Čin 4, Scena 7: TOMA zatim SIMA
TOMA (stao, duboko uzdahne, briše brižno čelo, vrti glavom, krsti se i mumla čas: „Oooo…“, a čas mu ispadne reč: „gedur“ ili „cedur“. Ode i do vrata od sobe, gde mu se žena i deca spremaju da odu iz kuće, pogleda tamo, pa se opet vrati, sležući ramenima, kao čovek koga je postigla zla sudbina koju ne može izbeći, već je mora trpeti).
SIMA (ulazi pažljivo i sramežljivo na zadnja vrata, pa pošto ga Toma ne vidi niti čuje, ostaje tamo. Posle izvesne pauze jedva tiho progovori): Tomo!
TOMA (okrene se, spazi Simu, ozari mu se lice radošću, pritrči mu i zagrli ga): Gde si, brate, gde si, ako boga znaš?!
SIMA (potresen, ali prekorno): Tomo, Tomo…
TOMA: Gde si, da mi se nađeš, brate rođeni!
SIMA: Zar smeš da me pitaš?
TOMA: Oprosti, brate!
SIMA: Ne bih ti oprostio, ali ne mogu da izdržim. Dvadeset i pet godina ja dolazim u tvoju kuću kao u svoju, pa… sad ne mogu, eto, ne mogu da prođem kraj nje. Uvredio si me… Ne mogu lako da ti oprostim, ali… ne mogu ni da izdržim. Ovo je deset dana kako sam izdržao, deset punih dana prolazio sam kraj kuće i gledao sam da zažmurim, gledao sam da okrenem glavu, ali badava… Mučilo me… mučilo. A nisam te ni van kuće viđao; nisam viđao nikoga od tvojih, pa sam hteo samo onako, samo ovde na vratima da ostanem i da pripitam: jeste li svi zdravi i ništa više, samo to da pitam, pa da idem. Kad bih čuo da ste svi zdravi, ja bih valjada mogao još deset dana izdržati a da ne svratim.
TOMA: A da znaš kako si mi potreban! Sedi, molim te, sedi.
SIMA (sedne).
TOMA: Potreban si mi kao parče hleba; nemam kome da se pojadam, nema ko da me uteši.
SIMA: A šta je, brate? Zar te je tako zlo snašlo?
TOMA: I zlo i gore, Simo… Sodoma i Gomora.
SIMA: Eh, eh, eh… Nije valjda tako, de.
TOMA: Tako je.
SIMA: Jeste li svi zdravi?
TOMA: Svi.
SIMA: Samo kad nije niko bolestan.
TOMA: Svi smo bolesni.
SIMA: Eto ti sad. Ja te ne razumem. Kaži mi, brate, jasno.
TOMA: Hoću… Slušaj. (Hoda po sobi i domišlja se). Samo ne znam ni s koga kraja da počnem. Dabome da ne znam. Ima, vidiš, stvari u svetu koje i nemaju svoj početak nego samo kraj. Dakle, kraj, samo kraj ti mogu kazati. Ja ne znam šta je ovo, nego samo to ti je kraj, brate: moja kuća propade.
SIMA: Ama kako?
TOMA: Vidiš: i ja sam neveran mojoj ženi i moja je žena neverna meni. Oterao sam ženu, oterao sam decu; i deca se odrekla i oca i majke, i neki gedur se umešao tu i… ne znam, vidiš da ne znam ni šta govorim… Ja ne umem ništa da ti objasnim.
SIMA: Ama ja vidim i sam da se tu umešao neki đavo, kad si ti potegao mene… mene, bolan, da oteraš sa svoga praga. Pa šta je to? Govori, brate, ko to sve napravi?
TOMA: Samo, samo se napravilo.
SIMA: Ne može to samo. Eto to, na primer, to što si mene oterao, to se nije moglo samo napraviti. Pa hajde, na to mi odgovori, zašto si mene oterao?
TOMA: Zbog sveta.
SIMA: A zašto si tetka-Kaju oterao?
TOMA: Zbog sveta.
SIMA: A zašto si…
TOMA: Zbog sveta, zbog sveta, zbog sveta… Razumeš li, zbog sveta, sve zbog sveta. Dok svet nije ušao u moju kuću, mi smo krasno živeli, svi smo se voleli, svi smo se poštovali… Znaš i sam. Ali kad svet naiđe, a on poče da uređuje i naređuje, kao da i nije ovo moja kuća, kao i da nije ovo moja porodica. Prvo i prvo svet je promenio mojoj ženi šešir; pa onda svet mi je izbacio iz sobe ovaj nameštaj i ovu fotelju; ona je sve dosad bila na tavanu. Pa je onda svet počeo da mi menja sluškinje; oterao mi je prvo jednu a doveo drugu; posle je oterao i tu drugu. Pa mi je onda svet doveo u kuću nekog učitelja muzike, pa ga je onda taj isti svet isterao; pa je onda svet detetu od petnaest godina — Jelkici — obukao dugu suknju, pa ju je posle opet taj isti svet skinuo; pa je, brate, taj isti svet i tebe oterao; pa mi je taj isti svet kćer zaprosio, pa on opet svadbu pokvario.
SIMA: Ama, bogati?
TOMA: I nije to sve, nego se, brate moj, u ovoj kući više ne zna svoj svome; niti se zna ko je kršten ni ko nije kršten. Zamisli samo: moja žena mi je neverna…
SIMA (prekorno): Tomo!
TOMA: A ja sam neveran mojoj ženi.
SIMA: To ne može biti.
TOMA: Znam i ja da to ne može biti, ali… eto, svet kaže tako. Pa onda moja deca… Da vidiš samo šta se učinilo od onako krasne dece. Nada meni u oči kaže… šta ti ne kaže; a tako isto majci kaže. A Jelka, zamisli Jelka…
SIMA: Jelkica?
TOMA: Jelkica, jeste Jelkica, piše ljubavna pisma i potpisuje se „Ge-dur“.
SIMA (čudi se): „Ge-dur?“
TOMA: To jest „Ce-dur“, a ona bitanga se potpisuje „Ge-dur“. I ta pisma, ljubavna pisma, ona čita meni, ocu svome?…
SIMA (krsti se): Gospode bože, šta se učini? Pa šta si uradio, šta misliš?
TOMA: Šta sam uradio? Oterao sam od kuće i ženu i decu i sve; oteraću najzad i sebe, zaključaću vrata i baciti ključ u Dunav, pa eto ti!
SIMA: Tomo, nemoj tako… Priberi se, priberi se. Zar ti nije mnogo lakše da oteraš svet, a ti s tvojima da ostaneš u kući?
TOMA (sinu mu oči nadom): Pa da živimo srećno i mirno, kao što smo i živeli, je li?
SIMA: Tako će, Tomo, biti najbolje.
TOMA (razdragan): Pa da ti dođeš svaki dan, da mi pričaš novosti, da me učiš karata, a ja s decom da plevim baštu, da hranim piliće, da čitam novine, je li, je li?
SIMA: Tako će, Tomo, biti najbolje.
TOMA (teško uzdahne).