Čin 1, Scena 17: PAVLE, PREĐAŠNJI
PAVLE (ulazi i pogleda po svima): Dobar dan!
SVI (niko mu ne odgovara, niko ne okreće glavu. Ostaju u stavu u kome su bili).
PAVLE (duža pauza, on ih posmatra i najzad ponavlja): Dobar dan, želim!
SPASOJE (ne osvrćući se, gledajući i dalje u tavanicu, savladan prgavošću): Čuli smo!
PAVLE: Mislio sam… očekivao sam…
SPASOJE (zaboravlja se): Šta ste kog đavola očekivali; niste valjda mislili da ćemo pasti u nesvest kad se pojavite?
PAVLE: To ne, dragi nasledniče, ali sam mislio predusrešćete me radošću kojom se u porodici predusreću u takvim izuzetnim i neobičnim slučajevima. Vratio sam sa zaboga iz mrtvih.
SPASOJE: To je vaša stvar!
PAVLE: Ne samo moja već i moje porodice. Zar se žena, supruga neće obradovati povratku muža za kojega je mislila da je mrtav?
RINA (buni se i krije iza Milana).
PAVLE (Spasoju): Ili vi, na primer, kao najbliži rođak? Kažu, vi ste na sudu dokazali da ste moj najbliži rođak, a vidim (vadi iz džepa svoju posmrtnu listu) i na posmrtnoj listi prilikom moga pogreba potpisali ste se kao ucveljeni rođak. Tako blizak rođak kao vi morao bi se obradovati.
SPASOJE (zbunjeno): Morao bih, ne kažem da ne bih morao, ali ne mogu ja dozvoliti da se vi igrate sa mojim osećanjima. Čas vam padne na pamet da umrete i ja treba da plačem; zatim vam padne na pamet da oživite i ja treba da se radujem. Pa vi to tako možete terati doveka i onda ne treba, jel’te, ja ništa drugo da radim nego čas da plačem a čas da se smejem!
PAVLE (pogleda oko sebe): Pa onda, i ova druga gospoda. Moj drug i ortak na primer…?
NOVAKOVIĆ: Mi smo se, gospodine, rastali još za vašega života!
PAVLE: Da, da, ali gospodin Anta, rođak moje žene. Najzad preskočimo njega.
ANTA: Sasvim, preskočimo mene!
PAVLE: Ali moj mladi prijatelj, gospodin Protić, prema kome sam ja imao toliko ljubavi i poverenja i kome sam ja…
PROTIĆ (slomljen prilazi mu): Ja vas molim, gospodine, dozvolite mi da o tome nasamo govorimo.
PAVLE: Molim! Velite li vi, gospodine Anto, da nasamo govorimo?
ANTA: Rekli smo, mene ćete preskočiti.
PAVLE: A moja supruga možda?
RINA (trgne se kao pod ubodom, preživljuje težak momenat, i najzad promuklo šapuće): Izvolite se obratiti mome suprugu!
NOVAKOVIĆ: Gospodine, vaša bivša žena preudala se legalno za mene i mi danas živimo u jednom srećnom braku. Ne vidim na osnovu čega vi toliko apostrofirate moju ženu i na osnovu čega joj se obraćate?
PAVLE: Na osnovu toga što sam živ.
SPASOJE: To treba, gospodine, dokazati! Ne može to tako; dođe ma ko i kaže: „Ja sam živ!“ Istragom je utvrđeno da ste vi izvršili samoubistvo i prema tome vi ste mrtvi; vi ste pred zakonom mrtvi i vi ste za sve nas mrtvi. Sahranili smo vas, i to svečano. Ja sam sa gospođom išao za sandukom, moj zet je držao govor, moja ćerka je šest nedelja nosila crninu, a ja sam vam položio venac na grobu; pa šta hoćete više; i šta bi vi mogli tražiti više?
PAVLE: Ja sam vam vrlo blagodaran na tolikoj pažnji!
SPASOJE: Davali smo vam četrdesetodnevni i godišnji pomen.
PAVLE: Vrlo sam vam zahvalan.
SPASOJE: E, pa šta biste dakle još? Mi smo sa svoje strane učinili sve što smo samo mogli. Šta hoćete još?
PAVLE: Ništa ja neću; došao sam da vam blagodarim za sve pažnje koje ste mi ukazali.
SPASOJE: Toga radi niste morali dolaziti.
PAVLE: Mislite, dakle, da mi nemamo o čemu više da razgovaramo?
SPASOJE: Ja ne vidim o čemu bismo mogli razgovarati?
PAVLE: Zar vi ne vidite da se mojim dolaskom menja situacija. Da se upravo menja iz osnova ceo red stvari. O tome bismo imali šta da progovorimo.
SPASOJE: Ja ne vidim da se menja situacija a, najzad, ako vi nalazite da je izmenjena, ja ću vam dati prijateljski savet kako da se iz te izmenjene situacije izvučete.
PAVLE: Molim, rado ću vas čuti.
SPASOJE: Ako vaš dolazak ima da znači pretnju svima nama, onda vam moram reći da ste u zabludi. Mislite li vi da je to lako porušiti sve što je izgrađeno posle vaše smrti? Varate se! Za vas bi jedini izlaz iz situacije bio kad biste se vratili odakle ste i došli i pomirili se s tim da ste mrtvi.
PAVLE: Da, to bi bio jedini izlaz iz situacije, ali ima još jedan i ja sam se za ovaj drugi odlučio.
SPASOJE: A taj je?
PAVLE: Da ostanem ovde, među vama!
(Opšti pokret negodovanja).
NOVAKOVIĆ: To nije među nama, nego protiv nas!
PAVLE: Ako vi tako hoćete.
SPASOJE: To znači, gospodine… razmislite, još jedanput!
PAVLE: Tri godine sam ja razmišljao.
SPASOJE: O takvim stvarima nije dosta ni trideset godina razmišljati.
PAVLE: Oprostite, gospodo, što sam vas uznemirio. Meni je potreban bio ovaj susret pre nego što pođem dalje. Mislio sam da svakome posebno načinim posetu.
ANTA: Mene preskočite!
PAVLE: Ali utoliko bolje kada sam vas našao na okupu. Praštam se, gospodo. (Hoće da pođe).
SPASOJE: Čekajte! Je li to vaša poslednja reč?
PAVLE (zastane): Moja poslednja reč: ja sam živ i ja hoću da živim! (Ode).
SPASOJE i SVI (zapanjeni pogledaju među sobom).
SPASOJE (prvi se pribere i viknu za njim iako je već otišao Pavle): Ali i mi hoćemo da živimo! Anto, potrči za njim i doviknu mu „I mi hoćemo da živimo; i mi hoćemo da živimo!“
ZAVESA