Čin 2, Scena 11: TOMA, STANA, Gđa ŽIVANOVIĆKA
TOMA: Ne znam što ne trpim ovoga čoveka.
Gđa ŽIVANOVIĆKA: Pa što ste ga uzeli, kad ga ne trpite?
STANA: Morali smo ga, zaboga, uzeti. Ako ne bi uzeli njega, uzeli bi drugoga, a to je svejedno, jer Toma uopšte mrzi učitelje muzike.
TOMA: Jeste, ne trpim apotekare i učitelje muzike. Ne znam zašto, ali ih ne trpim.
Gđa ŽIVANOVIĆKA: A vi ste to odskora rešili da Jelkica uči muziku? Pre izvesno nije učila?
STANA: Pa jeste. Nada, vidite, nije muzikalna, nije nam nikad bilo do toga. Toma je uvek govorio da je dosta da nauči lepo kuvati, šiti…
TOMA: Pa jeste, tako sam mislio, ali sad… sad svet kaže da sam napustio decu, nisam ih vaspitao…
Gđa ŽIVANOVIĆKA: Gospode bože, a šta se to sveta tiče?
TOMA: Ne znam šta ga se tiče, ali… tako, vidite, svet je počeo govoriti.
Gđa ŽIVANOVIĆKA: Pa, zaboga, a što vi vodite računa o svetu?… Šta se vas tiče šta svet kaže?
TOMA: Moramo, zaboga, voditi računa… Pre nismo vodili, ali sad… Eto, hoćemo sa svetom da živimo, pa onda… zbog dece.
Gđa ŽIVANOVIĆKA: Pa ono… i to je istina.
TOMA: E pa, to… Pa onda, velim, kad sam već kod Nade propustio, zašto bih i kod Jelkice?… Neka bar ona nauči.
Gđa ŽIVANOVIĆKA: Sasvim, sasvim ste imali pravo. Ju, ja se zadržavam. (Ustaje). A kad sam došla, rekla sam, samo ću s nogu onako, koliko da vas vidim.
STANA: Ta ostanite, zaboga; još nismo ni progovorili.
Gđa ŽIVANOVIĆKA: A ne, blagodarim; moram ići. Obećala sam gospođi Jankovićki da ću je malo obići. Ona je slaba, ne izlazi iz kuće, pa da je malo razgovorim.
STANA: Ali, zaboga, i ne rekoste nam što ste hteli?
Gđa ŽIVANOVIĆKA (buneći se): Koje?
STANA: Ta hteli ste nam nešto reći što ste čuli od sveta, pa nas prekidoše u razgovoru deca i učitelj muzike.
Gđa ŽIVANOVIĆKA (kao priseća se): Ah, da… Ta nije tako važno. Ne bi trebalo gotovo ni govoriti o tome… Svet, znate, hoće svašta da kaže… ali…
TOMA: Pa to jeste, ali mi ipak moramo voditi računa o tome… Moramo voditi računa.
STANA: Kažite nam, gospođo. Bolje da čujemo od vas nego od sveta.
Gđa ŽIVANOVIĆKA: Ta ono, istina je i to: bolje je da vam ja to kažem.
STANA: Pa recite nam.
Gđa ŽIVANOVIĆKA (poverljivo): Znate… za ovu vašu služavku… Kaju… Bolje bi bilo kad biste je otpustili.
STANA (pljesnu se šakama): Juh, pobogu, gospođo!
TOMA: Kaja je kod nas već petnaest godina.
Gđa ŽIVANOVIĆKA: Pa to baš i jeste… Ja vam potpuno verujem, ali… eto, vidite, svet kaže da vam to i nije služavka, već da je vaša rođaka.
STANA: Ju?
Gđa ŽIVANOVIĆKA: Pa onda… pravo da vam kažem… i vašem budućem zetu počeo je svet da puni uši kao da je to vaša rođaka.
TOMA: Ama kakva rođaka, ako boga znate?
Gđa ŽIVANOVIĆKA: Bože moj, zašto vi to meni govorite? Znam ja, zaboga. Ali, vidite, svet je svet.
TOMA: Kaja petnaest godina verno i pošteno služi u ovoj kući, pa niko i nikad nije rekao…
Gđa ŽIVANOVIĆKA: Da, pre, ali pre se vi niste ni mešali sa svetom, pa nije ni čudo, svet nije vodio računa o vama. Ali sad je sasvim druga stvar. Vidite, takav je svet. A vi, najzad, ne treba ni da vodite o tome računa. Ako je ona vama verna i poštena, šta vas se tiče? Neka govori svet šta hoće, a vaš će zet valjada biti toliko pametan čovek.
TOMA: Ama, zar i njemu počeli da pune glavu?
Gđa ŽIVANOVIĆKA: Da, bogami, i… ko zna kako će on to primiti?… Znate, on je od dobre porodice, pa izvesno ne bi bio rad da svet na njega pruža prst i govori kako ima tetku ili strinu služavku.
STANA: Pa šta da radimo? Šta nam savetujete, draga gospođo?
Gđa ŽIVANOVIĆKA: Šta da vam savetujem? Ako hoćete da vodite računa o tome što svet govori, a vi bi, bogami, bolje učinili da je još danas otpustite. Kad dođe večeras budući zet da prosi Nadu, da je i ne zatekne u kući, da je već otpuštena. A ako nećete da vodite računa o svetu…
TOMA: Gospode bože… Pa dokle će nas to odvesti? Ako svet počne da mi namešta sobe, da mi kupuje šešire, da mi natura učitelje muzike, da mi isteruje služavke iz službe!…
Gđa ŽIVANOVIĆKA: Pravo da vam kažem, ja se čisto kajem i što sam vam govorila.
STANA: A molim… hvala vama… Hvala vam na iskrenosti.
Gđa ŽIVANOVIĆKA: Ipak je bilo bolje da vam nisam ništa govorila. (Ustaje). Oh, gospode, koliko sam se ja zadržala? Reč po reč, pa zasela. (Pokušavaju da je zadrže). Ne, ne, hvala… moram već ići… Praštam se, zbogom. Sutra ću vas već obići. Ne mogu proći kraj kuće a da se ne uvratim, koliko da vas vidim… samo da vas vidim.
STANA: Hvala vam velika!
Gđa ŽIVANOVIĆKA: Zbogom, g. Tomo.
TOMA (ispraćajući je): Zbogom. Pa izvol’te, molim vas.
Gđa ŽIVANOVIĆKA (na vratima): Ižljubite mi Nadu i Jelkicu, i daj vam bože da se večeras stvar svrši kao što treba, a nemojte slušati svet. Šta vas se tiče! Zbogom.
STANA (kod vrata): Zbogom, gospođo.
Gđa ŽIVANOVIĆKA (ode).