Život svetoga Save

Poglavlje 20: O hođenju Preosvećenoga ka ugarskome kralju

Poglavlje 20.1: Čudo Preosvećenoga

I dodade im se žalost od ugarskoga kralja¹ zbog zemlje njihova otačastva. A blagoverni kralj, njegov brat, umoli Preosvećenoga i posla ga ka kralju ugarskom da utoli tu pečal. A on ode sa ljubavlju, poslušavši svoga brata, i veoma boleći za stado svoje. I došavši kralju ugarskome, sa velikom čašću bi primljen od kralja po svome dostojanstvu. I tu ostade dugo sa kraljem radi ispravljenja posla, i kralj je činio mnogo nasilje zemlji otačastva njegova, a ovoga nije slušao u njegovu moljenju. No Gospod, koji je nekada hodio sa slugom svojim Jakovom², i mnogim carevima nije dao da ga ozlobe, no štaviše sve mu uspevaše na dobro, taj i ovoga iz mladosti uzevši izranije spremaše mu sve puteve, po reči bogooca Davida: Gledah Gospoda pred sobom neprestano, kao da je s desne strane mene, da se ne pokolebam, i radi toga uzveseliće se srce moje³.

I Bog, svagda proslavljajući svoga slugu, i tada uzdiže veoma ražeženo sunce u toj zemlji, u kojoj življaše taj ugarski kralj, tako da su se rastopile sve ledenice te zemlje. I kada je potrošen led u kraljevu dvoru, ovaj Preosvećeni prozre Duhom svetim buduće i posla slugu ka samome kralju govoreći: „Reci da mi pošalje leda, jer sam u svojoj zemlji naučen da svagda pijem studeno vino, a sada ne, te trpim zbog velike žege sunca.“ A on prizva slugu svoga i zapovedi mu dati. A sluga njegov reče: „Tako mi glave tvoga kraljevstva, nemam ga ništa ni tebi samome dati, jer se rastopiše sve ledenice u ovoj zemlji zbog sunčane žege.“

A poslani došavši reče Preosvećenome sve što je čuo od kralja. I u taj čas ustavši Preosvećeni, i stade na molitvu, otvorivši umne i duševne i srdačne oči, i pruži preosvećene ruke na nebesnu visinu ka onome koji vlada nebom i zemljom, ka milosrdnome i premilostivom čovekoljupcu, poslušatelju svoga ugodnika, vapijući mu u molitvi:

„Predobri voditelju sluge svoga, koji sediš na heruvimima i providiš bezdne, koji imaš neizmernu moć i nebrojenu milost, ti si jedini Bog, koji utvrđuje gromove i množi munje i koji uzdiže vetrove, i koji si poslušao ugodnika svoga proroka Iliju ognjem⁴, na isti način, molim te, dobri i utešljivi, koji si javio velika milosrđa milosti svoje od početka na meni, i koji nikada nisi prevideo molitava mojih, i koji ispunjuješ sve moje prozbe, i ovde poslušaj mene gradom, da i ovi razumeju da si ti sa mnom. I daj smelost sluzi tvome, i budi sa mnom, slugom tvojim, koji zna i ispoveda tebe tvorca svega stvorenja, i da uteče u me voda tvoja koja ne gine, i da mi se dade reč na otvaranje usta mojih i tvoj dobri razum utvrđen na tebi, visokougaonom kamenu, i da uzmognem govoriti da je dovoljna tajna tvoga samotrenja.“

I dok je još stojao na molitvi, i još uzdizao ruke na nebo, najedanput bi vetar od toga mesta, na kome stojaše Preosvećeni, i uzdiže se vihor kao od njegovih usta, i uziđe viđen gore na nebesku visinu. I u taj čas biše vetrovi i veliki gromovi i strašne munje i veliki sumrak, i strah veliki na samom kralju i na vojnicima njegovim i na svima koji slušaju i gledaju čudo koje ide s neba, pošto Bog proslavlja svoga ljubitelja koji ga je zavoleo od mladosti, i njemu istinom posledovao i do poslednjeg svoga izdisanja. I poslušljivi Bog posluša slugu svoga, koji ga istinom priziva, i prevelikim gradom otvori nebeske ustave velikim krušcima, kakvi ranije ne behu viđeni od nebeske visine, i pokri mesto gde beše stan Preosvećenoga, a ne po svoj toj zemlji. I oni koji su s njim povikaše k njemu: „Pomiluj nas, jer iščezavamo od straha, i od naših životinja neće nijedna ostati, i satvori molitvu da prestane.“ I poslušavši one koji su s njim, i opet satvori molitvu da prestane, i tako bi.

I po prestanku toga grada napunivši carsku palariju prevelikih krušaca, i posla ka velikom kralju rekavši: „Kada ti meni ne posla leda, to ja tebi šaljem, što mi je poslao moj čuvar sa svojih višnjih visina; i još pošlji sluge da uzmu, koliko ti treba celo kraljevstvo.“ I dođoše sluge kraljeve i uzeše koliko trebovaše, i svi vojnici njegova kraljevstva došavši uzeše, koliko beše dovoljno. I svi se sa strahom ubojaše zbog čuda koje se dogodilo.

Poglavlje 20.2: O uverenju kralja ugarskoga preosvećenim kir Savom

I taj sam kralj videvši čudo koje se dogodilo, koje satvori Bog kroz preosvećenoga kir Savu, i došavši u stan njegov, poklonivši se pade na njegove noge moleći ga da moli Boga za njega, i nazva ga duhovnim ocem. I Preosvećeni mu satvori molitvu, i kralj mu ispovedi grehe svoje, mnogo moleći ga da mu kaže reč o njegovu spasenju. A Sveti, primivši u srce svoje savet božji svetim Duhom, svima onima koji trebaju dovoljno dajući božastvene darove, i ovome velikome kralju ispovedi prvo veličastvo Boga svoga, koji je stvorio nebo i zemlju i svu njezinu krasotu, što je vidljivo na njoj, i sveti mu reče da jedinome Bogu služi prepodobijem i pravdom:

I satvori čoveka prečistim svojim rukama i postavi ga carem svima vidljivim, položivši oblake i gromove i munje na službu zemaljskim plodovima. On sam nazva svetlost dan a tamu noć⁵, položivši godine i vremena, i on sve satvori u šest dana samo rečju svojom, i on je sastavitelj, i tvorac celoga sveta višnje i niže prirode, Vladika i Bog.

Jedan je, dakle, božastvenim jestastvom i gospodstvom, a razumeva se istinit u tri sopstvena lica: jedan Bog Otac svedržitelj, i jedan Gospod Isus Hristos, Sin njegov jedinočedni, od samoga Oca rođen, a ne satvoren, ne u godini ni u vremenu, no iskoni sa njim uvek budući, isti Bog kao i Otac, i isti Vladika i tvorac svega, od jedne prirode budući, i rođen od njega neiskazano po Duhu, kako, sam jedini on zna koji ga je rodio pre vekova bez početka od svoje bestelesne i neispovedime utrobe. I jedan Bog i Duh presveti i životvoreći, kojim sve prima život i biva uvek, takođe od Boga izišavši i neprestano ishodeći⁶ i u Sinu počivajući i uvek prebivajući, ne imajući početka danima ishodu od Boga Oca, ni kraja života, no uvek s Ocem i sa jednočednim Sinom njegovim, Gospodom našim Isusom Hristom, zajedno u jednom božastvu trima licima i trima obrazima i trima sopstvenostima budući svima vladaju.

Jedina, dakle, sveta Trojica nerazdelna je zajedno budući i ne može se sastaviti, a presveta i ne razdelima, a delima i ne deleći se nikada, Bog Otac, Bog Sin njegov, Bog sveti Duh, no jedino božastvo je svih triju sopstvenosti, iz jedne božastvene svetlosti sijaju trima svetbama kao trima suncima, sami u sebi sadržeći se jestastvom, kao što je lepo samo tome Vladici. Ne ispoveda se, dakle, samo jedinstvo Boga našega, no i trosopstvo, tj. Trojica u jedinstvu i jedinstvo u Trojici.

A izvoljenjem te svete Trojice, Isus Hristos, jedinočedni Sin očev, sišavši sa nebesa radi našega spasenja i vaplotivši se od svetoga Duha, i rodivši se od prečiste Bogorodice, i hodivši sa ljudima, satvori mnoga divna dela. I dolaskom ovoga svetlost svetleći obražaše, i istina istinu točaše, i bolni se isceljivahu, i besi behu gonjeni od njega, hromi hođahu, oslabljeni žilama skakahu, prokaženi se očišćavahu, slepi progledavahu, mrtvi vaskrsavahu, grešni se prosvećivahu istinitim pokajanjem, nečastivi dobro verovahu, propovedaše se nepropadljivost svima koji ga ljube, i objavljivaše se oproštaj grehova, i do veka ne oskudevaše njegova milost svima koji tvore njegovu volju, i sila njegova doticaše se, i ceo svet bi pozvan od njega u večni život.

Da tome jedinome dužni smo verovati, i služiti mu prepodobijem i pravdom sve dane života našega, pojati i klanjati se onome koji je radi nas postradao, bio porugan i ukoren, i mučen i pogreben, i koji je treći dan vaskrsao, i koji se posle četrdeset dana opet vaznesao na nebesa, i koji sedi s desne strane Oca, i koji će opet doći sa slavom na rasuđenje svima uvređenima, i da dade svakome po njegovim delima, pravednicima čast i neiskazanu slavu i beskonačni život, a grešnicima oganj koji se ne gasi i tamu bez svetlosti i beskonačne muke sa đavolom i sa besovima njegovim. Da, pošto Bog umre radi nas, ako smo čeda toga koji je umro za nas, dužni smo mu rabotati dan i noć svim srcem i svom dušom svojom i svim samislom svojim, podobeći se Vladici koji je umro za nas, da se s njim opet i proslavimo u beskonačne vekove, amin.

Poglavlje 20.3: Ovo mu opet zasvedoči o ljubavi⁷

Kao što se u nama javi iskonska i sveta ljubav božja, radi toga Bog očisti sve zlo u našim naravima, i ispravi život, i zavole ovaj svet, i radi toga posla Sina svoga vazljubljenoga, hoteći njime ceo svet uveriti k sebi i spasti sve koji ga sa verom ljube. I toliku ljubav javi svima da nije poštedeo ni svoga jedinočednoga sina, no mu reče da umre za sve nas, da oni koji su umrli ožive njegovom smrću i opet sa njime vaskrsnu, i da još u telu saznaju Boga, i da razumeju njegovu ljubav. Jer sve što je na zemlji i na nebesima, sve je stvoreno ljubavlju božjom i njome sve živi. I ljubavlju nas Bog pozva ka sebi i privede nas u istinitu veru sina svoga, Hrista. I ako znamo sina božja, i verujemo mu, to razumemo ljubav božju i bićemo primljeni od njega. Bog je ljubav, kao što reče Jovan bogoslovac, koji prebiva u ljubavi prebiva u Bogu, i Bog s njim prebiva⁸.

Jer vaistinu nema druge ljubavi ni na nebu ni na zemlji, osim Boga; kako je moguće prvo ljubiti drugoga, ostavivši Boga i njegovu veru, koji je rekao svojim istinitim ustima: Ko ljubi oca ili mater više nego mene, nije dostojan mene⁹, i ostalo. No još, po svetopevcu¹⁰: Ka materi svojoj kakovu imate ljubav, ka Bogu dužni smo imati još veću i topliju ljubav¹¹. Jer i sam Gospod nam je u prvoj zapovesti zapovedio: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim i svom snagom svojom¹². Ne treba prosto ni upola ljubiti Boga svoga, no koliko može o njemu samisliti duša tvoja, treba se podizati k njemu sa ljubavlju zbog ljubavi njegove prema ovom rodu.

Jer Bogom biše sinovi čovečji nazvani ljubaznim imenom, vazljubljeni. Zato reče Jovan apostol: Vazljubljeni, ljubimo jedan drugoga, kao što je Bog ljubav¹³ i ostalo. I opet Pavle: Ljubav božja sadrži nas¹⁴, i: Ko će nas odlučiti od ljubavi božje¹⁵. Jer kao što i verovasmo Hristu i nazvasmo se hrišćani, i raspećem njegovim uračunasmo se u smrt, i krstom pobeđujemo smrt, tako i, ljubav njegovu primivši, postadosmo vazljubljeni. Da, i knjige apostolske nazivaju nas vernima, kao što kaže vrhovni apostol Petar: Vazljubljeni, molim vas kao i došljake i strance, da se okanete od telesnih pohota, koje vojuju na duše vaše¹⁶. Jer ako ste zavoleli Hrista Sina božjega, i razumeli njegovu ljubav, i prebivate u njegovoj ljubavi, to neka ne živi u vama telesna ljubav, kao pre, kada ne samišljaste, i Boga ne znađaste.

A sada odbacivši svaku gorčinu i suvišak zlobe, u krotosti primite istinitu reč i samisaono mleko, da u njemu uzrastete u njegovo spasenje. A svu sladost učenja gospodnjeg i svetih njegovih apostola treba primiti ljubavlju, i sa trpljenjem, čuvajući do kraja savršeno delo. Jer ko hoće da satvori što dobro u Bogu, sam Bog ljubi ga, i pomaže mu, jer sve je ljubavlju predao primiti u ovom i u budućem veku. Ljubav božja je Hristos, i Hristos Bog spašće sve hristoljupce i bogoljupce i pravedne. Hristos Gospod naš je pravedan i čist, i sve izvanredno ljubi. Svi mi koji ljubimo Hrista treba da satvorimo božju volju, i da sve njegove zapovesti sa radošću sačuvamo, mi kojima je Bog tako veoma izrazio svoju ljubav kroz sina svoga, Isusa Hrista, Gospoda našega, kome neka je slava i čast i beznačelije u beskonačne vekove, amin.

A ovaj vaistinu bogoljubac kralj postade sličan Pavlovu ulovljenju; kao što Hristos Vladika naš ulovi gonitelja svetih¹⁷ koji veruju u Hrista istinitoga Boga našega, tako i ovaj učenik Vladike svoga silom i strašnim čudima i bogoglasnim rečima, udicom reči božje, i medoslovesnim jezikom i ljubaznim vezama apostolske ljubavi ulovi ovoga kralja, i saveza ga kao hitar krmanoš onih koji se valima kolebaju, i privede ga istinitom pristaništu, i satvori ga zajedničarem istinite trapeze nebesne večere carstva božjega.

I verom primivši reči Preosvećenoga, i sačuvavši ih dobro sa strahom božjim, i sačuva ih u nedrima srca, a vaistinu primivši strah božji zbog čuda Preosvećenoga, udivi se čudesnome Bogu koji ima toliku milost na sluzi svome da je i nebesima potresao ispunjujući njegovu prozbu. To videvši poverova Bogu i njegovom preosvećenom sluzi, i ispovedanje svoje dobro izrekavši sa ljubavlju primi zapovest od Preosvećenoga, i dobro sačuva i dvostruko se obnovi blagodaću Hristovom, i bolje od prvoga života požive u svome kraljevstvu, poživevši sa velikim milostinjama i sa premnogim smirenjem i prestavi se ka Bogu, i molitvama Preosvećenoga, pa i taj se posle smrti pokaza veliki čudotvorac.

Preosvećeni kir Sava dobro ga izvesti o svetoj veri, i utvrdi ga i u sjedinjenje svetoga Duha, i podobno uputi ga da veruje u istinu i životvornu Trojicu, i pouči ga svakom strahu božjem¹⁸. I taj veliki kralj pokaza veliku ljubav ka Preosvećenome, i ispuni svu prozbu njegovu, i odlikova ga časnim darima, duševnim i telesnim; predobri pastir stada svoga i to bez pečali satvori svome otačastvu. I tako se ljubazno rastade veliki kralj sa Preosvećenim, dobivši veliki dar božji molitvama Preosvećenoga. I tako vođen Hristom, voditeljem svojim, dođe u svoje otačastvo u svemu dobro, i ispriča svome ljubaznome bratu kir Stefanu kralju sve što je tamo bilo sa kraljem ugarskim, pošto je sve dobro uspeo u njemu.

Potom oba božja svetilnika i pastiri svoga otačastva blagodariše Boga otaca svojih, i tako prebivahu za mnogo godina bez pečali, imajući mir odasvuda i uvek u Bogu dobro podvizavajući se, i sobom pokazujući sliku prevelike smernosti svome otačastvu.

Napomene

1. Ugarski kralj, Andrija Prvi (1205—1235). O sukobu sa njime piše Prvovenčani u glavi 20. Po njemu čudo se pripisuje sv. Simeonu, ali je i Savi dodeljena uloga savetnika i pratioca Stefanovog ka kralju Andriji, koji od neprijatelja postaje prijatelj. Događaj je iz 1216, s proleća.
2. Odnosi se na jevrejskog praoca Jakova, Prva knjiga Mojsijeva.
3. Psalam (16, 8—9).
4. Ilija, jevrejski prorok; na njegovu molitvu Bog je poslao oganj i spalio žrtvu Valovih sveštenika, Prva knjiga o carevima (17—22 glava, ovo se odnosi na glavu 18).
5. Prva knjiga Mojsijeva (1, 5).
6. Od Boga izišavši i neprestano ishodeći, po učenju pravoslavne crkve sveti Duh izlazi od Boga Oca, a ne i od Sina, kako misli katolička crkva. Ta razlika u učenju o sv. Duhu je dovela do rascepa 1054, godine.
   Andrija, ugarski kralj, jeste katolik, te stoga u pouci koju mu daje Sava Domentijan prvi put izlaže učenje o sv. Duhu, a izostavio ga je ranije, u besedi o pravoj veri, na koju inače ova pouka veoma liči.
7. U Pećkom rukopisu: Opet o ljubavi reče mu, naslov, crvenim mastilom, ali nismo izdvojili u posebno poglavlje jer je u vezi sa prethodnim. U Daničićevom izdanju nije izdvojena ova rečenica kao naslov, ali je to ovde učinjeno po analogiji sa Pećkim rukopisom.
8. Iz Prve poslanice Jovanove (4, 16).
9. Jevanđelje po Mateju (10, 37).
10. Svetopevac je David.
11. Ovaj citat nije utvrđen.
12. Prva zapovest božja, preuzeta iz Starog zaveta, Peta knjiga Mojsijeva (6, 5 i 10, 12), Jevanđelje po Mateju (22, 37), Jevanđelje po Marku (12, 30), i Jevanđelje po Luci (10, 27).
13. Prva poslanica Jovanova (4, 7).
14. Druga poslanica Korinćanima (5, 14).
15. Poslanica Rimljanima (8, 35).
16. Prva poslanica Petrova (2, 11).
17. Aluzija na apostola Pavla koji je najpre bio gonitelj hrišćana, Dela apostolska, glava 9.
18. Ugarski kralj Andrija je bio i ostao katolik. Godine 1217. i 1218. išao je u krstaški pohod. Ovde on poveruje Savinim rečima, među kojima je i pravoslavno učenje o sv. Duhu. Kod Teodosija on potpuno prelazi u pravoslavlje (v. gl. 15) i odriče se katoličanstva. Kod Stefana sukob je drugačije prikazan. Ovaj legendarni zaokret kod Domentijana nastao je svakako pod uticajem hagiografske literature gde su česta preobraćanja nevernika, kakvim je i Andrija ovde prikazan, i to često upravo ovakvim čudima sa ledom, kišom, ognjem i sl. Domentijan je pričanje o sukobu sa Andrijom, koje je bilo s proleća 1216. godine, stavio i posle krunisanja Stefanovog i Savinog arhiepiskopstva, sve sa ciljem da Savin autoritet pri ovom čudotvorenju bude što veći.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34