Čin 1, Scena 1: NOVAKOVIĆ, RINA
NOVAKOVIĆ (po svršenom jutarnjem času sedi za stolom malo smućeno, držeći jednu srebrnu kašičicu u ruci i posmatrajući je).
RINA (sedi prema njemu u raskošnoj jutarnjoj haljini): Opet si nešto sumoran, opet neki oblačak. (Ustaje, zađe mu za leđa i zagrli ga). Nikakav oblačak; hoću da mi je sve vedro.
NOVAKOVIĆ: U srećnom braku uvek je vedro.
RINA: No, a zar naš brak nije srećan? Imaš li da mi prebaciš što?
NOVAKOVIĆ (brani se odlučno): Ali ne!
RINA (ljubi ga): No, pa onda razvedri se.
NOVAKOVIĆ: To nije ništa, sitnica, ne vredi ni govoriti.
RINA: Dakle ipak nešto?
NOVAKOVIĆ: Da, ali beznačajna sitnica.
RINA: Da čujem, hoću da čujem šta je?
NOVAKOVIĆ (pokazuje na kašičicu): Vidiš ovaj monogram. Tvoje prezime iz prvog braka. Već dve i po godine kako smo se uzeli i ti se tragovi još vuku.
RINA: Ali, zaboga, Milane!
NOVAKOVIĆ: Pa da, priznajem i sam da je to sitnica, ali ipak, neprijatno je to svakoga jutra podmetati mi pod nos ovaj monogram, svakoga jutra podsećati me na prvog muža.
RINA (grleći ga, slatko se smeje): Bože moj! bože moj! Nikad mi nije ni na kraj pameti palo a ništa lakše… (Zvoni). Zbilja, nikad mi nije ni na pamet palo.