Deo 2, Poglavlje 6
Sad da ostavimo vladiku i majora Petrovića s njihovim Crnogorcima, dok opet ne dođu na red, nego da nastavim priču o svome putovanju.
Već sam govorio koliko sam muke i nevolje imao s tim ljudima na putu. Na isti način prošao sam s njima i kroz Poljsku i stigao već blizu naše, ruske granice. došli smo u jedno malo poljsko mesto zvano Navoloč, blizu prvog graničnog mesta Vasiljkova u Ukrajini. U tom mestu zadržim se oko podne, da konje napasem. Nisam ni znao da tu ima poljske vojske. Ušli smo već u jevrejske gostionice, i ja naredim kočijašima da nahrane konje, a isto tako i da ljudi ručaju. Gledam, ulicom prolaze poljski vojnici. Zapitam ih otkud i zašto su tu i ko im je zapovednik. Oni mi odgovore da ni sami ne znaju zašto su tu, da su juče prispeli, i pokažu mi kuću u kojoj zapovednik stanuje.
Smislio sam da nešto ispolitiziram. Jedno, da odem i javim njihovom zapovedniku da tuda prolazim sa svojom jedinicom, a drugo, što je bilo još važnije, hteo sam da doznam šta to oni rade blizu naše granice, da mogu obavestiti o tome svoga komandanta kad stignem u Kijev.
Pođem tamo. Na dvorištu straža, a jedan oficir sedi pred vratima. Pitam ga za zapovednika, a on mi kaže da spava, ali ako treba, može ga probuditi. Ja mu kažem: „Pa ako mu neće biti krivo, ti ga probudi. Reci mu da bih želeo da ga vidim.“
Podoficir se uskoro vrati. Reče mi da je svoga pana oficira probudio i pokaza mi kuda da prođem.
Kad sam ušao, vidim čoveka, sedi na postelji, trlja oči još bunovan — jaka i zdrava neka ljudina. Kad me je video, ustane pa me ponudi da sednem i zapita me kakvim poslom dolazim. Ja mu se predstavim i kažem da kroz to mesto sprovodim regrute i da smatram da treba da ga o tome obavestim.
On je bio time polaskan i tako počnemo razgovor. Između ostalog doznao sam i ono što sam želeo. Rekao mi je da sa svojom jedinicom ide od mesta do mesta: traže i hvataju razbojnike (njih je onda u Ukrajini bilo mnogo).
Posle toga izađem i naredim svojim ljudima da prežu konje i polaze. Nisam samo znao da se na izlazu iz tog mesta nalazi jedna njihova jedinica s drugim oficirom. Moja su kola bila već sva spremna, i ljudi posedali.
Ja sam išao napred na svojim karucama, a ostala kola s ljudima za mnom. Kad sam već izišao iz mesta, vidim s desne strane u jednom dvorištu kraj puta stražu, puške, doboše, i stražara kako se šeta, a u dvorištu mnogo vojnika. Mislio sam da su i to vojnici iz jedinice onog oficira kod koga sam već bio.
Put je na tom mestu skretao s velikom okukom i trebalo je vremena da sva kola prođu to mesto pa da mi budu sva na očima.
Mene je straža s mojim karucama propustila, niko me ništa nije pitao, ali kad su se iza te okuke pokazali moji ljudi s kolima, stražar vikne: „k oružju!“ pa izjuri na ulicu i zadrži prednja kola — hteo je svakako da dozna ko su i kakvi su to ljudi u njima.
Kad sam video da su mi kola zaustavili, skočim s karuca i požurim da mesto mojih ljudi ja odgovaram, ali dok sam ja stigao, jedan od onih mojih razbojnika već je bio skočio s kola, udario onog stražara i srušio ga na zemlju. Započe vika, stražari istrče iz dvorišta, prepreče put kolima, doboši udare na uzbunu, a uskoro i zvona zazvone. Skupi se narod i vojska. Od vike i galame nije se reč jedna mogla razabrati. I kako su nas opkolili i sabili na tom mestu, moglo je doći i do krvi. Ja od čuda nisam znao ni šta da počnem, ni kome da se obratim. Najzad sam se jedva probio i utrčao u kuću gde je bila straža i sam zapovednik. I taj je spavao, kao i onaj prvi kod koga sam već bio. Kad je čuo uzbunu, skočio je s kreveta, i ja ga zateknem kako još sanjiv paše sablju.
Sreća moja te sam došao tako brzo. Kažem mu ko sam i šta sam: da sam ruski štabni oficir i da sprovodim regrute iz Ćesarske u Rusiju (više Crnogorce nisam ni pominjao). Kažem mu da su me njegovi stražari uvredili, da moje ljude tuku i da tražim od njega što bržu zaštitu.
Čim sam mu to rekao, on istrča na ulicu, pa poče vikati na svoje ljude da se smire, a onu rulju naroda uzme rasterivati. Trajalo je to neka dva sata i jedva se malo stišalo.
Na tu viku i galamu dojuri i ona druga jedinica i počne pucati uvis, dižući po svom običaju larmu na uzbunu. I da se tako nastavilo, da onaj oficir nije prispeo i dojurio do mojih kola, od kojih se ja nisam micao, bilo bi zacelo i mrtvih glava, jer su i moji ljudi, stešnjeni u jedan kraj iza kola, bili spremni da se složno brane. A svi su bili nečim naoružani. Svaki je imao sablju, pištolj, ili pušku, a malo ih je bilo što nisu imali makar nož za pojasom. I to je mnogo doprinelo te se Poljaci nisu usuđivali da navale na njih. Videli su da su moji spremni na sve.
Oficir i nekoliko njegovih potčinjenih pomogli su da se svet rastera i da ne dođe do bitke. A kad se sve smirilo, počelo je isleđenje, jer oficir još nije mogao da shvati kako je sve to započelo i zašto su se iskupile obe njihove jedinice i njihovi oficiri. Kad se stvar ispitala, utvrdilo se, što sam ja i sam video, da je jedan od mojih ljudi udario njihovog stražara po licu, da ga je oborio i stao drmusati.
Možda je posle isleđenja moglo proći bez kazne, čak se možda moglo sve preokrenuti i na njihovu štetu, da krivica nije bila i suviše očita: stražaru je bilo oko, od udarca pesnicom, sasvim modro, a od krvi iz nosa bio je sav krvav. Napustio je svoje stražarsko mesto i sedeo ispod prozora na dvorištu — takvog su nam ga doveli u sobu. Na taj način se dokazalo da su moji ljudi krivi i da su oni izazvali uzbunu. I posle dugog pregovaranja, nije bilo drugog izlaza nego da se krivac kazni, da se da zadovoljenje povređenom, i da se tako spor okonča.
Poljaci su tražili da oni izvrše kaznu nad mojim potčinjenim, pošto je njihov stražar uvređen, a ja, opet, to nisam hteo dopustiti, nego sam hteo da im ja preko mojih podoficira dam zadovoljenje. O tome smo se dugo prepirali, ali ostalo je na mome.
Naredio sam da se krivac položi na zemlju pred samom poljskom stražom i da se izbatina.
U stvari, ja sam i sam hteo tog čoveka strogo da kaznim, da se i drugi uzmu malo u pamet, a i zato što mi je baš on celog puta svojim krađama i pijanstvom najviše dosađivao.
Kad su Poljaci videli da se i posle pedeset batina kazna još nastavlja, počeli su me sami moliti za njega, govoreći da su zadovoljni. Ja sam onda dao onom stražaru dve rublje kao naknadu, čime je on, kako sam opazio, bio toliko zadovoljan da bi još jednom sve to podneo samo kad bi mu neko opet toliko dao.
Kad se s tim završilo, pozvali su me oficiri sebi u sobu i u ime dobrog susedstva poslužili me pićem, i to po svom običaju, iz velikih čaša. Ja sam se branio da nisam naviknut na piće i da ne mogu toliko podneti, ali se nisam mogao izvući, morao sam da im učinim po volji — pa sam malo više popio. Kad sam otišao od njih (bilo je pred veče), nisam prešao ni jednu milju, pripadne mi muka, te sam morao sići i zanoćiti u prvoj krčmi na drumu, i sve to zato što sam preterao i što je jevrejska medovina bila suviše jaka. Izmučio sam se i goreo u vatri i to veče i celu noć, tako da sam još i sutradan bio bolestan. Dva dana posle toga nisam ni jeo ni pio dok se nisam na jedvite jade takvom dijetom izlečio.
Trećeg dana stigao sam na našu, rusku, granicu u mesto Vasiljkov. Tamo su me zaustavili i zadržali deset dana u karantinu, a kad sam odande izišao, otišao sam u Kijev.
Predao sam gospodinu zapovedniku Kostjurinu raport o svom dolasku i spisak ljudi koje sam doveo. On je idućeg dana izvršio smotru nad njima, odveo ih da polože zakletvu, a onda ih predao poručniku Nikoli Petroviću (rođenom bratu majora Petrovića).
U Kijevu sam doznao da su ljudi koje je pre mene preveo poručnik Jezdimirović otpravljeni s njim zajedno u Orenburg, u naseobinu, i da će i ovi koje sam ja doveo tamo otići. Taj Jezdimirović je, prema naredbi Senata, imao da se vrati preko Kijeva natrag u Ćesarsku, pod komandu pukovnika Pučkova i majora Petrovića (on je, kao što sam već govorio, bio postavljen na moje mesto, na ćesarskoj granici, u Mitrovici i u Novom Sadu).
Moje ljude su predali drugom oficiru i zato se kod njih stvorilo nezadovoljstvo, a iz toga i prilična nezgoda. Oni su mi sutradan došli i pitali me hoću li im ja biti zapovednik ili neko drugi, i molili me da ih ne ostavljam. Ja sam im odgovorio da će mene, po potrebi službe, možda i neko drugi zameniti, ali da to stvar ne menja, neka budu spokojni: svoju platu i ostalo primiće na svakom mestu, kao i dotad. Ali oni se s tim nisu mirili, nego su otišli komandantu u tvrđavu i molili i njega da im ja ostanem zapovednik. Ja sam ih, rekli su, doveo, mene znaju, i da nije mene bilo, niko od njih ne bi u Rusiju ni pošao. „Mi smo se“, govorili su, „nadali da će naš gospodin zauvek s nama ostati i nikako se ne slažemo s tim što nas sada predajete drugom oficiru. Hoćemo da budemo pod njegovom komandom. Mi i nismo Crnogorci, nego smo po svojoj želji, na poziv toga gospodina, pristali da pođemo u Rusiju.“
Komandant je poslao odmah po mene da mu se javim, što sam ja i uradio. Sve sam svoje ljude kod njega još zatekao. Komandant je bio malo zbunjen. Pitao me je šta to treba da znači, i da nisam ja to možda prouzrokovao, i tražio od mene da gledam da ih umirim.
Morao sam se tu pred komandantom kleti da pojma ni o čemu nemam, i da ja ni sâm ne želim da s njima ostanem; da oni moraju otići onamo kud im je naređeno, i da ja tamo i ne mislim poći, ali da ih umirim, rekao sam komandantu: „Naredite da ostanu još koji dan pod mojom komandom dok se malo ne priviknu i novog oficira ne upoznadu, a onda će biti sve u redu.“
Komandant tako naredi i ljude o tom obavesti. Imao sam mnogo muke s njima. Onom oficiru sam naredio da im on izdaje platu dok se malo ne umire. — Ja sam za to vreme napisao izveštaj i račun o putnom trošku i predao komandantu, a ostatak novca gubernijskoj kancelariji.
Posle toga ponovo se javim gospodinu komandantu i pokažem mu zapovest pukovnika Pučkova da imam u Kijevu da sačekam rešenje Senata da li ću se vratiti u Ćesarsku ili ću otići na neko drugo mesto.
Gospodin komandant mi odgovori da on o tome još nikakve zapovesti nije dobio. „Stigla je naredba samo za Jezdimirovića: čim bude stigao ovih dana iz Orenburga, da ga pošaljem u Ćesarsku pukovniku Pučkovu, a za vas će“, reče, „biti predugo da ovde sačekate naredbu Senata. Bolje će biti da odete u Petrograd i da tamo tražite rešenje.“
Ja sam se složio s tim savetom, uzeo sam novac za putni trošak i krenuo poštanskim kolima s jednim slugom, a svoje karuce, konje i kočijaša ostavim u Kijevu.
Kad sam stigao u Petrograd, javim se gospodi članovima Vojne kolegije i gospodi senatorima. Prvo sam ih usmeno obavestio o svemu što mi se desilo na putu: kako sam u Mađarskoj, na početku puta, bio zadržan, kako sam tamo preko šest nedelja pod stražom proveo, kako sam doveo iseljenike sa sobom u Kijev (o čemu se uverio i gospodin kijevski komandant i raport o tome Senatu poslao); nisam propustio ni da im kažem da sam polazeći u Ćesarsku dobio za putni trošak svega dvesta rubalja (sasvim malo u poređenju s drugima: toliko je dobio i ađutant major1), i da sam, dok sam onoliko dugo vreme bio u Mađarskoj pod stražom, morao potrošiti i sve svoje, i da sam sada zbog toga u velikom gubitku.
Na tu moju usmenu izjavu rekli su mi: gospoda senatori (a naročito gospodin tužilac knez Nikita Jurjevič Trubeckoj, koji me je odmah zavoleo, i bio tako dobar da mi je obećao da me neće ostaviti bez pomoći) da sve to u molbi izložim Senatu. Molbu sam napisao i odmah je predao, i ostao u Petrogradu čekajući rešenje.
U Petrogradu sam zatekao i svog oca. On je bio postavljen u novoosnovanom husarskom puku u Beloj Slobodi, kuda je ubrzo i otišao.
Mesec dana sam odlazio u Senat dok im se molba nije na kraju rešila. Preko onog što sam dobio u Kijevu dato mi je na ime putnog troška još trista dukata. To su mi tamo i isplatili i izvestili o tome Vojnu kolegiju. Istim aktom je Vojnoj kolegiji naređeno da se vratim u puk generala Ševića, gde sam i ranije bio, pošto je crnogorska komisija bila ukinuta.
Počeo sam se raspitivati zašto je ukinuta i doznao da je pukovnik Pučkov napisao Senatu izveštaj u kom je izneo da više nema izgleda za iseljenje Crnogoraca. Ono malo što mu se u Trstu javilo, to je bilo sve, druge ne očekuje. Njemu je posle toga stigla naredba da se crnogorska komisija ukine, a on sam, Pučkov, da se vrati u Pusiju i javi u Petrograd.
I eto, sad mogu da kažem da se moje predviđanje ispunilo. Kao što sam i govorio, ta komisija nije mogla biti dugog veka — trajala je samo dok se stvar nije otkrila. Ali time još nije bilo sve svršeno, bilo je s njom još nevolje, o čemu ću kad dođe vreme ispričati. Ne bih ni sada toliko o tome govorio da se mnogo štošta je ticalo lično mene. Ali kako sam od svega toga imao samo nesreće, a koristi nikakve, ne mogu da prećutim i ne iznesem šta se sve tu od početka do kraja stvaralo, i kako je posle sve nestalo samo od sebe.
Neću pisati samo o toj crnogorskoj komisiji nego i o svemu drugom što se u to vreme događalo, o čemu sam vodio tačan dnevnik, po običaju stečenom još iz mladosti, koji ni sad ne napuštam. Hteo bih da mi taj trud ne propadne tek tako, nego da iziđe na svet, na radost mojih blagonaklonih čitalaca.
Rekao sam već da je senatskom naredbom, poslanom Vojnoj kolegiji, bilo naređeno da se vratim u komandu generala Ševića, čime sam ja bio prilično pogođen. Moja nada da ću se vratiti u Ćesarsku i odande dovesti svoju ženu bila je time porušena. Taj daleki put onamo i natrag morao bih o svom trošku podneti, a ja, kako sam proračunao, ne bih to mogao izdržati. Morao bih se zadužiti, a to bi me sasvim upropastilo.
Zato sam smislio da će najbolje biti da mi žena ostane u Ćesarskoj kod matere, pa makar to bilo i godinu dana, dok se ne nađe neka zgodna prilika da otputujem pa da je dovedem ovamo. U to vreme još je trajao rat s Prusom. Naši husarski pukovi poslani su na bojište. Ševićeva i Preradovićeva jedinica, posle mog odlaska u Ćesarsku, spojile su se kao eskadroni u jedan puk i poslani na bojište. Zato ni ja nisam hteo da propustim priliku, hteo sam i ja kao i svi drugi da stupim u armiju i da na taj način i ja steknem čast i slavu, utoliko pre što je glavnokomandujući, Stepan Fjodorovič Apraksin, već bio dobio za feldmaršala. On je oduvek mene štitio, pa sam se nadao da će mi i sad pomoći; zato sam se i rešio da odem njemu u armiju.
S tom namerom sam predao molbu Vojnoj kolegiji. Naveo sam da želim u armiju i u rat, i da očekujem naredbu za što skoriji odlazak. To isto sam govorio i gospodi kad god sam im se u kući našao i molio i njih za pomoć. Oni su me zbog toga hvalili i obećavali da će se kod gospodina feldmaršala zauzeti za mene.
U to vreme sam često bivao na dvoru, na balovima i na primanjima, a o praznicima i u crkvi. Caricu Jelisavetu Petrovnu viđao sam često, a dvaput sam joj za vreme primanja uz ostalu gospodu i ruku poljubio.
Mene su sva gospoda u dvoru znala, jer ja nijedan praznik nisam propustio a da ne odem u dvor. Tako sam živeo i očekivao svoj polazak u armiju.
Jednog dana rano izjutra poslan mi je od šefa Vojne komande kurir, podoficir, s naredbom da se odmah javim Vojnoj kolegiji. Ja se požurim. Mislio sam da je moja molba rešena i da ću brzo otići. Odem u Kolegiju, a tamo već svi članovi. Javim se šefu kancelarije i zapitam ga kakva to naredba ima za mene. On mi odgovori da malo pričekam, dok me ne prijavi. Malo posle pozvan sam na sednicu. Gospoda članovi mi rekoše: „Pozvani ste po potrebi u dvorsku kancelariju. Izvolite se tamo javiti; tamo ste prevedeni“ — i više ni reči.
Meni se to učinilo čudno. Stojao sam tako pred gospodom minut-dva, a onda sam se usudio da upitam i kažem da ne znam u čemu je stvar. „Ja sam“, rekoh, „imao nameru da idem u armiju i molbu sam za to predao, čekao sam samo da budem poslan.“
Na to mi odgovori gospodin general-an-šef Petar Spiridonovič Sumarokov: „Možda ste“, reče, „nešto na dvoru potrebni, zato idite tamo da se javite.“
Izišao sam odande u velikoj nedoumici. Da što pre doznam u čemu je stvar, požurim u dvorsku kancelariju Ivanu Antonoviču baronu Čerkasovu. Kad sam stigao, javim preko kamerdinera da imam posla kod njegovog visokoprevashodstva.
Čim me je kamerdiner prijavio bio sam primljen. Poklonim se i kažem da mi je u Vojnoj kolegiji naređeno da mu se javim, i da mu stojim na službi.
On mi raspoloženo požele dobrodošlicu, naredi sluzi da mi da stolicu i reče mi da sednem. Ja se takvom dočeku začudim, a onom što je posle toga došlo — još više, jer se tako nešto od njega retko kom desilo. To je bio starinski čovek. Jeste, doduše, bio već u dubokoj starosti, ali od prirode vrlo pronicljiv i dobre pameti. Protiv njega su bili mnogi, ali on je bio jedan vrlo pravičan čovek.
On mi reče: „Carica je naredila da budeš na dvoru, i tu ćeš i biti. Dobićeš stan i sve prinadležnosti, a na ručak izvoli svaki dan kod mene, a kakva će ti dužnost biti, saznaćeš kasnije.“
Tog istog dana dobio sam stanarinu i preselio se odmah u lep jedan stan u Meščanskoj ulici (tako mi je naređeno), a na ručak sam svaki dan odlazio tom gospodinu. On se uvek sa mnom razgovarao i raspitivao se o koječemu, a na kraju sam mu tako ušao u volju i tako me je zavoleo da je neprestano tražio da budem uz njega.
Živeo sam na dvoru lepo i veselo. Ništa mi nije nedostajalo. Imao sam ekipaž i više nisam išao peške. Vozio sam se u lepim karucama na četiri konja i novaca sam dosta imao. U dvor sam odlazio skoro svaki dan. Svi su me dvorani već znali i poznavali. Tako sam proživeo dva meseca.2
A onda mi je rečeno da ću biti upućen u Beč našem opunomoćenom ministru nekim važnim poslom (o kom ovde ne mogu govoriti), a odande u Kneževinu Transilvaniju da kupim tamo nekoliko ždrebaca i kobila za dvorsku ergelu.
Kad sam primio povereni zadatak, dat mi je putni trošak iz dvorske kancelarije i pasoš iz Inostrane kolegije na ruskom jeziku, sa prevodom na nemački (trebalo je da mi se u Kijevu pridruže još dva pouzdana čoveka kao pratioci, koji su inače služili tamo kao kuriri), a onda sam izveden pred caricu. Njeno veličanstvo mi je izvolelo pružiti ruku i pri tome dva savijutka od pedeset imperijala, sa rečima da mi je to za mundir.
Posle te najviše milosti, pao sam pred caricom na kolena, zahvalio joj se i izišao, oprostio se zatim s ministrom dvorske kancelarije i krenuo na put. Pošao sam krajem oktobra meseca 1757. godine.
Napomene
- Dosad je bilo samo: ađutant Markov. (Prim. prev.)
- Jednog dana bio sam u Gostinom dvoru, to jest u trgovačkom delu grada, i sasvim slučajno susreo onog sindikusa Baljevića, kog sam otpremio iz Novog Sada u Beč, što sam već ispričao. Kad me je ugledao, počeo je jadnik plakati i stao mi ljubiti ruku, govoreći da sam ga ja spasao smrti. Da tu ne bismo stajali, uzmem ga u kola i povedem u svoj stan. Hteo sam da doznam šta je i kako je s njime i gde je sve bio. Izgledao je bedno. Nije imao ni kopjejke — niti je imao šta jesti ni piti. Molio me je da ga tako ne ostavim i ponovo mi zahvaljivao za dobro koje sam mu učinio i preklinjao da ga i sada uputim kako da popravi svoj položaj i kako da nađe neku službu. „Kad sam s vašom pomoći“, govorio je, „stigao u Beč, i sa onim vašim pismom došao vašem prijatelju, on me je s nešto novca poslao s grčkim trgovcima preko granice u Lajpcig. Odavde sam, po preporuci drugih trgovaca koji su se tamo nalazili, poslan u Varšavu. Tamo sam se od velike muke poboleo i preležao skoro celo leto. Zatim sam, opet dobrotom tih istih trgovaca, preko Rige došao ovamo. Tu sam“, reče, „već dve nedelje, ali kako sam čovek siromah i ovde sasvim tuđ, neću sad tražiti ni od koga drugog pomoći, pouzdaću se samo u vašu dobrotu, a vi činite sa mnom kako nađete za dobro.“
Odlučio sam da tom čoveku i drugi put pomognem. Ne da ga obavežem, nego jedino iz hrišćanske ljubavi (po rečima iz Svetog pisma: „Ponesite teret brata svojega“). Šta je dalje bilo, reći ću kasnije, a sad samo ukratko da kažem. Dao sam mu nešto novaca da može da se prehrani i uzme stan (kod sebe ga nisam mogao zadržati). Onda sam ga odveo generalu državnom tužiocu Nikiti Jurjeviču Trubeckom, predstavio ga i ispričao sve o njemu. Nisam umeo samo da mu razjasnim njegov čin sindikusa, nego sam rekao da je to nešto kao šef policije ili gradski sekretar. Baljeviću je rečeno da podnese molbu Senatu, a posle toga je postavljen za kapetana u novoosnovanom husarskom puku u Beloj Slobodi.