Život svetoga Save

Poglavlje 2: O odlasku čudnoga dečaka u Svetu Goru i o prebivanju u manastiru

I primivši blagoslov od svojih roditelja, iziđe radujući se radošću u Bogu, Spasu svome, stanjujući se po gorama kao ptica. Po reči bogooca Davida¹: Gospode, ko stanuje u stanu tvome ili ko će se useliti u tvoju svetu goru? Onaj koji ide bez poroka i koji dela pravdu, i koji govori istinu u srcu svome², ovaj će primiti blagoslov od Boga i milost od Boga, Spasa svoga. Što se i dogodi na njemu; jer izmlada zavoli pustinjski život, podobeći se Jovanu Krstitelju, Hristovu Preteči. Jer on, po reči jevanđeliste Luke, ode u pustinju, i tu bi do dana javljanja svoga ka Izrailju³. A ovoga sam ljubitelj ljubavi i volitelj milosti Hristos izabra još iz utrobe maternje, i uvede ga u svoju Svetu Goru, i u njoj bi dokle ga uzdiže na prosvećenje otačastva svoga.

Živeći u Svetoj Gori u sve dane, sa ljubavlju vapijaše stvoritelju svome: „Gospode, zavoleh krasotu doma tvoga, i mesto stana slave tvoje⁴“, i k njemu pogledajući svetlim umom, i dotičući ga se duševnim rukama, vapijaše: „Na tebi se utvrdih od utrobe; iz utrobe matere moje ti si pokrovitelj moj⁵; Gospode, upravi me na put tvoje milosti⁶. Jer si vođa bludećima i pristanište onima koji se kolebaju na valima; i svi od iskoni naši oci uzdaše se na te, i nikada ne pogrešiše nade svoje; da, i sa mnom slugom tvojim satvori po milosti tvojoj; i pogledaj na me i pomiluj me; lice tvoje prosveti na slugu tvoga, i nauči me opravdanjima tvojima, da sačuvam reči tvoje i živeću u vekove.“

I premilostivi Bog usliša molitvu svoga ljubitelja, i uvede ga u Svetu Goru svoju, i useli ga u dom Svetoga Pantelejmona, u rušski⁷ manastir.

Ovo prvo čudo satvori Bog na njemu kada su došli u Svetu Goru.

Kada je tu živeo, posle ne mnogoga vremena, stigoše izabrani vojnici, poslani od oca njegova, i mnogi drugi od solunske oblasti, po zapovesti cara kir-Isaka⁸, i zaprećeno je velikim pisanjem ka protu⁹ i svima Svetogorcima, da ga niko nikako ne zadrži. I došavši, nađoše ga u domu Svetoga Pantelejmona. I veoma se obradovaše zbog njega, i hvalu uzdadoše Bogu zbog njega, misleći da će ga oni vratiti natrag ka njegovim roditeljima, da veću čast prime od gospodina svoga, od oca njegova, a još i pohvalu. I tako ga počeše tvrdo čuvati, da im opet ne otide nekamo.

I sluči se dan praznik nedeljni; a u dan subotni u navečerje nedelje, satvori veliko veselje i ljubav sa slugama svojima koji su došli za njim, i sa onima koji tu žive. I tako saveća sa bogočastivim igumanom toga svetoga mesta da, kada legnu da počinu, u taj čas da udare u bȉlo¹⁰, i tako da stanu na crkvenu službu, na pjenije toga praznika; i kada je bilo dugo bdenije, i kada su sedeli na čteniju¹¹, i kada su stražari zaspali od mnogoga truda, a jagnje Hristovo vapijaše ka pastiru svome sa velikim srdačnim ridanjem:

„Dobri čovekoljupče i dušeljupče, usliši molitvu moju, i vapaj srca moga neka dođe ka tebi; i prikloni uho tvoje ka meni, i požuri da me izbaviš, i budi mi pomoćnik i zaštitnik, i neka dođe na me milost tvoja; i pokrij me krovom prebogate ti milosti; radosti moja, izbavi me od onih koji su me opkolili, i požuri da me izbaviš, i spasi me u domu utočišta; jer ti si utvrđenje moje i pribežište¹².“

A premilosrdni Bog koji je blizu sviju koji ga prizivaju istinom¹³ i koji tvori volju svima koji ga se boje, posla mu bogorazumni savet u srce; i prizva jednoga od slugu svojih i obuče ga u svoje odelo, rekavši mu da stoji na njegovu mestu do svršetka službe; a on uđe u sveti oltar po prvom prošenju, i tu prinese žrtvu Gospodu svome, gorkim i velikim suzama omoči sveto svetilište, i upodobi se Gospodu svome, kada su u grobu vojnici čuvali njegovo prečisto telo¹⁴ i njegovom nevidljivom silom pokriven iziđe drugim likom posred vojnika koji su ga čuvali. I tako prošavši posred njih i ušavši u pirg¹⁵, tu se zatvori i proslavi izbavitelja svoga, koji je toliku milost satvorio sa njime, i savi pred Gospodom svoja duševna i telesna kolena, satvorivši molitvu, i zakle se Gospodu svome, i postriže vlasi glave svoje, i obuče se u monaške rize¹⁶.

I pošto je potom bila svršena služba crkvena, i noć se svrši a dan se približi, ne nađoše čuvanoga. Kada je bilo veliko dosađivanje igumanu i svima črncima, i kada je u manastiru nastala velika uzbuna, kao velika zla i dosade i bijenja črnaca, da im dadu gospodina njihova, i bogomudri mladić videvši veliko svirepstvo i metež, i veliku dosadu črncima, pozva s pirga vojvodu svojih vojnika i reči im: „Evo gde sam; ne tražite mene, niti činite bratiji dosade; radi čega dođoh u Svetu Goru, to gledajte.“ I pokaza im svoju postriženu glavu, i na sebi rize monaške; i dade im vlasi svoje, i reče im: „Odnesite roditeljima mojim da vam poveruju o meni.“ A oni satvorivši veliki plač zbog svoga gospodina, vratiše se natrag sa velikom gorčinom, ništa ne uspevši.

A jagnje Hristovo, koje je za sebe nabeležio Vladika car nebesni, ne može ni zver ujesti, ne može ga ni ljubav roditeljska, ni slava zemaljska, niti koja druga stvar odlučiti od ljubavi Hristove. Prebivajući tu, položi početak dobrim delima, i dade mnogo zlato na uzdizanje manastira Svetoga Pantelejmona.

I dok je on tu prebivao, sluči se praznik Blagoveštenja presvete Bogorodice Vatopedske¹⁷; i bi pozvan od igumana i sve bratije vatopedske na praznik, po običaju svetogorskom. A kada je došao prot, i kada su se sabrali svi Svetogorci, velika množina na pohvalu presvetoj Bogorodici, i ovaj dođe tamo, i pokloni se svetoj Bogorodici; i sagledavši njezin dom, položi na srce svoje da tu satvori sebi dom. I vide veliku slavu Presvete gde se slavi silama nebesnim, i na zemlji rodovima čovečjim, i gde se smatra blaženom i veliča od svetih muževa, po reči same Presvete: jer od sada će me smatrati blaženom svi rodovi kao istinitu Bogorodicu¹⁸. I bogomisaonim umom razumede silu voditelja svoga, da je ispunio njegovu prozbu, da ga je doveo u dom prečiste svoje matere. Raspalivši se Duhom svetim, podobeći se trima mladićima koji su Hrista radi uskočili u ognjenu peć¹⁹, i satvorivši priležnu molitvu ka željenome Hristu, reče:

„Predobri Gospode, rekao si: onima koji me traže naći ću se, i onome koji kuca u dveri moje milosti, otvoriću; i one koji me prizivaju istinom poslušaću, i satvoriću volju onih koji se boje i koji me ljube, i molitvu njihovu uslišaću. Da, i ja, Vladiko moj sveti, jedino prosim milosti tvoje, da živim ovde u domu tvojem u sve dane života moga, gledajući nenasitne tvoje krasote, i posećujući crkvu prečiste ti Matere; jer tebi reče srce moje: Tražiću Gospoda, zabludelo jagnje tvoje. A sada gredem za tobom, tražeći tebe istinitoga pastira svoga. Primi me neiskazanim milosrđem tvojim i uzvedi me na svoju pašu, i pribroj me ka ovcama izabranoga ti stada, i prehrani me ovima od vlaća božanstvenih ti tajana; i pribroj me u red ovih svetih črnorizaca koji ti služe, da ne bih, kasneći van, bio pojeden od zloga zvera, staroga neprijatelja²⁰, a izvan tvoje svečane dvornice; no u ime tvoje, Gospode, i molitvama prečiste ti matere sagibam vrat moj pod tvoj sveti jaram, po reči tvoga jevanđelja, polažem jaram tvoj na moja ramena, olakšaj težinu moju i utvrdi sve udove moje verom i tvojom ljubavlju, prepodobijem i pravdom udostoji me da u sve dane života moga slavim i pojem i klanjam se svetome i velelepnome imenu tvome, Ocu i Sinu i svetome Duhu, i sada, i uvek, i u vekove.“

I satvori metanije²¹ igumanu i svoj bratiji, rekavši: „Primite me u dom Presvete Bogorodice, da sam i ja jedan brat među vama.“ I u Bogu sa ljubavlju bi primljen od igumana i od sve bratije. I kada je tu bio, njegovo prošenje bi ispunjeno od Boga i prečiste njegove Matere, primivši ga bogočastivi Teostirihtos, iguman Svete Bogorodice Vatopedske i postriže ga u ime Oca i Sina i svetoga Duha, i obuče ga u anđelski obraz²², i nareče mu ime Sava monah. I priloži tu svoje bratstvo carskom palarijom²³ suha zlata bez broja. I postade sa bratijom kao jedan od njih, veoma napredujući u svima službama, rabotajući sa velikim smirenjem dan i noć, ne malaksavajući, danju u rabotama sa bratijom, a noću stojeći pred Bogom u svetim molitvama, predloži pred oči svoje živote starih svetih i, gledajući na njihovu smrt, primi jednu misao u svoje srce, da ugodi Hristu i da spase dušu svoju, i da dobije obećana dobra.

I tako prebivaše u svetim molitvama prepodobijem i pravdom, hvaleći Boga i slaveći ga pobožnošću i sa čistotom i sa premnogim poslušanjem, postade kao zrcalo svoj bratiji koja tu živi, prezrev ovaj prividan život i slavu i sve slasti zemaljske, i sa sinovljim životom sve tačno polagaše, i po sve dane mnogim trudovima mučeći telo svoje, svagda je jeo suh hleb, i toga pomalo, i pio je vodu u meru, i neprestano žedneći; vina i masla po malo kušaše, u sve časove dnevne i noćne²⁴ neprestano se moljaše Bogu, a u nedeljne noći nikada ne zatvaraše oči svoje na san, dok se dan ne ozaravaše. I drugim mnogim različnim trudovima raspinjaše telo svoje, podobeći se Vladici svome Hristu koji se raspeo za sav svet; ražegavši se željom njegovom predvide ono što je na visinama, prostirući se svetom željom na buduće, moleći se svome dobrotvoru:

„Upravi noge moje na tvoj mirni put²⁵, i udostoji me da tekavši na istok u sveti tvoj grad, Jerusalim, poklonim se tvome životvorećem grobu i da duševnim i srdačnim mojim očima sagledam gde je ležalo tvoje prečisto telo, i gde su stojale tvoje prečiste noge, i životvoreći tvoj krst, na kom se radi nas proli prečista krv tvoja; i videvši sva tvoja stradanja, da ih napišem na tablicama srca moga, i da se sa smelošću prema tebi vratim na zapad, i silom svetoga Duha tvoga prosvetim narod tvoj koji je zabludeo neznanjem tebe, istinitoga Boga, i da nedostatke svoga božastvenoga učenja u mome otačastvu ispuniš kroz mene, slugu tvoga²⁶.“

Dok je on ovako prebivao u svetim molitvama, roditelji njegovi čuvši od slugu svojih koji su ga tražili sve što je Bogom satvoreno sa njime, satvoriše plač veliki, i obukoše se u odelo žalosti; ne samo njih same, roditelje njegove, no i sve sluge njihove obuze plač i pečal, i mali i veliki po svemu carstvu čuvši toliko čudo koje se dogodilo, što nikada pre ne behu videli, svi se ispuniše strahom božijim i utučenošću i žalošću i setom zbog čuda koje se dogodilo sa ovim mladićem, vođenim Duhom svetim.

Od tada se užeže iskra božja u srcima pravovernih u njegovu otačastvu, i od toga časa biše obuzdani strahom božjim svi koji razumeše višnji božji promisao koji se dogodio sa njime, i od tada uze početak reč jevanđelista Luke, koji reče o arhijereju Zahariji i o Jelisaveti: Jer behu, reče, oboje pravedni pred Bogom, hodeći u svima zapovestima i gospodnjim opravdanjima bez poroka²⁷. Takođe i roditelji ovoga, hodeći u svima zapovestima gospodnjim dobiše ovaj dar božji, i reč arhanđela Gavrila ovde počevši put ide, kako reče o Jovanu Krstitelju: Jer biće, reče, tebi radost i veselje, i mnogi će se obradovati zbog rođenja njegova, i biće veliki pred Bogom, i ispuniće se Duhom svetim još u utrobi matere svoje; mnoge od sinova Izrailjevih obratiće ka Gospodu Bogu njihovu, i ići će pred njima duhom i silom Ilijinom, i obratiće srca otaca i protivne u mudrosti pravednih, da spremi Gospodu narod savršen²⁸.

Takođe i zbog ovoga mladića mnogi se uzradovaše zbog njegova rođenja, a najviše od sviju njegove roditelje obuze blagodarno veselje radujući se u Bogu zbog njega, i dobro vaspitan od njih i Bogom naučen položi dobar primer svome otačastvu, i postade veliki pred Bogom, i ispuni se Duhom svetim. Jer iz mladosti svoje zavole Boga, i mnogi u otačastvu njegovu zavoleše Boga, podobeći se njemu, i sa njime posledovaše Hristu od početka i do sada se neprestano javljaju izabrani Bogu, jedan drugoga natkriljujući; pozvani od Oca nebesnoga teku u carstvo nebesno, napunjujući zborove svetih, i on pred njima ide silom Hristovom i duhom Ilijinim, i spremi Gospodu savršen narod: jedne svetitelje i učitelje umnih stada, druge javi svakom bogoljublju, treće nauči svakom pravoverju, sazda mnoge manastire, i porodi mnoge zborove dobrovernih črnaca Duhom svetim, i nauči pobožnosti sve po svome otačastvu, i ustroji im velik i prostran put ka Svetoj Gori, i u njoj sazda tvrde i velike gradove, ispuni svakim dobrom, i sve predade deci svoga otačastva, da prebivajući u njima satvore dela božja,i da pretrpevši dobro do konca budu Gospodu Bogu narod savršen. I takođe ustroji put u Jerusalim i u Sinaj i u svako mesto, gde se imenuje ime božje, i vaistinu ovaj sveti Ilija dođe k nama i mi ga ne poznasmo po našem žestokosrđu, a on satvori u nama dela božja, i otide odakle beše došao. No ipak njegovim molitvama mi čeda njegova nadamo se da ćemo se spasti²⁹.

A ovi sveti roditelji njegovi osvećeni biše njegovim rođenjem, i blagoslovi ih Bog svakim blagoslovom kojim blagoslovi Avrama i Saru, i Isaka i Reveku, Jakova i sinove njegove³⁰, i sav plod njihov bi blagosloven od Boga. I Bog blagoslovi Jakovljevim blagoslovom sinove sinova njihovih, i vazdviže služitelje novome zakonu svome, i nazvani biše od Boga novi Izrailjćani, drugo carsko sveštenstvo, i pricepiše se istinitoj maslini, Hristu, istinitom Gospodu našem, kojim se osvećeni nazivaju sinovi njegovi, tvoreći volju njegovu do današnjeg dana.

Da se vratimo ka poslanima. Roditelji njegovi položiše svu pečal na Gospoda, govoreći: „Gospod dade, Gospod uze; kako se izvoli Gospodu, tako i bi; neka je blagosloveno ime gospodnje od sada i do veka³¹.“ I napisaše mu žalosno, plačevno, rekavši:

Ako se tako izvoli Gospodu o tebi, čedo naše ljubimo, dođi i tako k nama, da vidimo tvoje Bogom prosvećeno lice, i nasitivši se tvoje krasne lepote, rastrgnućeš mnoge žalosti od srdaca naših, i zaustavićeš mnogosuzne izvore od očiju naših.

Dođi, Bogom poslana nam svetlosti i nebeska zrako, projavi na istinito sunce Hrista ljubitelja tvoga, kome si iz mlada izvoleo posledovati.

Dođi, Bogom poslana nam uteho; dođi k nama, palico starosti naše, da se tobom podupremo u Bogu, i krepost primivši tobom posledovaćemo sa tobom, ljubimo čedo, ljubitelju tvome Hristu.

Dođi, radosti naša duševna i srdačna, koji si nas u rođenju svome uzveselio Duhom svetim neiskazanom radošću, i sada nas uzveseli viđenjem tvoje svete lepote, da se nagledamo anđelskoga obraza koji nosiš i ne bi li ti tvojim svetim molitvama postali saopštnici³² u carstvu nebesnom, koje si izvoleo tražiti, ostavivši ovo zemaljsko carstvo.

Dođi, sretniče apostola, Bogom izabrani slugo Oca i Sina i svetoga Duha, da zapovešću bespočetnoga Oca strašnoga i svetoga, i izvoljenjem jedinočednoga Sina njegova, rođenoga od Oca pre Danice i pre bića nebesa i zemlje, i onoga koji je preklonio bezmerne visine, i koji je sišao na zemlju radi našeg spasenja, i da utehom i silom presvetoga i životvorećeg Duha obučeš u strah božji i nas i nasledstvo božje, koje je u tvome otačastvu, da se svi nastanimo sa Gospodom našim, služeći Ocu i Sinu i svetome Duhu u beskonačne vekove, amin.

I poslaše mu mnogo zlato, jedno na potrebu ljubimom čedu njihovu, a drugo na razdavanje svetim crkvama i ubogima. A on, drugi Kiril³³, Bogom podignut, sam seme božje Bogom zasejano od svetih roditelja svojih, prorašćeno po volji božjoj, neoskudno rasejavaše imanje roditelja svojih, a sejaše u Svetoj Gori i u prenebesnim selima, sveti Duh silom svojom bezmerno ispunjavaše skrovište dobara samim Gospodom, sakriveno onima koji ga ljube i koji tvore volju njegovu, i na zapadu u otačastvu njegovu rastaše dobra vera u srcima pravovernih.

A on, Bogom naoružani sluga, služaše svetima, hodeći neprestano bosim nogama po pustinjama i po pećinama i po zemaljskim propastima, i posećujući sve prepodobne i sve pravedne svete muževe u pustinjama, koji trpe Hrista radi, i sve hraneći i odevajući, sve snabdevajući i svako im dovoljstvo donoseći, kao sunce osijavajući sve gore i brda, i druga mnoga i preslavna dela satvori u Svetoj Gori. Jer od rođenja svoga bi dan kao dar božji, i očisti se sam velikom uzdržljivošću, i veoma brzo još iz mladosti, otkad se obuče u crne rize, predade sebe na veliko trpljenje, i zbog velikih trudova svojih primi dar od Boga, jer mnogo puta razbojnici koji hode po moru hvatahu ga, nikada mu ne satvoriše pakosti, no štaviše kroz njega dolažahu na pokajanje.

I ovo čudo satvori Bog sa njime:

Jednom po svome običaju, kao što i svagda činjaše, spremivši tople hlebove pođe veliki bogoljubac da poseti svete pustinjake, zemaljski anđeo i nebeski čovek, iz mlada zavolevši pustinju i one bogonosne drugove koji žive u njoj, jer sluge gospodnje sadrže se svetim Duhom, gdegod bili, ali su svezani vezama duhovne ljubavi, nadom i verom i ljubavlju, što je istinita i životvoreća Trojica, kojom svetom ljubavlju duševnim rukama dotiču jedan drugoga, imajući u svojim srcima živoga Hrista, o čemu reče sveti Pavle: Blaženi su koji su ga gladni i žedni. I spremi tople hlebove, i prestojavši noćno bdenije, i uranivši ujutro natovari mazge, i sam pred njima pešice idući bosim nogama, velikom žurbom žuraše, goreći Duhom svetim; kao što i jelen želi na izvore voda, tako i ovaj željaše da se trudnici Hristovi nasite topla hleba, jer behu sveti veliki postovi četrdesetni i dan subotni, želeći da toplotom svetoga Duha bude blagosloven od njih.

I kada je on išao kraj mora po putu kod mesta zvanoga Milopotam, napadoše na nj razbojnici, uhvatiše i one s njim, i oskrbe pravedni zbog prekraćenja puta svoga, i zavapi iz dubine srca, i ustuži ka Gospodu, i Gospod ga usliša, jer Gospod je blizu svih koji ga prizivaju istinom³⁴, i duša koja ga traži nalazi ga, i od Gospoda će se ispraviti stope čoveku³⁵, spasenje je pravednima od Gospoda, i zaštitnik im je, u vreme skrbi pomoći će im, izbaviće ih od napasti, i spašće ih, kao što se uzdaše na nj³⁶.

I zapitaše: „Ko si ti i od kuda si?“ A on reče njima: „Učenik sam oca Makarija i posla me sinoć u Svimen³⁷ u manastir zbog duhovnih potreba, i zadržaše me bratija da sa mnom pošlju hlebove na blagosiljanje starcima, kao što imaju običaj veliki manastiri da šalju na utešenje pustinjacima koji stradaju Hrista radi, i koji nemaju druge utehe osim dobroga Boga čovekoljupca, hranitelja sviju Boga. On im šalje hranu kroz vas, pravoverne koji ga ljube.“ I Bog obrati srca njihova na umiljenje po veri i ljubavi Svetoga, koju imaše ka Bogu i ka onima koji ga ljube. I pustiše ga, i dospe ka starcu u vreme u koje željaše.

I kada stadoše na molitvu, a oni razbojnici, posle pokajavši se, pođoše za njim, i videvši starca blagosloviše se od njega, i rekoše mu sve što se dogodilo na putu. I starac ih pouči rečima božastvene dobrote, oni primiše u srca svoja umiljenje, jer i oni behu veliki ljudi; i uveriše se ka starcu, i rekoše mu: „Oče sveti, reci nam, Hrista radi, da li je ovaj monah učenik tvoje svetinje? Jer na njemu vidimo nekakvo čudno znamenje.“

I starac reče: „Čeda, reći ću vam, Hrista radi, ovaj monah je učenik božji, a jedan je brat od nas, i sin je blagovernoga cara srpskoga; i dobri čovekoljubac koji sedi na heruvimu, koji vidi bezdne, i koji je četrdeset godina manom hranio narod izrailjski, taj isti poslao nam je i ovoga na posećenje svojih slugu³⁸. I ostavivši carstvo svoje, kao što ga vidite, obilazi pustinju ovu, posećujući i tešeći, pitajući i odevajući one koji Hrista radi stradaju u pustinjama i gorama i u pešterama i u zemaljskim propastima, podobno suncu sve osijavajući i milujući, čekajući pomilovanja i utehe od Gospoda u onaj veliki i prosvećeni dan³⁹, Duhom svetim unapred razumevši, i blagodaću danom mu od Boga, da ovaj svet brzo prolazi, a zemaljska slava, iako se dotakne nekoga, isto tako brzo pobegne od njega, pa čak mu se i nasmeje.“

A oni, čuvši to, padoše mu na noge, i moljahu od njega blagoslova, i biše blagosloveni od obojice svetih, i obećaše se da više neće satvoriti razbojništva, no odoše svaki svojoj kući, radošću radujući se, vaistinu zaplenivši veliku korist, našavši istiniti put života, a odvratiše se od zloga.

Jednom htede ići u Lavru svetoga Atanasija⁴⁰, i sevši u sandal^41, sa nekolicinom bratije, pođoše po moru. I kada su bili blizu Lavre, uhvatiše ih razbojnici, ali po božjem samotrenju pobeže jedan od njih, i ode u Lavru svetoga Atanasija, i javi igumanu za napast koja ih je snašla. A čuvši iguman i sva bratija, savećaše savet božji i poslaše za njih jednoga bogoumnoga brata.

A ovaj sveti vapijaše iz dubine duše ka svome čuvaru Hristu, rekavši: „Kada oskrbeh uzazvah ka Gospodu, i usliša me⁴²; i Gospode, rekao si: pozovi me, i uslišaću te⁴³; i sada zovem i vapijem neprestano davidskim glasom: pomiluj me Bože⁴⁴ pomiluj me; i prizvah Gospoda, i usliša me⁴⁵, i evo dođoh, reče.“

I najedanput dođe onaj bogorazumni črnac poslani od igumana, i tvoreći metanija od igumana i sve bratije, reče: „Dobro ste došli; dođite u manastir da se utešite, i što vam je potrebno, sve što hoćete nije vam zabranjeno.“ I pogledavši na svetoga mladića, kao sa velikim gnevom reče mu: „A kuda ti ideš? Zar te ne posla iguman onamo, a ti činiš svoju volju?“ I poskoči na nj kao hoteći ga udariti. A on, obuzet velikim strahom, pobegavši od njega, iskoči iz čamca. A oni kao izbezumljeni zaboraviše, i u taj čas ništa ne rekoše. A on, Sveti, izbegavši iz ruke neprijatelja svojih, i blagodari Boga koji ga je izbavio, rekavši: „Mreža se pocepa, i mi bismo izbavljeni; pomoć naša je u ime gospodnje, koji je stvorio nebo i zemlju⁴⁶.“

A oni posle poznavši ga, i u manastiru razumevši ko je, i veliku pečal i skrb satvoriše sami među sobom, kao izgubivši veliku riznicu; vaistinu beše velika riznica, čuvana od Gospoda, i ne bi dana u radost neprijateljima jer ne dade, reče, Gospod žezla grešnika nad udeo pravednoga⁴⁷. A ovaj sveti mladić vazda vapijaše ka Gospodu koji mu je dobro dao, rekavši: „Blagodarim te, dobrotvoru moj, i za ono što si od prvoga dana rođenja moga i do sadašnjeg časa činio i što sa mnom čineći i činiš.“

I ostavši tu u Lavri svetoga Atanasija, i primivši duhovno i telesno veselje sa igumanom i sa svom bratijom, i izvršivši svoje trebovanje, pokloni se grobu svetoga, i celivavši svetu crkvu i igumana i svu bratiju, vrati se u dom Svete Bogorodice Vatopedske, provođen od Boga i od lavranske bratije.

I došavši u manastir, poče tu zidati dom Gospodu svome, posvetivši ga rođenju presvete Bogorodice; jer vaistinu se nareče dom živoga Boga, presveta Bogorodica šira od zemlje i prostranija od nebesa, koja je smestila u sebe Boga, koji se ne može smestiti. Pomoću ove Presvete počevši i svrši crkvu Presvetoj u domu njezinu u Vatopedu, na gradu, na istoku za velikom crkvom. I kada je bila svršena i ukrašena svakim potrebama, predade je Bogu i Ocu i svetome Duhu svetim krštenjem.

Pošto je on ostao mnogo leta u domu Presvete Bogorodice Vatopedske, i razumevši svetim Duhom dolazak svoga gospodina oca, opet poče zidati crkvu svetoga Zlatoustoga⁴⁸, takođe na gradu blizu pored prve, rekavši: Neka useli Gospod jednomislenike u domove svoje; neka dođe gospodin moj, da se utešava sa mnom u jedinjenje, da živimo u domu Gospodnjem u jednoj misli prema pisanome: bićemo blaženi živeći u domu gospodnjem⁴⁹, ne bi li jedina kaplja od blagodati božje kanula u umiljene i ljubazne duše naše, i popalila množinu grehova naših, i očistila i osvetila, i bićemo dom Bogu, koji živi u nama.

Kada su bile svršene obe crkve i ukrašene svima potrebama, i videvši svetu veliku crkvu koja je mati crkvama, Blagoveštenje zvona, koja je prvo bila pokrivena pločama od svojih ktitora, a Sveti unapred razumevši da nije večito, i okinuvši ploče pokrije olovom. I kada je bila pokrivena velika crkva, koju preizobilno ukrasivši ispuni svakim ukrašenjem i svima potrebama, što ima i do današnjega dana na počast, opet satvori drugu crkvu Preobraženja Spasova⁵⁰.

Napomene

1. David, jevrejski car kome je jevrejska tradicija pripisala psalme. Domentijan je prvi naš pisac koji ga naziva bogoocem.
2. Psalam (15, 1—2).
3. Ode u pustinju, i tu bi do dana javljanja svoga ka Izrailju, Jevanđelje po Luci (1, 80). Jovan je propovedao u pustinji oko Jordana i krštavao u reci radi očišćenja od grehova, zato se zove Krstitelj; Pretečom ga nazivaju zato što je najavljivao Hristov dolazak i misiju. O njemu u svim jevanđeljima, naročito kod Luke, koji i počinje izlaganje Jovanovim rođenjem i delovanjem. Izrailj je izrailjski narod, Jevreji.
4. Psalam (26, 8).
5. Psalam (71, 6).
6. Psalam (86, 11).
7. Ruški manastir, ruski manastir svetog Pantelejmona, u kome su od polovine 12. veka živeli srpski kaluđeri.
8. Isak Anđel, vizantijski car (1185—1195). Sv. Gora je na vizantijskoj državnoj teritoriji, u oblasti solunskoj, te je Nemanja morao tražiti dozvolu da njegovi vojnici uđu u Sv. Goru. Godina Savinog odlaska u Sv. Goru nije tačno utvrđena. Stefan Prvovenčani kaže da je to bilo u doba zidanja Studenice. Nije utvrđena ni godina Savinog rođenja, ali je sigurno da je to bilo u razmaku između 1170. i 1175. godine.
9. Prot, ili prota, poglavar Svete Gore, koji je na čelu saveta igumana najznačajnijih manastira.
10. Bȉlo, klepalo, upotrebljava se umesto zvona.
11. Pjenije, crkveno pojanje, ali i služba, obred povodom nekog praznika. Bdenije, noćna služba uoči nedelje i većih praznika. Čtenije, čitanje pojedinih delova Svetog pisma za vreme obreda; da bi se tekst pažljivo slušao za to vreme dozvoljeno je sedeti. Sava je nagovorio igumana da noćna služba otpočne ranije no obično, pre ponoći, kako bi neispavani vojnici zaspali.
12. Sve iz Psalama (102, 1; 31, 2; 142, 6; 31, 2—3).
13. Psalam (145, 18).
14. Aluzija na Hristovo vaskrsenje iz groba koji su vojnici čuvali (Jevanđelje po Mateju, glava 27, 62—66 i glava 28).
15. Prig, kula, obično sa kapelom na vrhu.
16. Prema ovom pričanju Sava je u manastiru Pantelejmonu postrigao kosu, obukao se u monaške rize (haljine) i dobio drugi lik, tj. zamonašio se. Međutim, Domentijan malo dalje (vidi str. 36) govori kako je vatopedski iguman Teostirihtos Savu postrigao, obukao ga u anđelski obraz, tj. zamonašio ga i narekao mu ime Sava monah. Pitanje gde je Sava zamonašen nije rečeno. Na početku gl. 3. kaže se za Savu da je prvo rukopoloženje primio na crkvenom vrhu i na stenama grada, što odgovora ovome podatku o pirgu.
17. Manastir Vatoped osnovan je 972—980 godine, jedan od najvećih, a po značaju drugi u Svetoj Gori. Imao bogatu riznicu i biblioteku; nalazi se na severoistočnoj obali i posvećen je Bogorodici. U njemu je Sava upoznao bogatu vizantijsku literaturu.
18. Jevanđelje po Luci (1, 48).
19. Aluzija na priču o trojici svetih mladića, Ananiji, Azariji i Misailu, drugovima proroka Danila, koje je Bog spasao iz užarene peći u Vavilonu. Knjiga proroka Danila glava 1, 2 i naročito 3. Kako je ovo starozavetni događaj, očigledno je da Domentijan greši pominjući Hrista. Ovakve pogreške nisu retke kod Domentijana.
20. Odnosi se na đavola.
21. Metanije, klanjanje.
22. Anđelski obraz je monaštvo, jer odricanjem od svega zemaljskog monasi se upodobljuju anđelima. Vidi i primedbu br. 15 iste glave. Svoje monaško ime mladi Rastko je uzeo po sv. Savi Osvećenom, osnivaču palestinskog monaštva iz 6. veka, čiji je životopis rano poznat u slovenskoj književnosti. U čitavom životu ovaj svetac će ostati Savi Nemanjiću veliki uzor. Stoga mu posvećuje Karejsku ćeliju, a pri obilasku svetih mesta u Palestini neobično mnogo pažnje ukazuje Lavri sv. Save Osvećenog, v. glavu 22.
23. Palarija, nejasno, služi za meru.
24. Svakodnevna bogosluženja se vrše u određene sate dana i noći i nazivaju se časovima.
25. Jevanđelje po Luci (1, 79).
26. Cela ova molitva je predviđanje budućih događaja. Kontrast Istok—Zapad čest je kod Domentijana: istok označava Svetu Goru, Grčku, sv. mesta, a zapad Srbiju.
27. Jevanđelje po Luci (1, 6).
28. Jevanđelje po Luci (1, 14—17). Ilija, prorok koji će doći pre pojave Mesije, Hrista (Knjiga proroka Malahije, 4, 5—6). Ove Reči arhanđela Gavrila upućene su Zahariji, ocu Jovanovom i u njima se Jovan izjednačuje sa očekivanim Ilijom.
29. Ceo pasus karakterističan za Domentijanov literarni postupak: ukratko je, u obliku pohvale, ispričan ceo budući Savin život, pa se čak, u poslednjoj rečenici, govori o njemu kao svecu, posle smrti. Na taj način „sve je anticipirano, vezano, unapred spremljeno“, kako je primetio Pavle Popović (Prilozi za književnost 25, 1959, str. 221).
30. Sve su to praoci jevrejskog naroda, koje je, prema Bibliji, Bog blagoslovio (o njima u Prvoj knjizi Mojsijevoj).
31. Knjiga o Jovu (1, 21).
32. Saopštnici, oni koji su u zajednici sa nekim.
33. Drugi Kiril, odnosi se na Kirila Aleksandrijskog, patrijarha (412—444), jednog od najvećih dogmatičara hrišćanske crkve.
34. Psalam (145, 18).
35. Psalam (37, 23).
36. Psalam (37, 39—40).
37. Svimen, Esfigmen, grčki manastir (osnovan u 10. veku), na obali, blizu Vatopeda.
38. Čovekoljubac je Bog. Aluzija na biblijsku priču o izlasku iz Egipta (Druga knjiga Mojsijeva, gl. 16 i dalje).
39. Tj. na dan Strašnoga suda.
40. Lavra svetoga Ananasija, lavrom se nazivaju veliki, glavni manastiri; sv. Atanasije Atonski sazidao je 963. godine prvi veliki manastir u Sv. Gori i dobio za njega carsku hrisovulju od Nićifora Foke. Lavra sv. Atanasija je veoma veliki, dobro utvrđen manastir sa najbogatijom bibliotekom, nalazi se na krajnjem jugu, ispod samoga vrha Atosa (preko 2000 metara visokog), nešto uvučen od morske obale. Oduvek je bio i danas je prvi manastir po rangu na Svetoj Gori.
41. Sandal, čamac.
42. Psalam (120, 1).
43. Psalam (91, 15).
44. Psalam (51, 1).
45. Psalam (34, 4).
46. Psalam (124, 7—8).
47. Psalam (125, 3).
48. Tj. posvećenu Jovanu Zlatoustom, episkopu carigradskom i najvećem hrišćanskom besedniku (4. vek).
49. Psalam (84, 4).
50. Ceo pasus uzet je iz Pećkog (Petrogradskog) rukopisa jer je u njemu tekst ispravniji nego u Bečkom rukopisu, po kome je izdanje priređeno.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34