Život svetoga Save

Poglavlje 18: Poučenije svetoga Save o istinitoj veri

Braćo i drugovi i oci i čeda bogozvana, priklonite bogoljubiva srca vaša poslušanju božastvenih zapovesti, i ove svete reči koje vi čujete, položite, dakle, braćo, u srca vaša i na savesti duša i na umne oči, i razumite.

Bog premilosrdni i čovekoljubivi, imajući neizmernu milost prema rodu ljudskom, i preklonivši nebesa siđe na zemlju, i svojim božanstvenim promislom i mnogorazličnim stradanjima božastvenoga tela voljno postradavši i prosveti naš rod, i svete apostole posla u sav svet, rekavši im: Otišavši, naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i svetoga Duha¹. Ali kako oni sami nisu stigli do nas, to oci naši, čuvši u istinu reči njihove, poverovaše. Ali predobri Bog imajući beskonačnu milost, i ne hoteći da pogine ni jedan od nas, i po prvoj zapovesti i istim načinom, po naučenju i po propovedanju svetih apostola, uzdiže mene na ovo svetiteljstvo hoteći kroz mene ispuniti nedostatke otaca naših, i svojim svetim Duhom zapovedi mi da vama objavim reč svoju o vašem spasenju, koju sa ljubavlju čuvši sačuvajte, da i mi budemo pričesnici reda svetih.

I ovo prvo molim vas, dakle, braćo i čeda, svu našu nadu položivši na Boga, prvo držimo se prave vere njegove. Jer drugoga osnova, kao što reče apostol, ne može niko položiti, no samo koji položi Duh sveti² kroz svoje svete apostole i bogonosne oce, što je prava vera, koja je kroz sedam svetih vaseljenskih sabora izveštena i propovedana, i posle ovoga na ovom osnovu svete vere treba nam zlato i srebro i drago kamenje, to jest dobra dela, izgrađivati. Jer niti je tačnost života bez prave vere, ka Bogu prosvećene, uspešna, niti nas pravo ispovedanje bez dobrih dela može predstaviti Gospodu; no treba oboje da biva, da savršen bude božji čovek, a ne da nam život hramlje po nedostatku. Jer vera spasava, kao što reče apostol, ljubavlju delajući³.

Verujemo, dakle, u Oca i Sina i svetoga Duha, pojući Trojicu božastvenu, kao uzrok i stvaratelja svega uzročnoga i stvorenoga, vidljivoga i nevidljivoga, koja je jednoga suštastva, to jest jestastva⁴, a u tri lica, to jest sastava i lica, govoreći: ne likom ni razlikom tri Boga ili tri jestastva ili da je suštastven bedimo se razumeti; jednoga, dakle, Boga i jedno njegovo prosto i bestelesno jestastvo i suštastvo ispovedamo, a razlikom lica različno jestastvena znamenujemo, klanjajući se Trojici u jedinstvu i jedinstvu u Trojici, jedinstvu trisastavnom i Trojici jedinosušnoj i jedinomoćnoj i sabeznačalnoj: ovu jedinu znamo prisnosušnu, bespočetnu, nerođenu, besmrtnu, nepropadljivu, bestrasnu, sve stvarajuću i sadržeću i promislenu⁵.

I verujemo u jednoga od Trojice, ni Oca ni svetoga Duha, no Sina i Boga koji se od Boga Oca rodio, — Slovo koje se od njega rodilo bezvremeno i nerazdelno —, i nesatvorenog, jedinosušnog onome koji ga je rodio, koji je uvek s njim, koji je dobrotom sve priveo iz nebića u biće, koji je u poslednje dane radi našega spasenja sišao s neba, i koji se uselio u devojačku utrobu, i koji je primesio sebe ka telu duševnom, a dušu slovesnu i misaonu, po suštastvu od te svete i prečiste Bogorodice Marije.

Od Boga Oca jedinosušno mu Bog Slovo, koji je zbog množine čovekoljublja voljom Oca i Duha izvoleo spasti svoje sazdanje od Očevih nedara, odakle nikako ne odstupi, siđe, i ušavši u utrobu prečiste Djeve i primivši telo duševno slovesnom i misanom dušom pre neprimljeno, prođe Bog vaploćen⁶, rodivši se neizrecivo i sačuvavši netaknuto devojaštvo one koja je rodila, ne primivši ni samućenja ni izmene, no ostavši što beše, i postade što ne beše, primivši zrak sluge, upodobivši se nama, istinom a ne priviđenjem, po svemu, osim greha.

Jer znamo ga savršena Boga i savršena čoveka, ne jednoga ni drugoga, no jedinoga toga pre vaploćenja i posle vaploćenja, jedan složen sastav, toga u dva savršena jestastva, i u dva jestastva i sopstva, i u dve prirodne volje, i delatnošću obema po sastavu smešenima, neizmenljivo iskazivanoga toga samoga, koji voljom hoće i dela božastvena kao Boga, i toga samoga koji voljom hoće i dela čovečanski kao čovek⁷.

Jer i prirodnim nuždama beše obložen, no voljom rodi se, voljom ogladne, voljom ožedne, voljom trudi se, voljom ustraši se, voljom umre, uistinu i bez maštanja pretrpevši sva prirodna i istinita stradanja čovečanska, a raspet bezgrešan okusi i smrt, i treći dan uskrse telom, ne videvši truleži, i čovečansko suštastvo uskrse bez propadljivosti i bez smrti, i na nebesa uzvevši sede s desne strane Oca; i opet će doći da sudi živima i mrtvima⁸, kao što se uznese svojim telom, tako će došavši dati svakome po svome delu. Jer vaskrsnuće, reče, mrtvi, i ustaće oni koji su u grobovima, i oni koji su satvorili dobro sa pravom verom poći će u vaskrsenje života, a oni koji su satvorili zlo u vaskrsenje suda⁹.

A ka ovom poklanjamo se i celujemo svečasni obraz¹⁰ čovečanskog tela Boga Slova pomazana božastvenim, i bivša neizmenjena, da ovaj koji se pomazao verom misli da vidi telom toga Boga koji se javio i sa ljudima poživeo; poklanjamo se drvetu časnoga krsta, i svetim časnim sasudima i božastvenim crkvama i svetim mestima; poklanjamo se časnom obrazu presvete Bogorodice i slikama svečasnih božjih ugodnika, uzvišujući duševne oči ka prvoobraznoj slici¹¹, i postavljajući um u neshvatljive.

Ovo je, bogoljubivi, zapovest pravovernih otačaskih predanja; ovome i mi posledujući tako verujemo i tako ispovedamo, i sve jeretike i svu jeres njihovu proklinjemo, primajući svih sedam vaseljenskih sabora, 318 svetih otaca koji su bili u Nikeji, 150 svetih otaca u Konstantinovu Gradu, a treći u Efesu dve stotine svetih otaca, četvrti u Halkidonu 630 svetih otaca, peti u Konstantin ovu Gradu 164 sveta oca, šesti opet u Konstantinovu Gradu 170 svetih otaca, i onaj malo posle koji je bio u nikejskoj mitropoliji, sedmi sabor 350 svetih otaca protiv onih koji se odriču časnih ikona i ne slikaju ih i ne klanjaju im se, nečastivim protiv hrišćana¹². Primamo sve svete sabore koji su se po božjoj blagodati sabrali u svako vreme i mesto radi objavljivanja pobožnosti i jevanđelskog života koje primi saborna crkva. A kojih se odrekoše oni sveti oci, odričemo se i mi; i koje prokleše oni, proklinjemo i mi.

Mnogu, dakle, jeres u različna vremena i leta izmisli đavo i naseja u vaseljenu mnogi kukolj zle vere kroz bezakonike načelnike jeresi koji mu služe, na prevraćenje i samućenje prave vere, koje proklinjemo, i sa njima one koji su izmislili zle zapovesti, i gnušamo se svake nečastive jeresi. A žurimo se ka svakoj pobožnosti, kojoj nas uče bogoslovesne sluge božje, proroci i apostoli i svetitelji, kao što i sam Gospod naš Isus Hristos, Sin božji, reče kada od Oca dođe na zemlju i vaploti se i rodi se po drugi put od prečiste uvek Djeve, i zapovesti očeva samotrenja i svoga savrši divno, i svakako neiskazano raspevši se na krstu, i treći dan uskrse, četrdeset dana ostavši ovde na zemlji posle svoga vaskrsenja, i hoteći uzići na nebo ka Ocu, učenicima svojima apostolima zapovedajući govoraše: Otišavši naučite sve krajeve krsteći ih u ime Oca i Sina i svetoga Duha, učeći ih da čuvaju sve što vam zapovedih. I opet: Propovedajte jevanđelje svakom stvorenju; ko poveruje i krsti se, spašće se; a ko ne poveruje, osudiće se¹³.

Ovo je dakle prava božja vera, krstiti se u ime Oca i Sina i svetoga Duha: mi, koji smo hrišćani, obećali smo se tako moliti Boga svoga, svagda čuvajući njegove zapovesti i svagda tvoreći njegovu volju, jer vera bez dela mrtva je¹⁴, po reči Jakovljevoj.

No, braćo i čeda moja ljubima, kao što i više rekosmo, oboje sačuvajmo, sa strahom i trepetom sačuvajte reč božju i svetu njegovu veru, i prizivajući trisveto ime njegovo sa čistim srcem, i ne leneći se o svetim molitvama pripadnite k njemu, ispovedite grehe svoje, oplakujući se sa suzama pred njim, i tome pojući u srcima vašima svagda dan i noć bez prestanka. Jer Bog koji se ispoveda i kome se moli sam uverava ljude, i duhovno ulazi u njihova srca, koji dobro slušaju učenje o Bogu.

Jer učenje duhovno nije igra niti bezumlje misli čovečjih, no sveta vera propovedana, na kojoj biše osnovani svi sveti činovi o Hristu Isusu Gospodu našem, o kome proroci svetim Duhom božjim prorekoše, i apostoli naučiše, i mučenici ispovedaše, i svi sveti sahraniše, i prepodobni oci bez poroka sačuvaše, kao na nepresečnom krajeugaonom kamenu crkvenom, Hristu, koji je premudrost očeva i sila, svetoduhovno i silno i krepko i tvrdo i sigurno u veri, koji i do sada mnoge uverava i utvrđuje i objavljuje svima svoju božastvenu veru, koji predobri čovekoljubac svojom bogatom milošću i do nas dostiže, ispunjujući naše nedostatke, pastir istiniti koji hoće da nas, zabludele ovce, sakupi u nebesku ogradu¹⁵.

A ovu ogradu mi, sagledajući misaonim i duševnim očima, molimo se njemu uvek, pripadajući dan i noć, i ispovedajući mu se, jer sam daruje izreći ili pomisliti, i neiskazano sačuvati. Satvorivši njegovu volju, primićemo od njega spasenje u ovom i u budućem veku, ako verno sačuvamo njegove zapovesti, koje sam Bog zapovedi nama sačuvati, i obeća nam za to nebesnu nagradu, govoreći: Zaista vam kažem, koji sačuva reč moju, neće okusiti smrti u vekove¹⁶.

Da, čeda moja ljubima, šta je dakle sigurnije ili pravednije od ove reči, koju svedoči sam Hristos, utvrđujući pravdom? Šta li je bolje od ovoga: ne okusiti smrti do veka? Jer već to nekušanje smrti daleko je od greha. Jer grehovnim kušanjem samrtni ukus uđe u čovečji rod do Hrista¹⁷. Radi toga on okusi od smrti, budući bezgrešan i besmrtan po prvom rođenju koje je od Oca; no radi nas okusi i postrada, da i mi verom njegovom okusimo od besmrtnosti, kao što prorok reče: Okusite i vidite da je dobar Gospod¹⁸; dobar je, dakle, veoma i prav i veran u svima svojim rečima, i sva dela njegova u veri.

Zato, čeda moja bogoljubna, mi koji ga ljubimo treba da činimo dela verna u Hristu Isusu Gospodu našem, mi koji smo primili besmrtnu veru od njega, toliki dar da ne umremo u vekove. Zato ako ovo sačuvate, bićete blaženi Bogom u vekove, i biće blažena srca vaša, i biće blažene duše vaše, i bićete blaženi vi koji primite božju veru i sačuvate se čisto u njoj, pogledajući na besmrtni Hristov dar, i svagda delajte besmrtna dela u Hristu, veru čistu i molitvu čestu, imajući sa ljubavlju nadu k njemu, i savest čistu ka Bogu i ka ljudima postom i bdenjem, istinu pri svemu, telesnu čistotu i duševno uzdržanje, čuvajući razum svetoga krštenja prosvećenja božja, kojim se odrekosmo satane i sviju njegovih dela; no svagda ljubeći pokajanje, ispovedanje grehova svojih i plakanje nad njima i smernost, opravdanje, poučenje, ispravljenje života svoga, mržnju greha, ne opijanje, ne bluđenje, no čist život, jer godi božjim očima da to gledaju. Jer Bog je jedan od početka i u beskonačne vekove.

I evo prva zapovest rečena ka onima koji ga ljube: da svaki od vas ljubite Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, svim umom svojim, i svom dušom svojom, i svom silom svojom; i neka budu ove reči, koje vam ja danas zapovedam, napisane na srcima vašima i u dušama vašima¹⁹. Bojte se Gospoda Boga svedržitelja, i tome jedinome služite sa strahom i trepetom, i tome jedinome prianjajte, i ne kunite se njegovim imenom. No neka je vaša reč: što jeste da jeste, a što nije da nije²⁰.

I tako sasvim neka se ne imenuje među vama drugi Bog, osim onoga koji je stvorio nebo i zemlju; a što je na nebu gore i što je na zemlji dole i što je u vodi pod zemljom da se ne poklonite tima niti poslužite čemu²¹, osim Gospoda Boga vašega, u koga se krstiste i verovaste, i odrekoste se tajnih dela srama, a postadoste pričasnici njegove dobre vere i saopštnici njegove besmrtnosti.

Da, toga jedinoga neodstupno držite se, jer je pred njegovim očima sve otkriveno²² kao što reče apostol, jer Bog naš je oganj koji spaljuje²³, i koji sveti grehe oceva na deci do trećega i četvrtoga roda, onima koji ga ne ljube i ne tvore volje njegove, a koji tvori milost u desetinama tisuća i u tisućama onih koji ga ljube i koji čuvaju njegove zapovesti²⁴. Jer on je Bog bogova i Gospod gospodara, Bog veliki i krepki i strašni; da, sačuvajte njegove zapovesti, i satvorite pred njegovim očima sve reči što vam zapovedih, da vam bude dobro i sinovima vašim posle vas, i bićete živi u vekove, ako satvorite dobro i ugodno pred Gospodom Bogom vašim²⁵, kome slava i večnost u beskonačne vekove, amin.

I svršivši svetu božastvenu liturgiju, a mir davši svima i blagoslovivši učeno stado svoje, otpusti svakoga svojoj kući. A sam se brinjaše priležno o božastvenom mu predanju, hoteći umnožiti predani mu talanat²⁶ na vraćanje Gospodu svome, uvek pridržavajući se duhovnih i bogougodnih dela, upućujući sve da prebivaju u Hristu, učeći svakom bogoljubiju, upućujući i tešeći sve, milujući uboge, dajući onima, kojima je potrebno, svako dovoljstvo, a sam sobom pokazujući ustave i uzore sviju vrlina, kao što reče apostol: Poče Isus tvoriti i učiti²⁷.

Ovo sagleda i ovaj Sveti bogoumnim očima, i neoslabno priležeći bogovidnoj molitvi, hranjaše hristoljubive duše korisnim besedama i duhovnim rečima, Hristom ispunjen svima duhovnim darovima, i iz besmrtnoga izvora napajaše blagoverne duše onih koji sa verom prilaze k njemu, naznamenujući beskonačni život, i vodeći na put života, imajući u sebi bezbrojne milosti i pučinu dobrote čovekoljublja božija, svagda goreći Duhom svetim za stado svoje, istiniti pastir poslan od same istine i bogopodobni nastavnih stada svoga, progonitelj javnih i vidljivih vukova, i isecajući rečju svoga božastvenoga razuma trnovita učenja zloslavnih učenika jeretika, i nasađujući neoskudno dobru veru, obnavljajući novom Hristovom blagodaću, i obraćajući sve da veruju u jedno božastvo.

Napomene

1. Jevanđelje po Mateju (28, 19).
2. Prva poslanica Korinćanima (3, 11).
3. Poslanica Galaćanima (5, 6).
4. Suštastvo, biće, suština; jestastvo, priroda.
5. Učenje o Trojici kao jedinosušnoj koja ima jednu božanstvenu suštinu i prirodu, a tri lica (ipostasi), tripostasna je: Otac, Sin i Duh.
   Arije je poricao božansku prirodu Hristovu, smatrajući ga za očevu tvorevinu; osuđen je na Prvom vaseljenskom saboru, kada je utvrđena božanska priroda Sina (Hrista) i njegova jedinosušnost sa Ocem. Time je udaren osnov Simvola vere.
   I božanstvenost svetog Duha je poricana; to učenje, duhoborstvo ili makedonijanstvo (po Makedoniju) osuđeno je na Drugom vaseljenskom saboru. Tada je konačno redigovan Simvol vere, Vjeruju, koje Sava u ovoj besedi široko razlaže i parafrazira.
6. Vaploćenje, ovaploćenje, utelovljenje. Sina-Hrista rodio je Otac, a telo mu je dala mati, Marija.
7. Učenje o Hristu kao Bogočoveku, koji ima jedno lice, a dve prirode i dve volje, božansku i čovečansku. Nestorijanstvo uči o dve Hristove prirode: njega je kao čoveka rodila Marija, a božanska priroda je potom ušla u njega, te Marija nije Bogorodica, nego samo Hristorodica. To je učenje osuđeno na Trećem vaseljenskom saboru. Monofiziti su tvrdili da su se dve Hristove prirode pretvorile u jednu — božansku, pa su osuđeni na Četvrtom vaseljenskom saboru, koji je formulisao dogmat (Halkidonski) o dvema savršenim, nedeljivim, ali i nespojivim prirodama u Hristu. Kasnije, monoteliti uče da Hrist ima dve prirode, ali jednu delatnost i jednu volju: božansku, ali je i to osuđeno, na Šestom vaseljenskom saboru koji je ustanovio da Hrist ima i dve prirode i dve delatnosti i dve volje. Ovo Savino izlaganje samo potvrđuje da je za njega prava vera ono što su sabori utvrdili.
8. Kako celo izlaganje o Hristu predstavlja razradu Simvola vere, to su otuda uzete i čitave rečenice.
9. Jevanđelje po Jovanu (5, 28—29). Domentijan citira po sećanju, te ima: poći će u život večni, ali mi smo ispravili prema jevanđelju, gde je: poći će u vaskrsenje života (tako i stari slovenski prevod, kao i grčki tekst).
10. Obraz, slika, ikona.
11. Prvoobrazni, originalni. Poštuje se, dakle, ne ikona nego lice koje je na njoj prikazano. Sve se ovo odnosi na poštovanje ikona, koje je dugo u Vizantiji bilo osporavano, tzv. ikonoborstvo ili ikonoklazam, pa je osuđeno na Sedmom vaseljenskom saboru, kada je kult ikona bio vaspostavljen, a ikonoborstvo osuđeno kao jeres.
12. Vaseljenski sabori: Prvi u Nikeji 321. godine, Drugi u Carigradu 381. godine, Treći u Efesu 431. godine, Četvrti u Halkidonu 451. godine, Peti u Carigradu 553. godine (osuđeno Evagrijevo mističko učenje), Šesti u Carigradu 680/681 godine i Sedmi u Nikeji 787. godine.
    Na njima je vođena borba protiv jeresi i utvrđivana prava, pravoslavna vera.
13. Jevanđelje po Mateju (28, 19) i Jevanđelje po Marku (16, 15).
14. Poslanica Jakovljeva (2, 20 i 26).
15. Nebesna ograda, raj, za hrišćane, ovce, u koju pastir, Hristos, hoće da ih sakupi.
16. Jevanđelje po Jovanu (8, 51).
17. Odnosi se na praroditeljski greh radi koga su ljudi, koje je Bog stvorio besmrtnima, osuđeni na smrt. Vidi Bibliju, Prva knjiga Mojsijeva, glava 2 i 3.
18. Psalam (34, 8).
19. Peta knjiga Mojsijeva (6, 5—6).
20. Jevanđelje po Mateju (5, 37).
21. Druga knjiga Mojsijeva (20, 4—5) i Peta knjiga Mojsijeva (5, 8—9).
22. Poslanica Jevrejima (4, 13).
23. Poslanica Jevrejima (11, 29).
24. Druga knjiga Mojsijeva (20, 5—6) i Peta knjiga Mojsijeva (5, 9—10).
25. Peta knjiga Mojsijeva (10, 17; 5, 29 i 33; 13, 18).
26. Talanat, aluzija na parabolu o talantima, Jevanđelje po Mateju, glava 25 (14—30) i Jevanđelje po Luci, gl. 19 (12—27).
27. Jevanđelje po Mateju (4, 17).

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34