Čin 1, Scena 15: LJUBOMIR PROTIĆ, PREĐAŠNJI
LJUBOMIR (donosi nekoliko brojeva raznih novina. On je bled i vrlo zbunjen): Šta je ovo; šta je ovo zaboga!? (Seti se). Pardon gospođo! (Prilazi Rini i ljubi joj ruku. Obraća se ostalima). Šta je ovo?
RINA: Vama je rđavo?
ANTA (zvoni): Patite li od srca?
ANA (ulazi).
ANTA (Ani): Čašu vode!
ANA (odlazi).
LJUBOMIR (umoran i klonuo sede u fotelju): Ništa, ništa, bolje mi je, ništa. Šta je ovo, šta je ovo zaboga?
NOVAKOVIĆ: Ko vam je rekao?
LJUBOMIR: Ko? (Pruža mu listove). Eto, pune su novine.
SVI (dreknu): Novine? (Razgrabe mu i svako otvara po jedan broj).
ANTA: Au, ala su krupni naslovi.
SPASOJE (čita jedan naslov): Čujte samo, molim vas: „Mrtvi se dižu.“
ANTA (čita): „A kad dođe suđeni dan smrti, mrtvi će se dići iz grobova.“
NOVAKOVIĆ (čita): „U parceli sedamnaestoj grobnica dvadeset deveta otvorila se i mrtvac se digao.“
LJUBOMIR (čita): „Mrtvi ustaju, mrtvi govore.“
ANA (donela je čašu vode).
LJUBOMIR (ispio je vodu).
SPASOJE: Ne nalazim da je stvar tako interesantna da bi joj novine morale toliku pažnju ukazati.
LJUBOMIR: Možete misliti kako mi je bilo kad sam na ulici saznao poražavajuću vest. Do tog časa nisam ni pojma imao. Čekajući na tramvajskoj stanici otvorio sam novine i privukao mi je pažnju upadljivi naslov: „Mrtvi ustaju, mrtvi govore!“ Pročitah prve redove i na jedan mah me obli znoj!
RINA: Isto tako i mene.
LJUBOMIR: Obli me znoj po čelu, a ruke počeše da se hlade, zamagli mi se pred očima i ja se naslonih na zid.
SPASOJE (uzima ga pod ruku i odvodi na stranu. Poverljivo): Ne razumem ja, zete, što tebe ta stvar toliko uzbuđuje? Razumem sve ostale, ali tebe…? Šta si ti mogao imati sa pokojnim Marićem?
LJUBOMIR (nervozan, uzbuđen, još uvek): Ne možemo sad o tome govoriti.
SPASOJE: To mora da je neka pozamašna suma?
LJUBOMIR: Da tako nešto!
NOVAKOVIĆ (uvek zadubljen u novine): E pa evo i tačnog opisa kako se sve to desilo. Čitav intervju.
SVI (pribiraju se oko Novakovića): Čitajte, čitajte!…
LJUBOMIR (odvojio se, sada potišteno, ali ipak prati tok čitanja).
NOVAKOVIĆ (čita): „Na pitanje našeg saradnika, je li to sve bilo prethodno smišljeno i po izvesnom planu izvedeno, gospodin Marić je odlučno odbio da je tu bilo ma kakve namere. On ovako objašnjava događaj: „Desio mi se sudbonosni događaj; žena mi je učinila grubu nepravdu i to mi je nanelo težak bol. Jer, ma i razočaran, ja sam tu ženu i u trenutku kada sam zbog nje patio…““
RINA: Molim te, pređi preko tih banalnosti.
NOVAKOVIĆ: „Bio sam neobično uzbuđen, nisam znao šta ću da radim toga trenutka.“
ANTA (Rini): Pati li on od srca?
SPASOJE: Ama ne prekidajte! Čitajte, molim vas!
NOVAKOVIĆ (čita): „Kada sam hteo da donesem odluku, uplašio sam se od sebe. Uvideo sam da bih mogao doneti prenagljenu odluku zbog koje bih se docnije kajao. Tada mi pade na pamet da se udaljim, da pobegnem, da se uklonim iz sredine koja mi je sva izgledala odvratni saučesnik; da se usamim i priberem i tad tek da donesem odluku šta ću i kako ću. Rešio sam se da otputujem ne kazujući nikome kuda. Uostalom ja i sam tada nisam znao; pošao sam na put ma gde. Kada mi je kondukter tražio kartu, ja je nisam imao; kad me je upitao, ja nisam znao dokle ću putovati. Najzad se odlučim za Beč, tamo će mi biti najprijatnije, jer poznajem Beč.“
ANTA: Sasvim. I da se posle dva-tri dana vratio, sve bi bilo u redu.
SPASOJE: Ali, ne prekidajte, zaboga!… (Novakoviću). Molim vas, čitajte dalje!
NOVAKOVIĆ (čita): „U Beču sam odseo u jednom hotelu u blizini univerziteta i dva-tri dana sam sedeo usamljen, obuzet svojom brigom. Četvrtog dana sišao sam u Kertner ne bih li u onim kafanama gde uvraćaju naši mogao da se vidim s kim. Nisam nikoga našao, ali su o zidu visili beogradski dnevni listovi. Uzmem najnoviji broj jednog lista, otvorim i iznenadim se kad opazim svoju sliku. Već iz samih naslova saznam da sam izvršio samoubistvo davljenjem u Dunavu i pročitam puno detalja a svome samoubistvu. Najpre sam se smejao, a zatim mi pade na pamet: „Gle, pa ovo bi mogao biti najsrećniji izlaz iz situacije. Važiti kao mrtav a biti živ.““
SPASOJE: On to smatra kao najsrećniji izlaz iz situacije. Hvala mu lepo!
ANTA: Pa on to sa svoga gledišta.
SPASOJE: Sa svoga dabome, ali imamo i mi svoje gledište. (Novakoviću). Čitajte, molim vas, dalje!
NOVAKOVIĆ (čita dale): „Odlučih se dakle na to, i, kako je Beč nezgodno mesto, jer svakoga trenutka može čovek sresti poznanika, prvim vozom krenem u Nemačku, u Hamburg, i u okolini Hamburga, u jednoj fabrici, srećno nađem zaposlenje, gde provedem pune tri godine neopažen, jer se nigde van toga predgrađa nisam kretao.“
SPASOJE: I da ga pita čovek što je napuštao tako srećno zaposlenje, što nije ostao tamo pa mir bog.
ANTA: Možda je čovek hteo da obiđe svoje imanje?
SPASOJE: Možda! A možda da i naplati svoja potraživanja koja nisu naplaćena.
RINA (nervozno): Ja ne mogu, ja ne mogu nikako da se priberem ni da se umirim.
SPASOJE: Pa dobro, koga smo mi sahranili?
NOVAKOVIĆ: Odgovara on i na to pitanje.
SPASOJE: Šta kaže, boga vam?
NOVAKOVIĆ (čita): „Na pitanje našeg saradnika ko je onda mogao biti davljenik na kome je bilo njegovo odelo, pri kome su bili njegovi dokumenti, gospodin Marić veli: Mislim da će to biti moj bivši nadzornik na građevini, ruski emigrant Aljoša.“
SPASOJE: Aljoša!?
NOVAKOVIĆ (nastavlja čitanje): „Toga dana kad ću ja poći na put, Aljoša mi je izjavio da ima samoubilačke namere, rekao mi je čak izrikom da će se u Dunav baciti. On je na sebi imao moje iznošeno odelo, on je pri sebi imao moja dokumenta. Samo je on mogao biti taj samoubica.“
SPASOJE: Aljoša!?
ANTA: I ti si Aljoši položio venac na grob?
LJUBOMIR (očajan): Sad dakle znamo sve. Kao što vidite, situacija je očajna.
SPASOJE: Dabome da je očajna!
LJUBOMIR: Mi ovoga trenutka, u ovoj uzbuđenosti nismo ni kadri dogledati sve posledice.
ANTA: Nismo dabome! (Novakoviću). Eto, na primer, vi biste ostali bez braka.
RINA (zagrli čvrsto Milana): Ah to ne, samo to ne!
ANTA (Spasoju): Pa, zatim, ti bi ostao bez imanja.
SPASOJE: A zatim ti bi otišao na godinu dana robije.
ANTA: Opet! Kazao sam ti da sam na tu reč osetljiv.
SPASOJE: Hteo sam, znaš, samo da izložim sve posledice. Ali, ima jedna koja je teža od svih. To je gospodin Đurić. Šta će tek reći na sve to gospodin Đurić?
NOVAKOVIĆ: No!
SPASOJE: Čovek koji je uložio sve svoje iskustvo, sav svoj ugled i veze u ogromno preduzeće u koje smo mi uložili kapital i znanje, šta će tek reći? Jer, ako bi se primilo takvo stanje, to jest, ako bi se priznalo da je Marić živ, celo bi se naše preduzeće iz temelja srušilo.
ANTA: To je još najmanje!
SPASOJE: Najmanje? Kako najmanje? Jesi li čuo koji put za veliku finansijsko-tehničku grupu „Ilirija a. d.“?
ANTA: Da, čuo sam, znam!
SPASOJE: To je, gospodine, grupa koja traži od države koncesiju za isušivanje svih močvari, podvodnih terena, jezera i uopšte svih vodenih taloga u našoj kraljevini. To je jedan ogroman dvanaestogodišnji posao koji predviđa i ogromne tehničke objekte: najmanje deset velikih gvozdenih mostova, oko stotinu betonskih mostova i veliki broj tunela i propusta. Ogromno nešto, razumeš li!
ANTA: Ne vidim samo kakve veze to ima?
SPASOJE: Kakve veze? Svi smo tu uneli što smo imali. Gospodin Novaković je, na razne takse i prethodne troškove, na izradu planova i druge stvari, uneo oko pola miliona dinara gotovog novca. Gospodin Protić, odnosno moj budući zet a sada verenik moje kćeri, izabran je za tehničkoga direktora celoga preduzeća. Da, gospodine, a to nije izabran zato što je moj zet, već kao stručnjak. Moj zet je pre dve godine štampao svoje veliko naučno delo „Melioracija tarizacije“. To je delo napravilo ogromnu senzaciju. Na osnovu toga dela izabran je i za vanrednog profesora univerziteta, jer, gospodine, to nije delo samo obične naučne vrednosti, već je to jedna naučna revolucija u oblasti hidrotehnike po novim metodama rada koje su u njemu iznesene.
ANTA (zadivljen): Kako ti to naučno govoriš?
SPASOJE: Učio sam, gospodine, sve sam ja to naučio napamet da bih mogao o toj stvari govoriti.
PROTIĆ (Spasoju): Ja vas, molim, oče, ne govorite više o tome; govorite o čemu drugom.
SPASOJE: Hteo sam da mu objasnim.
ANTA: A kakve veze sve to ima sa tobom?
SPASOJE: Pre svega ta velika tehničko-finansijska konzorcija nema osnovnog kapitala. Sav kapital na kome je zasnovana konzorcija to je što joj je generalni direktor gospodin Đurić, brat ministrov.
ANTA: A Švarc i Rozendolf?
SPASOJE: Švarc i Rozendolf to su obični trgovački agenti; jedan je agent neke fabrike automobilskih guma a drugi fabrike češljeva i drugih celuloidnih proizvoda. Reći ćeš zašto smo i njih uvukli u konzorciju, kad su obični agenti? Zato, gospodine, što našoj državi, našim novčanim zavodima i našoj čaršiji ne imponuje preduzeće u kome nije po jedan Švarc ili Rozendolf. I, najzad, mi njih i ne smatramo kao obične agente. Mi smo ih proglasili za predstavnike velikih inostranih kapitala. Švarc važi kao predstavnik belgijskih a Rozendolf kao predstavnik anglo-saksonskih kapitala. Uostalom, nama i ne treba kapital, jer mi ćemo koncesiju, kad je dobijemo, verovatno i prodati, ali ono što nam treba to su prethodni troškovi i kaucija. Prethodne troškove podneo je gospodin Novaković, a kao kauciju ja sam dao moju trospratnu kuću na Terazijama.
ANTA: Pa tu kuću dao si kao miraz uz kćer.
SPASOJE: Da, ali privremeno je zalažem za kauciju. Eto, razumeš li sada situaciju? I zamisli sad, na sve to pojavi se jedan mrtvac, proguta tu kauciju i proguta celo preduzeće „Iliriju“. Može li se to dozvoliti, recite, može li se to dozvoliti.
NOVAKOVIĆ (nervozno): Pa zato, zaboga, govorimo o tome a ne o „Iliriji“.
SPASOJE: O čemu?
RINA: O njemu, o pokojniku. On može svakoga časa naići; svakoga trenutka kad se otvore vrata, ja zastrepim.
SPASOJE (zbunjen, ali kao pribira se): Pa… neka dođe…
NOVAKOVIĆ: Da, ali pitanje je kako ćemo se ponašati prema njemu?
SPASOJE: Kako? To je tako prosta stvar. Mi ne možemo priznati da je on živ; to bi bilo protiv naših interesa kada bi mi priznali da je on živ. Ponašaćemo se dakle kao prema pokojniku.
ANTA Kako to misliš je l’ da se prekrstimo kad ga vidimo?
SPASOJE: Ti možeš i da se prekrstiš, ali što se mene tiče, ja ću smatrati da on ne postoji. Ako dođe, smatraću kao da nije došao, ako me pozdravi, neću ga ni otpozdraviti; ne mogu se ja zadržavati sa mrtvacima. No, hvala lepo!
ANTA: A ako progovori?
SPASOJE: Neću mu odgovoriti.
RINA: Ja ću okrenuti glavu; ja ne želim da ga vidim.
SPASOJE: A mislite valjda da ja želim?
NOVAKOVIĆ: Vi mislite dakle da je najbolje ignorisati ga, potpuno ignorisati.
SPASOJE: Kao da ne postoji.
SVI (odobravaju).