Čin 1, Scena 19. ŽIVKA, DARA
ŽIVKA (vraćajući se sa vrata): Daro, dete moje, meni je čisto došlo da plačem. (Plače). A ti… ti ništa?
DARA: Kako ništa, zaboga, još kako sam uzbuđena; samo pravo da vam kažem, ja čisto ne verujem u toliku sreću.
ŽIVKA: Slušaj, obuci se pa da idemo na Terazije, da čekamo.
DARA: Ali, zaboga, majko, to ne ide!
ŽIVKA: Pa jeste da ne ide, pravo kažeš; jer ako je on već ministar, onda nema smisla da ja idem peške.
DARA: Ama nije to, nego zbog sveta.
ŽIVKA: A grize me nestrpljenje, ne mogu prosto da izdržim. I gde je, molim te, sad onaj tvoj, što ne dolazi. (Odlazi na prozor). Zabio se izvesno u kafanu, a što mi ovde gorimo na žeravici, to se njega ne tiče. (Nervozno šeta i krši prste). Uh, da mi je da se sad pretvorim u muvu pa da uletim u Dvor da svojim ušima čujem kako kralj kaže Simi: „Pozvao sam vas, gospodine Simo, da vam ponudim jedan portfelj u kabinetu!“ A onaj moj šmokljan, mesto da kaže: „Hvala, vaše veličanstvo!“ sigurno će početi da muca. Ubio ga bog sa suklatom, sigurna sam da će mucati.
DARA (prekoravajući je): Ali, zaboga, mama!
ŽIVKA: Uh, kćeri, sve drugo ne marim, ali samo da mi je da gospa-Daru svučem sa državnog fijakera, pa makar za dvadeset i četiri sata. Prilepila se za fijaker kao taksena marka, pa misli niko je ne može odlepiti. E, odlepićeš se, sinko. Još poslepodne ćemo se voziti na ministarskom fijakeru.
DARA: Ali, čekaj, zaboga, majka, treba prvo skočiti…
ŽIVKA: Naposletku i ne marim za gospa-Dragu. Bar je žena vaspitana, otac joj je bio činovnik Glavne kontrole. Ali gospa Nata! No, teško zemlji kad je doživela da ona bude ministarka! Majka joj izdavala kvartire za samce, a ona nameštala krevete tim samcima…
DARA: Nemoj tako, majka, pa evo i ti možeš postati ministarka.
ŽIVKA: Pa šta, ima valjda neke razlike između mene i Nate. Moja majka je šila u vojnoj šivari, ali je zato mene lepo vaspitala. Ja sam svršila tri razreda osnovne škole i, da sam htela, mogla sam još da svršim. Da ja nisam bila takva, ne bi mene tvoj otac uzeo; on je bio već činovnik kad me je uzeo.
DARA: Pa jest, samo, kažu, morao je da te uzme.
ŽIVKA: To tebi valjda tvoj muž kaže. Bolje bi bilo kada bi on požurio da nam javi šta je novo. Ali, dabome, on se zavukao negde u kafanu. (Seti se). Čekaj… gde su karte?… Ti si ih sinoć razmeštala.
DARA: Eto ih u fijoci.
ŽIVKA (vadi ih i meša): Baš da vidim kako u kartama stoji. (Razmeštajući). Kad je poslednji put Sima avanzovao, pogodile su mi, ne možeš čisto da veruješ kako su mi sve pogodile. Šta se utrpala između mene i Sime ova udovica! (Broji). Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam… Glas. (Broji u sebi). Kuca… brzo… novac s večeri. (Govori). Znam, to će tetka Savka da mi donese… Cela istina… krevet! (Skupi dva donja reda i počne pokrivati karte).
DARA: A što pokrivaš sebe?
ŽIVKA: Pa da vidim to, hoću li biti ministarka?
DARA: Bože, mama, pa pokrij oca, jer glavno je pitanje hoće li on biti ministar…
ŽIVKA: Pravo kažeš! Desetka herc… velika radost. Bogami, ćerko… ako je po kartama…