalje, bilo je sve gore. Na kraju je postalo skoro neizdržljivo, i to sve zbog ovih iz Trsta, sve samih božjih lopova i pijanica. Iskupilo se tu sve ono najgore; među njima je bilo i pravih šumskih razbojnika. Uz put, na prenoćištima, po kućama i krčmama krali su sve što vide, a što uzmu — više ne traži.
Na mnogo mesta morao sam plaćati štetu što su počinili. Osim toga, među njima su svaki dan izbijale čudne prepirke: jedan drugom nije davao ispred sebe, u kolima su birali bolja mesta i na ta mesta drugi nije smeo sesti. Iz toga su se stvarale ne samo svađe nego i tuče.
Mogao sam strogošću da ih izlečim od tog nevaljalstva, ali bili smo već blizu granice, a oni, kakve su propalice bili, mogli su se razbežati i napraviti mi velike neprilike. Zato sam morao s njima lepo, samo da me slušaju.
Hranio sam ih uz put mesom i ribom kad god sam mogao, davao im novac za piće, razgovarao s njima najlepše i hvalio im junaštvo i dobre njihove osobine. Ponekad sam se zadržavao s kolima pred krčmama, uzimao im piva i rakije i pojio ih na svoj račun. I onda sam im govorio o njihovoj samovolji, da im ne priliči to što rade i da će zbog takvog vladanja doći na rđav glas. „Bolje je“, govorio sam im, „za vas da budete uzdržljivi i poslušni i da se među sobom slažete i pazite. Ako tako radite, steći ćete priznanje i za dobro vladanje dobićete oficirske činove. U Rusiji“, rekao sam im, „niko u službi ne ostaje nenagrađen.“
Takvim i sličnim načinima uspeo sam da se nekako slože i združe i da slušaju moja naređenja. Napatio sam se u početku strašno s njima. Bojao sam se i da se ne pobune u tuđoj državi, na tako dalekom putu, i da ne pređu u poljsku službu — a Poljaci su ih na to na više mesta i nagovarali. Zato nikad nisam hteo da se zadržavam u gradovima i većim mestima na prenoćištu, nego sam maršrutu udešavao da zanoćimo u seoskim ili drumskim krčmama.
A oni drugi, koje sam ja izveo, bili su mi poslušni i verni od početka puta pa sve do Kijeva, i zato sam i ja u njih imao veliko poverenje. — S takvim sam se teškoćama borio kroz celu Mađarsku i Poljsku, upravo do ruske granice.
Među ljudima iz Trsta našao sam jednog svog davnašnjeg poznanika. Bio je to jedan Srbin iz Slavonije. Za vreme moje službe u Ćesarskoj, u Slavonskom husarskom puku, on je bio u službi kod majora Prodanovića kao učitelj njegovoj deci. Zvao se Aleksije Kalinović. Bio je čovek od reda i vrlo učen. Kad je ostavio majora, otišao je u Dalmaciju da nađe drugo mesto. Odatle je bio pozvan za sekretara crnogorskom vladici (vladika je pisao u Dalmaciju svojim prijateljima da mu nađu takvog čoveka).
Kod vladike Vasilija u Crnoj Gori bio je tri godine sekretar. S njim je zajedno i u Trst došao. Ali kad je čuo da se ja s tom komisijom nalazim u Ćesarskoj (sam mi je to pričao) i da odlazim sa iseljenicima u Rusiju, nije više hteo ostati kod vladike, nego je tražio da ga vladika oslobodi dužnosti. Hteo je i on s iseljenicima u Rusiju, i tako mi je došao s onom družinom iz Trsta.
Ja sam mu se vrlo obradovao. Kako je bio iz dobre kuće, pozivao sam ga za svoj sto, a i u putu je sa mnom u kolima sedeo. Tako sam imao prilike da saznam sve o radu crnogorske komisije. Pitao sam ga šta se tamo dešavalo i on mi je sve podrobno ispričao.
Ispričao mi je kako je vladika Vasilije, kad se vratio iz Rusije u Crnu Goru, sazvao serdare, viđenije ljude i sveštena lica, objavio im da je crnogorska komisija započela rad i zatražio njihov pristanak da se iz Crne Gore u Rusiju pošalje hiljadu ljudi, koliko je za prvi mah obećao. Kao prvi imali bi da pođu mladi neženjeni, a kasnije, ukoliko zažele, i oženjeni ljudi sa ženama i decom. Vladika je molio da se niko od sazvanih tome ne protivi, a putne troškove oko preseljenja od Trsta do Rusije, rekao je, snosila bi ruska državna kasa.
Tek što se vladika pred zborom izjasnio, nastavio je Kalinović, ljudi su se počeli buniti. I odmah su se stvorile dve partije. U jednoj su bili vladičini rođaci, koji su se složili s vladikom, a u drugoj svi ostali koji su bili protiv iseljenja. Oni su korili vladiku i pitali ga kakvu on to vlast ima da ljude iz njihove domovine iseljava. A ako je Rusiji dao obećanje, rekli su, onda neka šalje svoje ljude, koji su mu u vlasti, a oni ići neće. Tako se, pričao je Kalinović, zbor i razišao. Najviše se protivio neki Stano, a drugi su samo ponavljali ono što je on govorio.
Vladika je posle toga, pričao je dalje Kalinović, bio nekoliko dana u velikoj neprilici. Video je da ga niko ne sluša, a posao koji je započeo, bez narodne volje, morao je ipak završiti. I šta je znao — počeo je prizivati svoje rođake i neke popove udovce, popovima dao blagoslov da obriju brade, nagradio ih novcem i oficirskim činovima i tako ih pridobio na svoju stranu.
Onda je počeo tražiti načina kako da privuče i toga glavara Stana (o kome sam kazao da se najviše protivio), a isto tako i vojvodu i serdara Mojaša. Počeo je i njih pridobijati poklonima, a onda je isprosio Stanovu sestru za majora Petrovića. Stanu je, opet, obećao titulu gubernatora (tog naziva i čina dotle nije ni bilo u Crnoj Gori) i objasnio mu da je gubernator isto što i general, ili vladalac čitave zemlje. I ako Stano, rekao je, pristane da pođe u Rusiju i potrudi se da i druge za to pridobije, taj će mu čin, po vladičinoj preporuci, i ruski dvor potvrditi. Kasnije će se, ako bude hteo, moći i vratiti i biti gospodar Crne Gore.
Vladika je na taj način postigao donekle ono što je želeo. Pridobio je i toga Stana za sebe i utvrdio s njim da major Petrović uzme njegovu sestru za ženu, a on, Stano, da pođe s njom mladoženji u Trst. Isto je tako pridobio i vojvodu i serdara, obećavši im da će ih dvor, ako pođu u Rusiju, nagraditi za njihovu revnost.
Na tome je vladika sve i zasnovao. Pridobijeni za iseljenje pridobijali su druge, i ljudi su mu se počeli javljati. Onima iz uglednih kuća vladika je davao odmah oficirske činove — ali pored svega toga ljudi su se ipak slabo odazivali, kao što će se dalje videti.
Što nije mogao da ispuni obećanje, vladika se izgovarao napadom Turaka. Turci su, veli, napali crnogorsku granicu s albanske strane, i Crnogorci, zabavljeni svojom domaćom nevoljom, morali su da brane svoju zemlju i da se biju s Turcima. Zato je vladika iseljavanje ostavio svojim pristalicama, a sam se krenuo na brzinu iz Crne Gore. Na mletačkoj granici na moru našao je lađu i došao u Ćesarsku, u Trst, gde se nalazio i pukovnik Pučkov, sa kasom. S njim je došao i taj njegov sekretar, Kalinović. Tu, u Trstu, sporazumeo se s majorom Petrovićem da u izveštaju pukovniku Pučkovu navede turski napad kao razlog što su se ljudi u malom broju odazvali. Veći broj se sada nije mogao, rečeno je, odvojiti, jer su ljudi ostali da brane svoja ognjišta od Turaka, odvojen je samo jedan mali deo, koji će uskoro doći za njima.
Kad je vladika u Trstu primio pismo koje sam napisao njemu i majoru Petroviću, izveštavajući ih o broju ljudi koji su iz Turske preko granice prešli u Mitrovicu, i rekao im da će ih kasnije biti još više, njih dvojica su, znajući da će crnogorskih iseljenika biti vrlo malo i da svoje obećanje neće moći ispuniti, gledali da stvar preudese u svoju korist. Poplašili su se da me ostave na granici, jer iseljavanje tih ljudi moglo se pripisati više meni u zaslugu nego njima, a kasnije moglo se otkriti još i to da to uopšte i nisu Crnogorci, nego drugi Srbi, koje sam ja pod tim nazivom pozivao na iseljenje. Zato su odlučili da me uklone s tog mesta. Tražili su od pukovnika Pučkova (kako sam posle, kad je komisija bila već ukinuta, doznao u Petrogradu od samog Pučkova) da me s iseljenicima pošalje u Rusiju, a da na granicu mesto mene pošalje ađutanta Markova. Ujedno su tražili od Senata i onog takozvanog poručnika Jezdimirovića (onog što je preveo prvi transport ljudi u Rusiju, o kom sam već govorio) — i Jezdimirovića te iste godine na njihov zahtev pošalju iz Rusije u Ćesarsku. I tako su on i ađutant Markov primili sav onaj svet što je preko leta prelazio iz Turske u Ćesarsku — a prešlo ih je tada, koje ljudi sa ženama i decom, koje neženjenih, oko hiljadu duša — i isto onako kao i ranije: pod nazivom Crnogoraca. To se dogodilo 1757. godine.
Napomene
- Kad je Šević stigao iz Ćesarske u Kijev, javio se i taj Jezdimirović, kao husarski redov, u njegovu jedinicu (on se u Rusiju doselio pre Ševića) a kad sam kasnije i ja došao, bio sam i ja određen u Ševićevu komandu. Posle, kad smo se pripremali da iz Kijeva pređemo u našu novu naseobinu u Bahmutskoj provinciji, i Šević me postavio za kapetana čete, među ljudima koji su bili pod mojom komandom, sećam se da mi je na spisku bio i jedan husar, Jezdimirović, koji je pred polazak u našu naseobinu pobegao preko granice u Poljsku. Kasnije smo čuli da se preobučen u kaluđersku pocepanu mantiju, s lažnim pasošem, predstavljao kao kaluđer iz Sveta Gore, proseći milostinju. Iz Poljske je posle preko Mađarske došao u Slavoniju prema turskoj granici, pa je i tamo kod neke gospode prosio. Govorio je da je Radi milostinje bio i u Rusiji, i tako je, krijući tragove, prešao preko Save u Tursku, u Bosnu — odakle je rodom i bio. I kako o njemu niko nije vodio računa, nije se za njega dotle ništa ni znalo. Ali doznao je i on za crnogorsku komisiju i nije hteo propustiti priliku a da se ne koristi. Pošao je peške crnogorskom vladici, provlačeći se kroz Tursku, obučen u onu svoju kaluđersku mantiju. Kad je stigao, predstavio se vladici i izjavio da i on može iz pograničnih turskih krajeva izvesti veliki broj ljudi, ali da za nagradu traži oficirski čin. Vladika ga postavi za poručnika i naredi mu da ljude koje bude preveo na ćesarsku stranu u karantine prijavi kao Crnogorce. I on je zbilja u mitrovački karantin doveo dva svoja brata i zeta s porodicama i još dva seljaka isto tako s porodicama. Toliko je u to vreme i brojala cela ta njihova jedinica, i ti ljudi nazvani su crnogorski preseljenici.
- Taj grad, koji sam nazvao Petrovaradinski Šanac, isti je grad o kojem sam i u prvom delu ove knjige govorio. Iz davnina je tim imenom nazvan, a posle je proglašen za slobodni kraljevski grad i nazvan srpski: Novi Sad, a nemački: die königliche frei Stadt Ney Satz. Leži na levoj obali reke Dunava, u Mađarskoj, nasuprot ćesarske tvrđave Petrovaradina. Deli ih samo Dunav.
- Treba napomenuti da se Turci preko Save u Turskoj, u Bosni i Srbiji, razlikuju od onih u Anadoliji i Egiptu. Oni su nekad bili hrišćani, kao i ostali Srbi, ali su se zbog turskog besa i nasilja isturčili. Žive najviše u gradovima, a po selima retko. Jezik i običaji su im srpski. — S turske strane postoje karaule, ali kad ko pređe na ćesarsku stranu, niko od toga ne pravi pitane. Tako je bilo i s tim mojim ljudima.