Život svetoga Save

Poglavlje 7: O prebivanju svetoga Save monaha u mučalici i o prestavljenju prepodobnoga oca našega Simeona

Dok su se ovi sveti u ovom podvizavali i neprestano budno napredovali, ovaj bogolepni i Bogom izabrani monah kir Sava, dejstvom svetoga Duha, gledajući bogomisaonim umnim očima na presvetlu svetlost, prevodio je pomisao svoju na bolje; naučeni živeti u sjedinjenju sa Hristom ne ostavljaju se njega nikada, tako da nije nikada prestajao da ide za njim, to jest za svetim zapovestima zakona božjega: jer blaženi su, reče, i neporočni koji prebivaju u zakonu gospodnjem¹. Njima podobeći se i ovaj bogonosac, hoteći u sjedinjenju ostati, sve čineći po božjem primeru i hoteći nam sobom ukazati svaki uzor, i našavši mesto presvetlo i izvanredno, ukrašeno po podobiju rajskom svakim lepotama, u sredini Karije, gde žive sveti črnci po skitskom načinu² u svakoj tišini ujedno po dva ili po tri, i to kupi od Svetogoraca, i satvori sebi sihastiriju³ i u njoj crkvu svetoga Save Jerusalimskog⁴ na prebivanje dvojici ili trojici, po reči božjoj: Gde su dva ili tri sabrani u ime moje, tu sam i ja posred njih.

U njoj i sam taj sveti požive po podobiju drevnih prvih svetih otaca sa velikom uzdržljivošću, pošćenjem, bdenjem, obnoćnim stojanjem, lišivši se svakog telesnog utešenja, u pošćenju i u suzama satvorivši svu silu svoju, sav svoj život živeći po anđelskom podobiju podobeći se kao bestelesnim silama, svaki dan veseleći se duhovno suznim strujama, revnujući svom silom životu svetih, svagda pomišljajući u svome umu: „Prodah se Bogu u ropstvo, otuđivši se od svega po zapovesti božjoj, i pošto živim na tuđoj strani i dostojno mi je da budem poraboćen svakoj božjoj volji.“ I svagda umrtvljujući telo svoje podvižnim molitvama, a dušu oblivaše bogorazumljem slušanja medotočnih reči; i njima poučavaše se dan i noć, po reči bogooca Davida, podobeći se plodovitom drvetu, zasađenom pri izvorima voda, koje i nađe svoj plod u svoje vreme⁵.

Ostade tu sa velikim ćutanjem bdijući svenoćnim molitvama, nikada ne podiže uma, čekajući pomoći od višnjega, i radi toga umrtvljavaše se svaki dan, jedući hleb po meri, po meri pijući vode, dajući telu svome pokoj u jedan čas ili u dva. Vaistinu neporecivi usilnik carstva nebesnoga, dotle da je mogao sa Davidom reći: Srce moje usahnu kao trava, jer zaboravih jesti hleb moj; i prionu kost moja telu mojemu; i kolena moja iznemogoše od posta, i telo moje izmeni se⁶ jeleja radi. I ustavivši sebi veliki kanon⁷, i koliko ostade tu predrža ga, i tako ustavi taj kanon onome koji hoće tu da živi; po istom pravilu zapovedi istim načinom držati pjenija dnevna i noćna.

A u dane velikoga i blagovernoga kralja Stefana Uroša, sina prvovenčanoga kralja Stefana, unuka svetoga Simeona, dok je u istoj ćeliji držao isti kanon, otkri Bog nekome črncu, učeniku njegovu, jeromonahu Domentijanu, Duhom svetim da naznamenuje život ovoga svetoga, i bi propisano od njega⁸.

A vratimo se ka jednomislenima i bogonosnim drugovima i jednodušnim sapodvižnicima⁹. Imajući u zemaljskom telu silu nebesnih sila, i nedomislimi svojim lepotama, i neiskazani bogoljepijem, izvanredno ukrašeni, dostojni žitelji jevanđelja Hristova, nizlažući misaone neprijatelje silom krsta, svagda se spremahu ka pozivu nebesnome, podobeći se bestelesnoj prirodi heruvimskoj, u neumučnim duhovnim pesmama, u suznim kapljama, u istinitom ispovedanju Hristovu, u skrušenosti srca, u čistoti i u duševnom i telesnom celomudriju, u miru i u svetinji, u prevelikoj smernosti, i u svakoj uzdržljivosti, svagda prikovaše telo svoje u strahu božjem, i sve što je u ovom svetu smatrahu kao đubre, izabravši bolje. Vaistinu, pobegoše od širokog puta sveta, koji vodi u duševnu pogibao a istinito zavoleše uski i skrbni put¹⁰, i po njemu idući bez uklanjanja, i ispunjujući svetim molitvama sve časove dnevne i noćne, i tim teskobnim putem uđoše u život večni, istiniti usilnici Hristovi ugrabiše carstvo nebesno, prinoseći tome podobna služenja.

I dok su oni tako napredovali, opšte njihovo i svagda čekano dovrši se, i dospe jednome da dade dužno Gospodu svome, onome koji je došao na vrh dobrih dela svojih, prepodobnome ocu i bogonosnome Simeonu, koji se spremao da dužnome posluži i da pređe na blaženi i beskonačni život, i da primi obećano mu od Gospoda svoga nebesnoga, davaoca nagrade.

A tada prispe vreme ka božastvenom slavoslovlju i jutarnjim pjenijima. A bogohvalni kir Sava bdio je bez dremanja svu noć zbog uspenja¹¹ Prepodobnoga, pečalno i skrbno brinući se, skrbeći jedan o jednome, a niko mu nije pomagao, njemu koji se po zapovesti gospodnjoj svega odrekao, roda i imanja i slugu, pa čak i duše svoje, hoteći tu jedinu presvetlu javiti u nebesnim obiteljima. Ostavivši jednoga brata koji služi Prepodobnome, ode u svetu crkvu, u sabor bratiji, na pojanje jutarnjega bogoslovlja. Ostavši mali čas i bi pozvan od Prepodobnoga, i došavši nađe ga gde se sprema za poziv Oca nebeskoga. I skinuvši ga sa odra, na kom ležaše Prepodobni, i po načinu prvašnje prevelike smernosti njegove položi ga na rogoznici, na konačnoj smernosti, u poslednjoj telesnoj ništeti, prema pisanom: Smirih se, i spase me; i obrati se duša moja u tvoj pokoj¹². I snese ga u crkvenu papratu¹³.

I pošto je za mali čas nastalo utišje, trgnuvši se kao od sna, i blagoslovi bogonosnoga druga svoga kir Savu i sav sabor svetih črnaca, bogoljubive dece svoje. I kada ih blagosiljaše, i najedanput bi nekakav šum s nebesa, neshvatljiv nama koji smo u telu, i nađe se posred žalosti neiskazana radost svemu saboru svetih otaca. I po zapovesti presvetoga Oca nebeskoga prispe Duh sveti sa nebesnim silama¹⁴, hvaleći i pojući bogohvalnu pesmu:

Hvalite Gospoda s nebesa; hvalite ga u visinama njegovim; hvalite ga svi anđeli njegovi; hvalite ga sve sile njegove¹⁵.

A sveti prepodobni otac otpevaše im, podobeći se bestelesnoj prirodi heruvimskoj, terajući bratiju svoju, sveti sabor, da slave sa njima Oca i Sina i svetoga Duha; i neumučnu pesmu poče od početka psalma čak do kraja, rekavši sa klicanjem: „Svako disanje neka hvali Gospod¹⁶“. I uzdiže prepodobne i svete svoje ruke ka višnjemu dobrotvoru svome, i sa anđelima pojući nebesnu pesmu na zemlji, i tako se prestavi od nas, i duh svoj sveti predade mnogoželjenome Gospodu svome, koga zavole, i sa mirom otide od nas, radujući se u Bogu, spasu svome, kome posluži¹⁷.

Hristos, ljubitelj njegov, primivši presvetlu dušu njegovu, uvede u nebesni pokoj i u svetla mesta, i u rajske obitelji, u stanove pravednih, u beskonačna dobra, spremljena od početka sveta¹⁸ i od samoga Gospoda zašteđena onima koji ga ljube, i sve obećano mu darova, i život večni koji ne svršava na vekove.

A žalost obuze sav zbor svetih črnorizaca zbog razlučenja Svetoga, i ljubima čeda njegova prolivahu mnogosuzne izvore, lišavajući se svoga dobroga pastira i dobromisaonog učitelja. A čudonosni i bogosvetli pak kir Sava, neprestano točaše različne, radosne i skrbne, izvore suza: radosne, jer vide roditelja svoga tako presavršena svakim vrlinama, i gledaše topla molitvenika i velikoga čudotvorca gde ide pred njime u sva spremljena dobra, i gde hoće da gore, u prebogatoga Oca nebeskoga ispuni njegove nedostatke; a skrban zbog lišenja dobroga sapodvižnika i lakog trkača i bogoumnoga učitelja.

I tako veseleći se Duhom svetim uzašiljaše blagodarne pesme o pokoju Svetoga, i tako sa bogohvalnim pjenijem biše položene njegove svete mošti u crkvi Svete Bogorodice Hilandarske, slaveći Oca i Sina i svetoga Duha, i sada i uvek i u vekove vekova.

Sveti zapovedi ljubimomu čedu svojemu, bogozarnome kir Savi, da prenese njegove mošti u zemlju svoga otačastva, jer je i posle smrti hteo da neoslabno čuva pastvu svoju istiniti pastir, nelažni poručnik¹⁹ za stado Hristovo, i hoteći deci svojoj sigurno pokazati Hristom darovanu mu blagodat i uzveseliti čeda svoja prevelikim čudotvorenjima, i obliti ih mirom dobroga mirisa, što i bi²⁰.

A ovaj bogoljubac, hristoimeniti kir Sava, ostade sam, i priloži se još ka žestokom prebivanju, lišivši se svakoga telesnoga pokoja, post bez mere još uze, i provodeći sve noći u neprestanim molitvama, i još više izobilujući u duhovnoj utesi umnožene blagodeti.

A sveti i prepodobni otac njegov, sveti Simeon, stigavši do istinite blagodati, i primivši nagradu trudova svojih, po svojoj prevelikoj smernosti udostoji se ući u radost Gospoda svoga, i useliti se u beskonačne vekove neiskazanom radošću, blažen i triput blažen postade udostojivši se polučiti slave tvoje neiskazane, odakle otide pečal i uzdah, gde, po pisanom, anđeli žele priviriti; od Boga bi ublažen, i uđe u nerukotvornu onu dvornicu, sede na večeru nebesnu sa svima izbranicima božijima; jer položi nadu svoju ka onome koji otvara ruku, i koji nasićava svako životno biće blagovoljenjem, i u toj nadi ne pogreši.

Napomene

1. Psalam (119, 1).
2. Skitski način, Skit je naseobina isposnika u severnom Egiptu, potpuna pustinja u kojoj je u 4. i 5. veku bilo nekoliko hiljada pustinjaka usamljenika (od koptske reči šiit = ravnica); stoga skitski način znači život usamljenih monaha u ćelijama, gde vrše i službu, koja se sastoji od molitva, psalama i klanjanja.
3. Sihastirija (grčki), mučalnica, isposnica u kojoj se monah podvrgava najvišem vidu askeze, tzv. bezmolviju, ćutanju (grčki: isihija). Ovu Karejsku ćeliju Sava je posvetio svom voljenom svetitelju, v. pr. 22, gl. 2.
4. Jevanđelje po Mateju (18, 20).
5. Psalam (1, 2—3).
6. Psalam (102, 4—5 i 109, 24). Jeleja radi, nije iz Psalama, znači: zbog nedostatka ulja, jer posti.
7. Kanon, pravilo, Karejski tipik; Sava ga je sastavio 1199. godine kad je i Karejska ćelija sazidana. Mali sastav, na nekoliko stranica, o organizaciji života i bogosluženja u Karejskoj ćeliji. Original, ili prvi prepis, na pergamentu čuva se danas u Hilandaru, a u samoj ćeliji urezan je tekst u kamenu više vrata.
8. Ovaj odeljak uzet je iz Pećkog (Petrogradskog) rukopisa, u kome je tekst puniji. Od izvanredne je važnosti, autobiografski. Kralj Uroš vladao je od 1243. do 1276. god. Naznamenuje, izloži; propisano, napisano. Iste podatke daje i završni deo ove biografije, vidi str. 308.
9. Tj. Simeonu i Savi.
10. Uski put, Jevanđelje po Mateju (7, 14).
11. Uspenje, smrt, usnuće; od: uspati, zaspati.
12. Psalam (116, 6—7).
13. Paprata, priprata, paperta, pronaos, ulazni deo crkve u kome je krstionica, a u stara vremena u njemu je vršeno opelo umrlog.
14. Nebesne sile, anđeli.
15. Psalam (148, 1—2).
16. Psalam (150, 6). To su poslednje reči poslednjeg psalma, u kome se sva živa bića pozivaju da uz pesmu i muziku slave Boga.
17. Opis Nemanjine smrti pokazuje da je u Hilandaru u vreme kad Domentijan piše već formirana legenda o Nemanji kao svecu. Uporedi isto mesto kod Save, Stefana i kod Teodosija, str. 61—63 i str. 97—100 ove knjige i str. 166—177 knjige druge. Nemanja je umro 13. februara 1200. godine. O formiranju legende o Nemanji (sv. Simeonu) piše Drag. Kostić: Učešće sv. Save u kanonizaciji sv. Simeona, Svetosavski zbornik 1, SKA, 1936.
18. Jevanđelje po Mateju (25, 34).
19. Poručnik, onaj koji daje ruku za nekoga, jemac.
20. Anticipacija: Nemanja zna da će njegovo telo istočiti miro i zato želi da bude prenet u otadžbinu; na ovaj način kasniji prenos je samo izvršenje Nemanjine naredbe, a ne Savine ili Stefanove želje.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34