Čin 2, Scena 11: ŽIVKA, NINKOVIĆ
ANKA (pošto je Vasa otišao, unosi kartu).
ŽIVKA (čita): A, gospodin Ninković? Neka izvoli.
ANKA (propušta Ninkovića, a ona se povlači).
NINKOVIĆ (ispeglan, izbrijan, napudrovan. Na nogama bele kamašne, na rukama rukavice, u rupi od kaputa cvet): Ljubim ruke, milostiva! (Ljubi joj ruku). Bio sam slobodan, na vaš poziv…
ŽIVKA: Baš vam hvala! Izvolite sedite! Ja sam vas uznemirila…
NINKOVIĆ: Velika čast za mene!
ŽIVKA: Htela sam da vas zamolim za jednu uslugu.
NINKOVIĆ: Na mene možete, gospođo, sa pouzdanjem računati. Že svi tutafe a votr dispozi sioi!
ŽIVKA: Kažu da vi znate sva pravila… kako da kažem…
NINKOVIĆ: Pravila otmenog društva; l bon ton di gran mond. O, gospođo, otmenost, to je gotovo atmosfera bez koje ja nisam kadar da dišem; otmenost je moja priroda.
ŽIVKA: Pa, znate, ja sam obavezna da primam. Mislim, znate, da stupim u veze i sa ovdašnjim stranim poslanicima, pa bih želela da uvedem u moju kuću otmenost.
NINKOVIĆ: To je lepo od vas i, verujte, dobro ste učinili što ste se meni obratili.
ŽIVKA: Pa, kazali su mi.
NINKOVIĆ: Gospođa Draga, dok je bila ministarka, nije htela ni najobičniji korak da učini dok se sa mnom ne posavetuje. Ja sam joj pravio jelovnik za večere, meni za dine, po mojem je ukusu namestila svoj budoar, ja sam joj uređivao žureve, ja joj birao toalete. Ja imam, znate, jedan naročito prefinjeni ukus. En gu parfe.
ŽIVKA: Gle’te, molim vas, a ja baš sad mislim da pravim jednu večernju haljinu.
NINKOVIĆ (posmatra je znalački): Gris nale belo grao, koje preliva u plavilo vedroga neba, krep de šin, sa nešto malo ružičastoga, možda samo opervaženi rukav i rever, ili možda džepovi u tonu… Ne znam, videćemo… Tek, potrebno je nešto radi nijansiranja…
ŽIVKA: Ići ćemo zajedno kod moje krojačice.
NINKOVIĆ: Vrlo rado.
ŽIVKA: A šta mi još preporučujete kao otmenost?
NINKOVIĆ: Oh, da… to je glavno — Se la šoz prensipal.
ŽIVKA: Baš sam danas namestila zlatan zub.
NINKOVIĆ: To ste dobro učinili, to je šik i daje šarm osmehu.
ŽIVKA: Izvolite vi meni samo reći sve što je otmeno i šta bi trebalo još učiniti. Sve ću ja to učiniti.
NINKOVIĆ: Znate li koju igru na kartama?
ŽIVKA: Znam žandara.
NINKOVIĆ: Ah!… Vi morate naučiti bridž.
ŽIVKA: Šta da naučim?
NINKOVIĆ: Bridž. Bez bridža se ne da zamisliti otmena dama. Naročito vi imate nameru da prizivate i diplomatski kor, a diplomatski kor bez bridža, to nije diplomatski kor.
ŽIVKA (kô bajagi uvređena): Pa, da!
NINKOVIĆ: Gospođa, razume se, puši?
ŽIVKA: Taman! Ne mogu čak ni dim da trpim.
NINKOVIĆ: I to, gospođo, morate naučiti, jer bez cigarete se ne da ni zamisliti otmena dama.
ŽIVKA: Juh, bojim se ugušiću se od kašlja.
NINKOVIĆ: Znate kako je: otmenosti radi čovek mora pogdešto i da podnese. Nobles obliž. I još nešto, gospođo, ako mi dozvolite samo da vas pitam?
ŽIVKA: Je l’ to opet zbog otmenosti?
NINKOVIĆ: Da, gospođo. Samo, pitanje je… kako da kažem… vi mi, je l’ te, nećete zameriti, pitanje je vrlo delikatno. In kestion tu ta fe diskret?
ŽIVKA: Molim!
NINKOVIĆ: Ima li gospođa ljubavnika?
ŽIVKA (iznenađena i uvređena): Kako? Ju, pa za kakvu vi mene držite?
NINKOVIĆ: Ja sam vam unapred rekao da je pitanje vrlo delikatno, ali ako želite da budete otmena dama, in fam di mond, vi morate imati ljubavnika.
ŽIVKA: Ali ja sam poštena žena! gospodine!
NINKOVIĆ: Ekselan! Pa to je baš ono što je interesantno, jer kad nepoštena žena ima ljubavnika, to nije više interesantno.
ŽIVKA: No, samo mi još to treba!
NINKOVIĆ: Ja vas uveravam, gospođo, da samo tako možete biti otmena dama, dama od položaja, in fam di mond, ako igrate bridž, ako pušite, i ako imate ljubavnika…
ŽIVKA: Ju, teško meni! ’Ajde za taj bridž i za to pušenje kako tako, ali za toga ljubavnika…
NINKOVIĆ: Pitali ste me, i ja sam smatrao za dužnost da budem iskren i da vam kažem. Razume se, vaša je stvar kako ćete postupiti. Možete vi biti ministarka i bez bridža i bez cigarete i bez ljubavnika, i uopšte bez otmenosti.
ŽIVKA: Pa dobro, a gospođa Draga, je l’ ona igrala bridž?
NINKOVIĆ: Razume se! Naučila je!
ŽIVKA: I pušila je?
NINKOVIĆ: Razume se.
ŽIVKA: I… ono?
NINKOVIĆ: Da, gospođo, da, imala je i ljubavnika.
ŽIVKA (zaboravljajući se, vrlo radoznalo): A ko je to bio?
NINKOVIĆ: Ja.
ŽIVKA: Vi? A je l’ gospa Nata bila otmena?
NINKOVIĆ: Još kako!
ŽIVKA: A ko je bio njen?
NINKOVIĆ: Opet ja.
ŽIVKA: Pa, kako to… vi to onako redom?
NINKOVIĆ: Čim kabinet da ostavku, i ja dam ostavku.
ŽIVKA: A vi ste samo dok je osoba na vladi?
NINKOVIĆ: Pa da, gospođo! Dok je gospođa ministarka na vladi, ona mora biti otmena; čim nije više na vladi, ne mora biti otmena.
ŽIVKA: Pravo da vam kažem, to mi nikako ne ide u glavu.
NINKOVIĆ: Međutim, ništa lakše od toga. Od svega što sam vam kazao, bridž je najteži. Jer, šta je pušenje, — iskašljete se malo pa gotova stvar; a šta je ljubavnik, — iskompromitujete se malo pa gotova stvar, — ali bridž je, verujte, vrlo teška i komplikovana igra. En že komplike, me tre distange.
ŽIVKA: Ali ja bih, gospodine, želela da ostanem poštena žena.
NINKOVIĆ: Pa ostanite, ko vam to brani!
ŽIVKA: Kako to „pa ostanite“, a ovamo bridž. Zar da igram bridž pa da ostanem poštena?
NINKOVIĆ: Zašto ne?
ŽIVKA: Ama nije bridž. Nisam to htela da kažem, nego mi se, pravo da vam kažem, uzmutilo u glavi pa već ne znam šta govorim! Ne ide to meni u glavu što vi kažete, pa eto ti!
NINKOVIĆ: Vidite, gospođo, tu nije glavno imati ljubavnika radi sebe, već radi sveta. Potrebno je da se kompromitujete ako hoćete da budete otmena dama. Voala, sa se l prensip fondamental!
ŽIVKA: Ali kako vi to mislite da se kompromitujem?
NINKOVIĆ: Potrebno je već na prvome, najskorijem žuru, bilo kod ove ili one dame, da postanete predmet razgovora. Da jedna dama, recimo, diskretno šapne onoj do sebe: „Ko bi to rekao za gospođu Živku?“ — „Šta zaboga?“— da zapita druga dama, „Neverovatno, — da odgovori ona prva — ali sam pouzdano čula… zamislite, gospođa Živka preotela je gospodina Ninkovića od gospođe Natalije!“
ŽIVKA: Pa jes’, tako će da se šapuće.
NINKOVIĆ: Ali, vrlo je verovatno, gospođo, da će biti i takvih koji će vas braniti. „Oh, ja to ne verujem, to nije moguće, ja poznajem gospa-Živku, nije ona takva!“ E, vidite, tima što vas brane valja zapušiti usta.
ŽIVKA: Kako? Zapušiti usta onima koji me brane?
NINKOVIĆ: Razume se! Njima treba zapušiti usta. Reći ćete: kako? Vrlo prosto i jednostavno. D’in manier bjen sempl! Vi morate uložiti sav svoj trud kod moga ministra da mi da klasu, da mi što pre da klasu. Istina, moj ministar će vam kazati: pa on je dobio klasu pre dva meseca, ali vi mu recite: to je bilo pod starom vladom, a potrebno je i pod ovom da dobije klasu. Reći ćete: zašto? Zato, gospođo, što bi to najbolje zapušilo usta onima koji bi pokušali da vas brane, a kad njima jedanput zapušimo usta, o, onda će se šaputati na sve strane.
ŽIVKA: Pa je l’ to samo da se šapuće i ništa više?
NINKOVIĆ: Se sa! To je sasvim dovoljno! Se sifizan!
ŽIVKA (razmišlja): Ako je samo da se šapuće!… A je l’ te, molim vas, to je onako samo za svet da budem nepoštena, a za sebe da budem poštena?
NINKOVIĆ: Zašto ne? Može i tako. Sa va osi.
ŽIVKA: Čudnovata ta otmenost! Biva da su žene za svet poštene a za sebe nepoštene, a ovo sasvim naopako! Pa dobro, je l’ vi i moj ljubavnik da budete?
NINKOVIĆ: To je, gospođo, stvar vašeg ukusa, stvar vaših… kako da se izrazim, in kestion d vo santiman entim!… Samo, ako me pitate za savet, bolje vam je uzeti nekoga koji je već isprakticiran.
ŽIVKA: Ama kako isprakticiran?
NINKOVIĆ: Pa, recimo, ja znam već sve načine da vas vrlo brzo kompromitujem; pa onda, ja znam toliko stvar da razvijem i da joj dam jednu naročitu formu, in form spesial, da na kraju krajeva i vi sami počnete o sebi rđavo da mislite, i najzad, — e sa se la šoz prensipal, — čim kabinet da ostavku, ja umem da pojmim da mi je dužnost da i ja dam ostavku. Uostalom, možete se raspitati o meni, pa ćete, u to sam uveren, dobiti samo najpovoljnije informacije.
ŽIVKA: O, ljudi, šta me snađe! Da sam juče umrla, to ne bi’ danas doživela.
NINKOVIĆ: Da, ali da ste juče umrli, vi ne bi danas bili gospođa ministarka.
ŽIVKA: I to je istina! (Posle razmišljanja). Pa dobro, kako vi to mislite?
NINKOVIĆ: Bože moj, stvar je vrlo prosta. Se sempl kom tu! Što se tiče bridža, tu se morate vežbati; što se tiče pušenja, i tu se morate vežbati, a što se tiče ljubavnika, tu nemate šta da se vežbate.
ŽIVKA: Ama kako vi meni „nema šta da se vežbam“. Meni to izgleda kao da vi nešto ružno mislite.
NINKOVIĆ: Najbolje bi videli, gospođo, kako ja mislim sve to da izvedem, ako odmah pređemo na stvar.
ŽIVKA (prestrašeno): Na koju stvar?
NINKOVIĆ: Evo kako mislim: Bridž, na primer, možemo sutra početi da učimo. Što se tiče pušenja, možete se sad već odmah poslužiti. (Vadi tabakeru i nudi joj). A što se tiče ljubavnika, i tu…
ŽIVKA: I tu se mogu odmah poslužiti. Ama vi meni nešto mnogo uvijate, pa će na kraju krajeva da ispadne kao da sam ja nepoštena žena.
NINKOVIĆ: Pardon, mil foa pardon! Ja ne prelazim granicu saveta koje sam dužan dati vam, ako vi još uvek na njih polažete. Ako u tim savetima ima čega neugodnog za vas, ja sam uvek gotov da reteriram. Vi ste želeli da vas upoznam sa pravilima otmenosti…
ŽIVKA: Pa jeste… vidim i sama, niste vi krivi; samo znate kako je…
NINKOVIĆ (dižući se): Mogu li smatrati, gospođo, da su dalji moji saveti izlišni?
ŽIVKA: Ama čekajte, de! Vidim ja da to mora da bude, nije da ne vidim, ali znate kako je… nije to lako baciti obraz pod noge.
NINKOVIĆ: Kako god vi želite.
ŽIVKA: Dobro. ’Ajde od sutra, recimo, da počnemo bridž da učimo. A za cigarete, eto, dajte mi. (Uzme je i stavlja na sto).
NINKOVIĆ (odmah nudi): Molim!
ŽIVKA: A za ono… je l’ ne može to malko da počeka?
NINKOVIĆ: Ako nemate hrabrosti, najbolje je ne misliti na to.
ŽIVKA: O, brate!… Naposletku šta ću mu, kad mora da bude, neka bude! Eto, smatrajte da ste od danas uvedeni u dužnost.
NINKOVIĆ: Kakvu dužnost?
ŽIVKA: Pa… to… — kao ljubavnik.
NINKOVIĆ: Molim? (Ljubi joj nežno ruku). Uveravam vas da ćete biti zadovoljni.
ŽIVKA: Pa sad već kako mu bog da. Kad je otmeno, nek je otmeno!
NINKOVIĆ: Još jedno pitanje. Želite li da vam pišem ljubavna pisma ili ne?
ŽIVKA: Kakva ljubavna pisma?
NINKOVIĆ: Pa tako. Ima gospođa kojima to čini naročito zadovoljstvo da svaki dan dobiju malo, ružičasto pisamce, puno ljupkih reči.
ŽIVKA: Eto ti sad! Nikad ja to u životu nisam dobila.
NINKOVIĆ: Se kom vu vule. Kako želite, ja stojim na raspoloženju.
ŽIVKA: Napišite mi baš jedno da vidim kako je to, pa ako mi se dopadne, ja ću vam naručiti još nekoliko.
NINKOVIĆ: Molim. Čim stignem u kancelariju. Za deset minuta imate ljubavno pismo. (Hoće da pođe). A sad, vašu ručicu, draga prijateljice! (Poljubi joj ruku). Ma šer ami! (Polazi i sa vrata baca joj poljubac). Pa-pa! Pa-pa!…