Život svetoga Save

Poglavlje 16: O vraćanju preosvećenoga kir Save na zapad

Dođe u Svetu Goru, i videvši željene stanove, prva mesta ćutanja i posta i puteve pustinjskih prolaza, i bogonosne svete savrsnike bogoumnih savetnika, lišavajući se duhovnog utešenja, a duhom razgarajući se, žalosno rastrzaše riznice srca, sećajući se još kako mu tim pustinjskim građanima Bog projavi prevelika bogoviđenja i istinitu tajnu od veka sakrivenu i anđelima nepoznatu, Svetu Goru samu istinitu Bogorodicu, koja je od početka od bogoglasnih proroka prorečena Gorom Svetom, i njenom pomoću opet tešeći se, radovaše se zbog prošloga, a o budućem skrbno i pečalno delo javljaše na srcu svome, pomišljajući: „Kome je veće dano, više će se tražiti od njega¹.“

A sveti, prepodobni i pravedni, koji žive u Svetoj Gori, od malih i velikih manastira, od pustinja i gora i peštera i zemaljskih propasti, čuvši za dolazak Preosvećenoga, tečahu sa žurbom i sa velikom radošću da vide svetoga u bogosvetlom odjejanju², vaspitanje i izdanak Svete Gore, da budu blagosloveni od njega, i ne samo blagosloveni no i osvećeni. Jer znađahu ga da se još iz mladosti u Svetoj Gori udostojio božje blagodati i smatrahu ga sveta telom i duhom. I svi koji dolažahu i blagosiljahu se od njega, svima beše sve, kakvim god uzrokom ko dolažaše, sve provideći bogoumnim očima i svima dajući izobilno utešenje, reč sejući i delo projavljivaše po carevoj zapovesti.

Zemaljski anđeo i nebeski žitelj, imao je puna usta reči Očevih i Sinovljevih, sve je veselio Duhom svetim; bogoglasna truba pozlaćena svetim Duhom, od Boga podignuta na istoku, unapred javljaše duhovno obnovljenje zapadnima i sve pobuđujući ka istinitom pokajanju, i svima dajući dvostruko utešenje, duševno i telesno, veseleći svačija srca, i sladeći sve duše duhovnom sladošću, svojim svetim dolaskom opet napuni svu Svetu Goru veseljem po prvom običaju.

I hodeći svršavaše po svetim crkvama svete službe, osvećujući u njima popove i đakone³, pa dođe i do Lavre svetoga Atanasija, i tu služivši svetu službu, osveti i tu popove i đakone, i bratija utešivši se dvostruko, duhovno i telesno, proslaviše Boga zbog njegova posećenja, kojim ih poseti.

Poglavlje 16.1: Čudo svetoga kir Save

U to vreme behu mnogi razbojnici u Svetoj Gori, po moru ne davahu nikome da se gde pojavi. A beše neki razbojnik, starešina svima i najsilniji od sviju, mnogo zao, i mnoge manastire pogubi do kraja, a ni po moru ni po suhu ne ostavljaše nikoga, čineći veliko krvoproliće. I kada je tu bio preosvećeni arhiepiskop kir Sava, sluči se da je i taj zli razbojnik došao u Lavru svetoga Atanasija, i videvši Preosvećenoga, pokloni mu se. A Sveti ga radosno primi i celova ga ljubazno, i zadahnu ga Duhom božjim, i uzevši ga uvede ga u crkvu Svete Bogorodice, i molitvu satvori za njega ka onome koji je spreman milošću, koji uvek čeka naše obraćanje.

I kada je bila svršena molitva, brzo ga postiže blagodat božja, i sila božja odole, i ne satrpe zli duh no izbeže. A Sveti reče k njemu: „Čedo, od ovoga časa hoću da budeš moj sin, a da se ostaviš zloga puta koji upropašćuje dušu.“ I izišavši iz crkve zapovedi da se donesu skupocene krasne haljine od velikoga olovera⁴, ukrašene lavovima, i obuče ga rekavši: „Od danas neka svi poznaju da si ti moj sin.“ I njegovu družinu, koliko ih beše došlo s njim, sve obuče u razne haljine, i reče mu: „Čedo, koliko trebaš imanja, daću ti; samo se ostavi toga dela.“ A on mu obeća da više neće nastaviti da proliva krv. I u taj čas dade mu sinovski deo od svega imanja, i osedlane i zauzdane konje i sluge na službu mu, i svu počast sinovstva objavi na njemu.

A on, prodavši lađu svoju svojoj družini, posla ih u svoju zemlju, zapretivši im da se više opet ne vraćaju u Svetu Goru. A on ostade sa preosvećenim i bogonosnim ocem, radujući se zbog božjeg dara i zbog molitve Svetoga, on koji je nekada bio veliki vuk i grabljivac, pomoću božjom i molitvom Svetoga ubrzo se obrati na dobru veru. A svi Svetogorci videvši čudo, koje satvori Preosvećeni, odavši hvalu Bogu i prečistoj njegovoj Materi, mnogo blagodariše Svetoga koji im čini svakojako dobro i koji ih je oslobodio od tolikoga gubitelja. I sva Sveta Gora dobi mir u te dane, izbavivši se zloga neprijatelja molitvom Preosvećenoga.

Pomolivši se u svima svetim crkvama za sebe i za blagovernoga cara i za ceo svet, i poklonivši se časno svima, i celovavši sve svete crkve i časnoga oca prota Svete Gore, i poradovavši se sa svima svetima koji žive u Svetoj Gori, i sa ljubavlju celova sve, i sveti prepodobni žalosni i mnogosuzni rastanak satvoriše sa Preosvećenim, gorko uzdišući, videći svoga dobroga čuvara i hranitelja gde odlazi od njih. A on takođe obuzet većom skrblju i žalošću, prolivaše najtoplije suze, sećajući se svetog mladosnog prebivanja u Svetoj Gori, i suzotočnog umiljenja i svenoćnog bdenja i neumučnog slavljenja Boga, i duhovnog sjedinjenja i približenja ka Bogu čestim i jednodušnim i jednosrdačnim molitvama, i opet sećajući se svetolepnoga i bogougodnoga života sa svojim svetim roditeljem, bogonosnim Simeonom, koji su oni provodili, i kojim su se približili Bogu, i opet sadašnjega razlučenja, i ne nadajući se da će u budućnosti to postići, rastrzaše se žalošću duha.

Poglavlje 16.2: Povratak Preosvećenog od Svete Gore

I davši mir svoj svetoj braći, iziđe kao protiv volje, zbog Bogom poverenoga mu stada, pečalujući i skrbeći i pomišljajući koji prvi osnov da položi, jer taj čin nije pre toga bio u njegovu otačastvu⁵. I kada je bio veoma pečalan dok je putem išao, naiđe na njega zaborav, i nađe drugi izvor svetoga Duha, koji je s druge strane točio izvor veselja, i koji je sladio i veselio bogosvetlu njegovu dušu; sveti Duh, opevan u ustima pravednika, reče mu u umu njegovu: „Onaj koji je svojom zapovešću osnovao zemlju ni na čem i koji je raširio neodržimu težinu, i koji je na nepomičnom kamenu utvrdio svoju crkvu, taj isti pomoći će ti svesilnom rukom, i sve će ti uspeti na dobro pospešenjem svetoga Duha, da crkvu tvoju, veliku arhiepiskopiju, savršiš časno sa prekrasnim bojama i sa božastvenim lepotama⁶, i da ceo narod tvoj naučiš da posleduje njegovim svetim zapovestima, i časni rog prave vere uzneće se u tvome otačastvu.“ I opet razumevši u sebi utešenje svetoga Duha, blagodari utešitelja svoga Hrista, koji sve unapred vidi, i koji iznutra sladi srce i svetu dušu njegovu.

Poglavlje 16.3: O dolasku Preosvećenoga u grad Solun

I tako dođe u solunski grad⁷, i poklonivši se svetome velikome čudotvorcu Dimitriju i svima svetim crkvama po redu, i poradovavši se sa svetim mitropolitom toga grada, sa časnim Kostadijem, i sa njime ljubazno besedovavši o svetim zapovestima i o duševnom utešenju, jer oba iz mladosti imađahu veliku ljubav između sebe, i u Hristu dobro utešivši se duhovno i telesno, i tako ode u svoj manastir Filokal, gde od početka imađaše prebivanje⁸. Tu davši mnogo zlato, i bratstvo svoje obdari prilozima, i upisa pomen roditeljima svojima i sebi nezaboravno do kraja. I tu ostavši koliko htede, prepisa mnoge knjige zakonske i o ispravljenju vere, koje trebovaše njegova saborna crkva⁹.

I sve satvorivši što je na potrebu njegove svetinje, i tako se podiže ka zemlji otačastva svojega, a napisavši pismo posla ga pred sobom ka svome blagočastivom bratu ovako:

„Blagodat i mir od Boga Oca Gospoda našega Isusa Hrista blagočastivom i hristoljubivom i samodržavnom saprestolniku svetoga Simeona, prevelikom županu svih srpskih i pomorskih zemalja, sveljubaznome bratu mome kir Stefanu, u Gospodu radovanje sa svima boljarima carstva tvoga, i o meni čuj. Premilosrdni i premilostivi Bog, koji od početka čini velika i divna, koji nam je neiskazanim svojim promislom spremio spasenje ponovnog rođenja, i do sada ne prestade, hoteći da nijedan od nas ne pogine, no nas uvek uzdiže na veću blagodat, i koji hoće da molitvama svetih otaca naših kroz nas ispuni njihove nedostatke, u svemu dobrome pospešestvova s nama i što nismo mogli zamisliti, to sam Gospod svojim presvetim Duhom javno objavljuje nas na osvećenje i obnovljenje našega otačastva, i dobro nas vodi ka tvojoj časnoj ljubavi. I blagodat Gospoda Boga i spasa našega Isusa Hrista i ljubav Boga Oca i pričešće svetoga Duha, neka bude s tobom u vekove, amin¹⁰.“

I kada se tako on približio ka zemlji otačastva svoga, i posla brat njegov mnoge u sretanje njegove svetinje, a sam beše obuzet velikom telesnom slabošću. A došavši bogonosni arhijerej, nađe ga gde veoma boluje; i žalosno poradovavši se s njim i sa svima boljarima otačastva njegova, i potom satvorivši svetu molitvu i krstom časnim osvetivši vodu, i tom sveštenom vodom pomaza ga, i pomolivši se za zdravlje i spasenje njegovo, satvori ga zdrava.

I radujući se zajedničkom radošću ostadoše dobro u Gospodu, oba goreći Duhom svetim za božastveno ispravljanje i za zakon i za svetu veru i za savršenje svete velike arhiepiskopije, koju od početka začeše sa velikom ljubavlju, koju i posle vremena izvanredno savršiše božanstvenim lepotama i ukrasivši svetim ikonama, i prekrasnim bojama izvajanu postaviše je, i predadoše je svetim krštenjem Bogu i Ocu i svetome Duhu. A silom božjom i pospešnjem svetoga Duha objavi se u njoj svako prav i hristoimeniti narod obnovi se u njoj d i svetim Duhom i poučenjem svetoga i preosvećenoga kir Save, i izvesti se u njoj svetim pesmama sva božastvena slava¹¹.

Napomene

1. Jevanđelje po Luci (12, 40).
2. Bogosvetlo odjejanje, arhiepiskopsko svečano odelo. Preosvećeni je titula arhiepiskopa. Domentijan ovde prvi put tako tituliše Savu, pa će ga do kraja dela redovno tako zvati.
3. Pravo i dužnost episkopa i viših crkvenih dostojanstvenika je da rukopolažu sveštena lica. Sava sad u Svetoj Gori to prvi put čini.
4. Olover, luksuzna svilena tkanina, pravljena u carigradskim dvorskim fabrikama.
5. Tj. Sava je bio zabrinut zbog posla koji ga je očekivao kao arhiepiskopa samostalne crkve u Srbiji.
6. Odnosi se na Žiču, u kojoj je i bilo sedište arhiepiskopije.
7. Solun je tada bio u rukama Latina; 1224. uzeo ga je epirski vladar Teodor Anđel, a 1246. nikejski car Jovan Vatac.
8. Filokal, kao i druge neke crkve u Solunu bio je tada u rukama katoličkih sveštenika; filokal su držali monasi templari.
   Biće, dakle, da Savin stav prema katolicima nije bio tako izrazito negativan kako tvrde kasniji izvori.
9. Knjige zakonske, odnosi se na Savin Nomokanon, ili Krmčiju, zbirku crkvenih zakona, neophodnu za organizaciju i život novoosnovane arhiepiskopije, zbog koje se Sava putem, kako kaže Domentijan, veoma brinuo. Savin Nomokanon je sastavljen od niza vizantijskih crkvenih zakonika koji predstavljaju najbolja dela u vizantijskom zakonodavnom radu, što pokazuje duži i sistematski Savin rad na ovom poslu. Možda je taj rad već dugo pripreman i tek sad, u Solunu, završen.
10. Druga poslanica Korinćanima (13, 13).
11. Celo ovo poglavlje izdvojili smo kao zasebno iz prethodnog poglavlja i dali mu naslov koji odgovara njegovoj sadržini.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34