Deo 2, Predgovor
Varljivi život ovog sveta nagoni čoveka da kroz muke, napore i strahote, čak ako će izgubiti i zdravlje, ide napred, samo da dođe do cilja, koji mu se čini vrhunac sreće. Ali to je obmana, a srećan je, može se reći, samo onaj koji sve što čini, čini s dobrom namerom, drži se reda, koristi domovini i vladaocu, i za sobom ostavlja samo dobra dela.
A suprotno tome, kakva je nesreća kad ljudi nekad iz navike, nekad od prostote ili pogrešnog vaspitanja postaju rđavi, grabljivi, oholi, častoljubivi i puni mržnje.
Šta to znači i na koga mislim, videće se u ovoj knjizi.
U prvom delu ove moje knjige govorio sam o sebi i izneo sve što se sa mnom desilo, u mojoj otadžbini i u austrijskoj vojsci. Zatim sam opisao svoj izlazak iz službe i događaje koji su mi se desili za vreme moga puta do ruske granice, pa onda moje napore, strah i razne smetnje koje sam podneo u mladim godinama u kojima sam tada bio, što mi je sve na neki način nagoveštavalo da ću i u budućnosti prolaziti tako isto, a možda i gore. Ali to me ipak nije odvraćalo od moga cilja — ja sam i dalje išao za svojom srećom.
Otimao sam se da što pre dođem do onoga što želim, a sada vidim da čovek mora podneti sve što mu sudbina odredi. Pošao sam u nepoznatu zemlju, ali s dobrom namerom. Preduzeo sam daleki i teški put, na njega mnogo potrošio i prispeo u Rusiju.
Moja povest u drugom delu govoriće o svemu što se sa mnom dešavalo posle mog dolaska u Rusiju, o mojoj dugogodišnjoj, najispravnijoj službi u toj državi — kao što će se dalje već videti.
Bio sam primljen u vojsku, a docnije sam bio poslan da dovedem iz daleke zemlje ljude koji žele da pređu u Rusiju, pao sam nevin u zatvor i u njemu se napatio, ali ipak sam povereni posao, i pored velikih teškoća, uspešno završio. Posle toga sam služio na dvoru imperatorskom i bio poslan u jednoj poverljivoj misiji u Mađarsku. I na tom putu, u tuđoj zemlji, otela mi je gorka smrt i suprugu i decu. Izgubio sam sve svoje imanje, stvari i konje, i umalo i svoju glavu nisam tamo ostavio.
Našao sam načina da prevedem i oca s njegovom porodicom; s mukom sam mu izradio pasoš za prelazak.
Oženio sam se po drugi put i imao dece, pa i njih umalo nisam izgubio na isti nesrećan način kao i prve. I u tom sam prilikom izgubio i stvari i konje.
Napredovao sam u službi sa izvesnim smetnjama. Sreća me se retko doticala, a ponekad mi se pretvarala u pravu nesreću.
Ali, pored svega toga, prva su me gospoda pozivala, moja je služba bila priznavana sa čašću i pohvalom. Svaki od gospode komandanata imao je želju da služim u njegovoj jedinici, i svaki mi je davao dobra svedočanstva.