Predigra 10: LJUBOMIR, PAVLE
LJUBOMIR: Tako mi je neprijatno. (Hoće da pođe). Ako dozvoljavate?
PAVLE: Ta ostanite kad vam kažem. Zatekli ste me u jednom trenutku uzbuđenja… Uostalom, možda je to baš dobro što ste došli; ja… meni je potreban u ovom trenutku prijatelj; ja imam potrebe u ovome trenutku da s kim progovorim. Sedite, molim vas!
LJUBOMIR (sedajući): Radovao bih se kad bih vam mogao biti od koristi.
PAVLE: Za onoga koji pati i iskreno saučešće je od koristi.
LJUBOMIR (iznenađeno): Kako… Vi patite?
PAVLE (trgne se): Ne, ne patim… Pa ipak, pošto se zavaravate, ipak, patnja je to! (Potreseno). Mladiću, moja žena me vara! (Trgne se, jer mu se učini nepromišljeno što je poverio to jednom mladom čoveku, ućuti i hoda uzbuđeno).
LJUBOMIR (sa iznenađenjem prati ga pogledom).
PAVLE (najzad oseti potrebu da se opravda i stane pred Ljubomirom): Ja ne znam zašto sam vam to maločas poverio, ali… tako, naišli ste, prvi ste naišli, a ja sam imao potrebu da glasno kažem ono što me guši od jutros.
LJUBOMIR: Ne žalite što ste mi se poverili; prijatelju ste poverili. Moje obaveze prema vama nisu tako obične; vi znate koliko vas cenim i poštujem. Bio bih srećan kad bih vas mogao utešiti bar.
PAVLE: U ovakvom slučaju svaka je uteha iluzorna; liči na izjavu saučešća koje se porodici umrloga kazuje.
LJUBOMIR: Pa… ipak. Možda sve to nije tako, možda su vam samo zli dudi došapnuli ružne stvari!
PAVLE: Da, došapnuli su, to je istina i ja sam preko tih šaputanja prelazio ali… (Vadi iz džepa rpu pisama). Ovo su pisma njenog ljubavnika; izvršio sam razbojničku provalu i pokrao sam ih. Šaputanja su samo nagoveštavala neverstvo, ali mi nisu kazala i ime zavodnika, a ono je tu, tu je u mojim rukama, tu je njegovo ime! (Grčevito zgužva u pesnici pisma). Tu je!
LJUBOMIR (osećajući se nelagodno sleže ramenima).
PAVLE (uvek uzbuđen): Tu je ali ja ne smem, nemam hrabrosti da zavirim! Bojim se potvrdiće se moje slutnje, a to bi bilo užasno. To bi bilo porazno. Bojim se, bojim se istine; nije li zar bolje pobeći od istine! Dovoljno je već težak udar što znam da me vara; što će mi još i onaj težak udar; s kim me vara. (Bori se). Pa ipak, muči me, mučilo bi me kroz život. Zašto ne bi ispio do dna čašu gorčine koja mi je namenjena? (Otvara pismo i zagleda potpis. Nov nastup uzbuđenja). Jeste, on je! Slutio sam, slutio sam…
LJUBOMIR (prilazi mu): Umirite se! Stišajte se! Sve te stvari u prvome trenutku izgledaju strašnije.
PAVLE: Moj drug iz detinjstva, moj školski drug, moj ortak u preduzeću, moj nerazdvojni prijatelj…
LJUBOMIR: Gospodin Novaković!
PAVLE: Da, on, on! Ah, kako je to podlo, kako je to odvratno!
LJUBOMIR (pauza. Neodvažno): I šta mislite sad činiti?
PAVLE: Šta? To se i sam pitam. Pitam se, a ne umem da se odlučim.
LJUBOMIR: Svakako ne mislite…?
PAVLE: Oterati ženu; osvetiti se zavodniku? Ah, to me! Ah, to ne! Ali šta? Da bih doneo odluku, valja mi najpre preboleti, jer ipak, ja sam voleo tu ženu, valja mi preboleti to!
LJUBOMIR: Ja vas potpuno razumem, ali nisam kadar mi ne pripada mi savetovati vas.
PAVLE: Bojim se da u ovom trenutku uzbuđenja ne donesem prenagljenu odluku. Da mi je da se osamim, da se povučem, da razmislim.
LJUBOMIR: Kad biste otputovali gde na dan-dva?
PAVLE: Kad bih otputovao? To bi možda najbolje bilo. (Kratko razmišljanje). Tako ću učiniti, otputovaću.
LJUBOMIR: Na dva-tri dana.
PAVLE: Ne znam na koliko, ne znam ni kuda; u nepoznatom pravcu, na neodređeno vreme. Nemam zasad jasne namere, ali osećam potrebu da se uklonim, da se udaljim, da se osamim, da prebolim. Da ne bih doneo prenagljenu odluku, jedini je način da pobegnem sam od sebe. Hvala vam, prijatelju, vi ste mi dali bar savet.
LJUBOMIR: Ako vam je potrebna kakva moja usluga?
PAVLE (seti se): Da, dobro pomenuste, mogli biste mi učiniti jednu uslugu.
LJUBOMIR: Molim!
PAVLE (vadi iz portfelja pasoš): Da pođete iz ovih stopa i da mi vizirate pasoš za inostranstvo. (Prelistavajući pasoš). Gle, kakva srećna okolnost! Pasoš je viziran pre šest nedelja kada sam pomišljao ići na sajam. Ta viza još važi. To je dobro, to je vrlo dobro! (Vraća pasoš u portfelj).
LJUBOMIR (hoće da pođe): Ja ću vas ostaviti.
PAVLE (pružajući mu ruku): Računam na vašu diskreciju. (Seti se i trgne ruhu). Čekajte, setio sam se ovoga časa jedne velike usluge koju biste mi mogli učiniti.
LJUBOMIR: Molim!
PAVLE (ode u drugu sobu pa se otud vraća sa jednim voluminoznim svežnjem rukopisa vezanih između kartona, po obliku fascikula): Ovo je, mladi prijatelju, moja najveća dragocenost. Sedam punih godina ja radim ovo naučno delo iz oblasti hidrografije, radim ga sa verom da će učiniti naročiti utisak u naučnom svetu.
LJUBOMIR: Zar se i tom granom tehnike bavite?
PAVLE: Da, arhitekta, građevinski inženjer ali… mene je oduvek vrlo zanimala hidrografija i u slobodnim časovima bavio sam se njome. Hidrografski problem to je opštečovečanski problem; tri četvrtine globusa najziratnijega zemljišta pokriveno je močvarama, plitkim vodama i vodenim talozima a prenaseljenost izaziva teške krize i poremećaje u životu naroda! Ja sam pokušao čak da postavim u hidrografiji i nove metode. Ja vam sve to kazujem da vam ukažem na značaj ovoga dela i šta ono za mene predstavlja. Taj rukopis mirno počiva u fijoci moga stola, pod ključem, ali… ovoga časa me obuze jedna slutnja. Neće li se moja žena, u mome odsustvu poslužiti istim metodom kojim sam se ja poslužio prema njoj; provaliti fijoku na mome stolu i pretražiti ga. Ona neće naći ništa što bi želela, ali možda baš zbog toga neuspeha, u besu, u srdžbi, u pakosti, a znajući koliko ja cenim ovaj rukopis, može doći na paklenu misao da iz osvete izvuče jedan, dva, tri lista.
LJUBOMIR: Ah!
PAVLE: O, u pakosnome besu žene su kadre da učine najnerazmišljenija dela. Ja bih hteo da obezbedim ovaj rukopis; poveravam ga vama.
LJUBOMIR (iznenađen poverenjem): O, gospodine!
PAVLE (daje mu ga): Poveravam ga vama; znate mu vrednost pa ćete ga umeti čuvati.
LJUBOMIR: Budite uvereni, čuvaću ga kao oči u glavi.
PAVLE: Tako, a sad zbogom!
LJUBOMIR: Zbogom! (Ode).