Čin 2, Scena 14: PAVLE MARIĆ, SPASOJE
SPASOJE (kad spazi Marića na vratili, neprijatno se iznenadi): Ah, vi? Otkud vi?
PAVLE: Zar moja pojava još uvek tako iznenađuje?
SPASOJE (malo zbunjeno): Nisam očekivao.
PAVLE: Osetio sam potrebu, pre no što pristupim izvesnim merama, da još jedanput progovorim sa vama, i to u četiri oka.
SPASOJE: Ne vidim o čemu bismo imali da razgovaramo.
PAVLE: Ako vi nalazite da nemamo o čemu da razgovaramo, ja još manje imam potrebu za taj razgovor. Ja sam samo želeo da izbegnem javni skandal.
SPASOJE: Pa kad ste hteli da izbegnete javni skandal, što ste onda uopšte i dolazili; što niste ostali tamo gde ste bili?
PAVLE: To mi je bila namera. Mislio sam da uredim stvar sa rukovanjem mojim imanjem, da uredim još neke odnose pa da se vratim.
SPASOJE: Šta imate da uredite stvar sa rukovanjem vašega imanja; ta je stvar uređena.
PAVLE: Da, vi ste stvar uredili, to vam priznajem, ali je potrebno da je i ja sa svoje strane uredim.
SPASOJE: Kažite vi meni, kad smo već ovako u četiri oka, biste li vi pristali da mi iskreno i prijateljski razgovaramo; onako otvoreno, licem u lice?
PAVLE: Zašto ne?
SPASOJE: Onda izvolite sesti. (Nudi ga cigaretama).
PAVLE (seda u fotelju i zagleda je): To je ona fotelja iz moje radne sobe.
SPASOJE: Nećete valjda reći da su i cigarete vaše? (Pošto je i sam pripalio i seo). Hoćete li hteti iskreno da mi otkrijete svoje namere? Mislim, hoćete li mi reći šta mislite preduzeti i šta mislite činiti?
PAVLE: Reći ću vam, zašto ne. Nema u mojim namerama ničega što bi se moralo prikriti. Tako, na primer, što se tiče gospodina Milana Novakovića koji mi je preoteo ženu i što se tiče moje žene koja me je duboko uvredila… °
SPASOJE: Tražićete razvod braka, to već znam.
PAVLE: Ne, neću tražiti razvod braka; ostaviću to pitanje uvek otvoreno; ostaviću ih da žive u braku koji nema zakonske osnove.
SPASOJE: Ostavićete ih da večito strepe za svoj srećni brak.
PAVLE: A srećni su zaista?
SPASOJE: Tako oni kažu.
PAVLE: No, pa zašto bih ja to kvario?
SPASOJE: A što se tiče onoga sa deset hiljada dinara?
PAVLE: To je najmanje, o tome ću na kraju misliti.
SPASOJE: Pa jest, pravo kažete, jer on u stvari nije vas ni oštetio nego mene,
PAVLE: Kako vas?
SPASOJE: Pa kad se posle vaše smrti obrazovala masa kod suda, pozvani su svi dužnici da polože masi svoje dugovanje. Da je on tada položio, ta bi suma meni pripala kao nasledniku mase.
PAVLE: Dakle ostaviću vam ga, pa ga vi progonite. Nije pravo da vas toliko ošteti.
SPASOJE: Dobro, a… (ne ume da nađe zgodnu formu pitanju)… ovaj… šta sam ono hteo da kažem? A, kako mislite da se odnosite prema meni?
PAVLE: To je stvar najčistija i najjasnija. Nasledili ste me, jer je sud bio u zabludi da sam ja mrtav, a pošto sam ja živ, pada samo sobom to nasleđe i vi ćete se iseliti iz ove kuće i predati mi je kao i sva ostala imanja.
SPASOJE: Gle, molim te!
PAVLE: Tako će, razume se, biti ako kod vas sretnem potrebno razumevanje; ako ne, onda ću poći drugim putem. Optužiću vas da ste lažni naslednik; moj advokat već pribira podatke o lažnim uverenjima i lažnim svedocima koje ste vi priveli sudu dokazujući da ste mi bliski rođak, iako smo mi, to vi najbolje znate, rod samo po tome što je vaša majka bila žena nekakvog rođaka moje majke. I tada će, razume se, parnica dobiti sasvim drugi oblik.
SPASOJE (zabrinuto razmišlja): Hm! Hm! Hm! To dakle mislite?
PAVLE: Da, to!
SPASOJE: Al’ to bi, gospodine, bio u najmanju ruku zločin, to što vi mislite da radite. Znate li vi da sam ja ugledan i uvažen član društva; da sam ja…
PAVLE (prekida ga): Pardon, ja ne mislim da vam uzimam ugled, već samo imanje; ugled vam ostavljam.
SPASOJE: Boga vam, jesu li svi pokojnici tako naivni kao vi, ili ste vi to izuzetno! A šta je ugled nego imanje; oduzimate li mi imanje, oduzeli ste mi i ugled.
PAVLE: Da, sećam se, jer pre nego što ste prisvojili ovo imanje, vi ste bili niko i ništa.
SPASOJE: Razume se da sam bio niko i ništa.
PAVLE: Da, da, sećam se.
SPASOJE: I sad razumete valjda što se ja bunim protiv vaše pojave i zašto ne mogu priznati da ste živi.
PAVLE: Razumem, da, razumem, ali šta ćete; teško je naći ma kakav izlaz koji bi za vas bio podesan.
SPASOJE: Ima ga, i vi da ste kojom srećom došli pravo meni, stvar bi već odmah, prvoga trenutka, bila rešena.
PAVLE: Radoznao sam kakav?
SPASOJE: Mi smo kazali, razgovaraćemo iskreno. Dakle, reći ću vam. Ja imam jedan vrlo dobar plan po kome ni ja ni vi ne bismo bili oštećeni.
PAVLE: Da ga čujem!
SPASOJE: Pre svega ostalog, vi pristupate razvodu braka sa vašom bivšom ženom. Pomoći ćemo vam svi, ja ću vam dati materijal koji je dovoljan za tri brakorazvodne parnice.
PAVLE: Pa onda?
SPASOJE: Onda, kad ste oslobođeni svoga prvog braka, vi ćete zaprositi moju ćerku i ja ću vam je dati. Što me gledate tako čudnovato? Zaprosićete moju ćerku i ja ću vam je dati, a kao miraz dajem vam celokupno imanje koje je nekad bilo vaše.
PAVLE: Interesantan predlog; na taj način ja bih bio svoj sopstveni zet.
SPASOJE: Na taj način bilo bi sačuvano imanje i ugled moj i vaš.
PAVLE: I u tom slučaju vi biste priznali da sam ja živ?
SPASOJE: Da, u ovakom izuzetnom slučaju.
PAVLE: Ne razumem nešto samo; vi nudite kćer koja je verena?
SPASOJE: U tome baš i možete videti kolika je žrtva koju ja činim. Zamislite, imati za zeta jednog profesora univerziteta, proslavljenog naučnika, velikog naučnog pisca i sve to žrtvovati, dozvolićete da nije mala stvar.
PAVLE: Ja mislim da je žrtva i veća, jer to dvoje mladih izvesno vezuje ljubav, a vi biste i to razorili.
SPASOJE: Pa da, i to!
PAVLE: Jer kad biste vi i izgubili imanje koje ste zetu obećali kao miraz, on bi izvesno ostao veran veridbi sa vašom ćerkom?
SPASOJE (malo zbunjeno): Pa da… izvesno, jer to je jedan vrlo čestit čovek, verujte, to je jedan redak karakter.
PAVLE: Verujem vam! A kad bi taj „redak karakter“ izgubio katedru profesora univerziteta i izgubio ime naučnika, vaša bi ćerka izvesno ostala verna svojoj veridbi?
SPASOJE: E, to je već u pitanju.
PAVLE: Onda ste vi odista u teškom položaju, jer to vam se može desiti.
SPASOJE: Šta mi se može desiti?
PAVLE: Pa to da izgubite zeta, ne zato što bi vas on napustio, već zato što bi vaša gospođica ćerka napustila njega.
SPASOJE: Ja vas ne razumem.
PAVLE: Zar vam vaš zet nije nikad ništa govorio o zločinu koji je učinio prema meni?
SPASOJE: Nikad ni reči! A kakav zločin, o kakvom zločinu vi to govorite?
PAVLE: Ja njegovom postupku ne umem drugo ime da izaberem.
SPASOJE: Je li velika suma koju vam duguje?
PAVLE: Veća no što bi se mogla zamisliti.
SPASOJE: Pobogu, šta je taj čovek s tolikim novcem učinio?
PAVLE: Nije reč o novcu; reč je o delu koje se ne da novcem odmeriti.
SPASOJE: Ne razumem.
PAVLE: Trebalo je da vas vaš zet upozna s tim, jer vi u ovome trenutku treba da znate svu težinu svog položaja.
SPASOJE: Moga položaja? Zašto moga?
PAVLE: Videćete zašto. Vaš zet je bio nekada moj mladi prijatelj; ja sam ga iz školske skamije uveo u život; umeo je da steče i moju naklonost i moje poverenje. Kada sam pošao na put, ja sam tome mladom gospodinu poverio na čuvanje veliki rukopis moga naučnoga rada na kome sam punih sedam godina kapao. On se, čim se uverio da sam umro, i pošto me je eventualno ispratio do groba, vratio zadovoljan sa pogreba i štampao je moje delo pod svojim imenom.
SPASOJE: (zatetura se od iznenađenja): Kako… zar ono delo???!
PAVLE: Da, ono delo na osnovu kojega je on dobio katedru na univerzitetu, na osnovu koga je on proglašen naučnikom, na osnovu koga je on postao direktor te vaše „Ilirije“, na osnovu koga je postao zet i na osnovu koga ste mu vi dali toliki miraz.
SPASOJE (očajno hukne i klone u fotelju zarivši glavu u ruke. Posle izvesne pauze on diže glavu i pita tiho i nepouzdano): Možete li vi to dokazati da je tako?
PAVLE: Razume se!
SPASOJE (pribira se i diže): To znači vi ste rešeni?
PAVLE: Rešen sam, idem pravim putem.
SPASOJE (promisli se časak pa se ohrabri i diže se): Znate li vi da se i na pravom putu može naići na prepone?
PAVLE: Na sudu će se i te prepone savladati.
SPASOJE: Mislite? (Šeta uzbuđeno, hteo bi kao da kaže nešto pa ne zna šta će). Ja ne znam upravo šta da vam kažem.
PAVLE: Ja mislim ništa više; obavešteni smo dovoljno i ja i vi!
SPASOJE: Ta ono, obavešten sam, ne mogu reći da nisam obavešten…
PAVLE: E, onda prestaje potreba za svaki dalji razgovor. Inače sam vas i suviše zadržao; zbogom, gospodine rođače!
SPASOJE (jedva čujno): Zbogom!
PAVLE (ode).