Čin 4, Scena 4: ČEDA, DARA
ČEDA (dolazi spolja): Pa ti se to baš ozbiljno pakuješ?
DARA: A šta da radim?
ČEDA: Zamisli kako sve to ide ekspres! Sinoć potpisali ukaz o mome premeštanju u Ivanjicu, a već jutros sam razrešen dužnosti.
DARA: A kad moraš na put?
ČEDA: Šta ja znam kako je tvoja majka naredila! Možda će mi se u toku današnjeg dana narediti da sutra krenem. Sve zavisi od naređenja koje je izdala tvoja majka.
DARA: Najzad, svejedno, neka je i sutra, ja ću biti gotova.
ČEDA: Pa zar si ti odista rešila da ideš sa mnom?
DARA: Rešila sam. Pravo da ti kažem, ne mogu više da podnesem ovo ministrovanje; ovo je postala luda kuća otkako je otac ministar.
ČEDA: Otkad ja to govorim.
DARA: A ne mogu da podnesem ni ovu sramotu. Posle ovoga što je izašlo u novinama, veruj, ja ne bih smela izaći iz kuće, niti bih smela da pogledam svetu u oči. Volim u Ivanjicu, samo da se sklonim svetu ispred očiju.
ČEDA: Još kad bi ti znala kolika je bruka. Ceo se Beograd trese od smeja.
DARA: Strašno!
ČEDA: Novine se kupuju na jagmu.
DARA (pokazuje): Majka ih najviše kupuje.
ČEDA: Ona misli da umanji broj čitalaca kako bi se bruka što manje znala, a ne zna da je današnji broj umesto tri, štampan u šest hiljada.
DARA: Ju, ju, ju!
ČEDA: Ne računajući što jedan broj čitaju četvorica.
DARA: A da li se baš zna da se sve to odnosi na našu kuću?
ČEDA: Razume se da se zna. Zna se po imenima, ali još više po tome što je gospa Živka jedina od današnjih ministarki koja ima udatu kćer. Odmah je ceo svet pogodio.
DARA: A zar nisi nikako mogao da saznaš ko je pisao?
ČEDA: Saznao sam.
DARA: Ko?
ČEDA: Reći ću ti ako mi daš časnu reč da nećeš reći majci.
DARA: Zar je to tajna?
ČEDA: Još kako velika tajna!
DARA: Reci mi, ko je pisao?
ČEDA. Ja!
DARA: Šta kažeš? (Ispusti haljine koje je imala u ruci).
ČEDA: To što ti kažem!
DARA: Čedo, Čedo, šta si učinio?
ČEDA: Neka vidi da i ja umem da plombiram.
DARA: Kako si smeo, kako si mogao?
ČEDA: A kako je ona mogla mene da gurne u Ivanjicu!
DARA: I kako si imao srca, ona je moja majka.
ČEDA: A kako je ona imala srca svoju ćerku da premesti čak u Ivanjicu!
DARA: Osramotio si nas, osramotio si celu kuću!
ČEDA: Ja? Bože sačuvaj, osramotila je ona.
DARA: Bože moj, bože moj! Ja već ne umem da se snađem, ne umem više ni da mislim (Plače).
ČEDA. Pa zar ti ne uviđaš, bogati, i sama, da je već krajnje vreme bilo da se toj ženi stane na put? Zar ne vidiš da je napravila ludnicu od kuće? Ostavi to što tebe udaje kraj muža, ali i ona se raspalila, i ona ima ljubavnika.
DARA: To nije istina!
ČEDA: Ama čitao sam svojim očima ljubavna pisma. Pa izradila mu je i klasu, i izađi molim te u čaršiju pa ćeš čuti, ceo svet joj se smeje.
DARA (krši ruke): Bože moj!
ČEDA: Ako tebi podnosi da trpiš tu sramotu, meni ne podnosi. Sramota me je da izađem u svet; svi se gurkaju, svi šapuću i podmiguju se…
DARA: Pa zar nije bilo bolje kazati joj sve to i razgovarati sa njom ozbiljno?
ČEDA: Razgovarati sa njom ozbiljno? Pa zar nisi ti razgovarala, pa šta ti je odgovorila, — priredila ti je onu scenu sa Nikaraguom.
DARA: Tu si scenu ti priredio.
ČEDA: Pa da, ja — ali da spasem i tebe i sebe. Da nisam to učinio, po planu tvoje majke ja bih bio bez kaputa u Ankinoj sobi, a ti bi bila u sobi sa Nikaraguom. Dakle, šta je bilo bolje?
DARA: Pa…
ČEDA: Molim, reci samo, šta je bilo bolje?
DARA: Dobro, neka je i tako, ali zašto je moralo sve to da se objavi u novinama?
ČEDA: Zato da se trgne, da se opameti za vremena.
DARA: A misliš ti da će to što pomoći da sve bude drukčije?
ČEDA: Ja se nadam, jer kako je ova bruka od jutros buknula po Beogradu, nije nemoguće da čak i očev položaj bude doveden u pitanje.
DARA: Njegov položaj?
ČEDA: O da! O tome se mnogo govori napolju. Ima ih koji misle da je posle ovoga on prosto onemogućen…
DARA: Siromah otac!
ČEDA: I meni ga je žao, ali za sve ima da blagodari svojoj ženi.
DARA: Pa kako, zar ti odista misliš da bi otac…?
ČEDA: Ne mislim, ali je vrlo moguće. Kompromitovan je, a to može povući neprijatne konsekvence.
DARA: To bi bilo užasno!
ČEDA: Ako hoćeš iskreno da ti kažem, ja mislim naprotiv, to bi bilo dobro, jer što dalje, ona bi u sve veće gluposti padala. Zar ne vidiš, bogati, šta je sve ta žena počinila; zar ne vidiš da je oca, onoga čestitoga čoveka, načinila smešnim i onemogućila ga za politiku i za javni život! Zar ne vidiš ti to sve.
DARA: Vidim.
ČEDA: E, pa!
DARA: Po meni, uveravam te, milije bi mi bilo da otac i nije postao ministar.
ČEDA: More, nije zlo u tome što je otac postao ministar, već je zlo u tome što je majka postala ministarka. Zato, slušaj ti mene i drži se ti samo mene. Videćeš na kraju krajeva da je bolje što sam ovako uradio i kazaćeš mi hvala. Budi samo ti uvek uz mene, onda sam hrabriji.