Čin 1, Scena 8: STANA, TOMA zatim NADA, JELKICA, KAJA
STANA: Baš mu hvala; uvek nam se nađe. Čekaj da zovnem Kaju: hoće da ti poljubi ruku. (Ode do levih vrata). Kajo ’odi, sam je gospodin.
KAJA (ulazi sleva s jednim tanjirom kolača).
NADA (ulazeći za Kajom): A zamislite, oče, tetka Kaja krila od nas…
JELKICA (koja je takođe ušla): A danas je ravno petnaest godina kako je u našoj kući.
KAJA (briše oči od suza): Jeste, pa hoću moju dečicu malo da počastim. (Ljubi ruku Tomi).
TOMA: E, pa neka ti je srećno, Kajo, i daj bože da pod našim krovom provedeš ceo vek.
KAJA: Oh, kad bi gospod hteo da vas čuje! Zar ja mogu tražiti bolje gospodare i lepši mir nego u vašoj kući?
NADA: E, sad tek primi i od mene čestitku; ono se u kujni ne računa.
KAJA (ljubi je): Hvala, čedo moje. (Osvrće se i traži očima Jelku). A moje dete, zar moje dete neće da mi čestita?
JELKICA (koja se bila zaigrala): Hoću, hoću, dado! (Zagrli je).
KAJA (ljubi je): Zar moje dete koje sam ja prihvatila i odnegovala? Zlato moje! (Ljubi je).
NADA: A što nam to, tetka Kajo, niste kazali, pa bismo ja i Jelka vas iznenadili, a ne vi nas?
KAJA: Eh, što da govorim? Nije tako važna stvar. Tek pade mi onako na pamet, pa rekoh: Hajde da počastim moju dečicu. Uzmite, uzmite.
JELKICA (uzima kolače i jede): I to dada umesila baš ono šta ja volim.
TOMA: E pa ti si joj najpreča.
KAJA: A znate li, deco, ko je još u ovoj kući sa mnom zajedno petnaest godina?
SVI: Ko?
KAJA: Naš mačak, Marko. Tog dana, kad sam se ja pogodila kod vas u službu, dobili smo i Marka od gospodina Sime.
STANA: Jeste, bogami.
TOMA: Pa hoćemo li i njemu da čestitamo?
NADA: A gde je Marko?
KAJA: Eno ga u kujni pod ognjištem.
JELKICA: Hajde da mu ponesemo po jedan kolač. (Uzme kolač).
NADA (uzme i sama): Da ga nađemo.
JELKICA (otrči do ormana i nađe tamo jednu crvenu pantljiku): Hoću da mu vežem ovu pantljiku oko vrata: neka i on izgleda danas svečano. Hajdemo, da ga nađemo. (Otrči).
KAJA i NADA (odu za njom).