Čin 1, Scena 13: PREĐAŠNJI bez ANE
ANTA (Spasoju): Sedi, molim te, jer stvar moram da ti saopštim pažljivo i izdaleka.
RINA: Ta ostavite se, molim vas, te vaše pažljivosti. (Spasoju). Gospodin je beskrajan. Reći ću vam ja: čovek o kome svi znamo da je umro, da je pokojnik, čovek kojega smo sahranili, živ je.
SPASOJE (posrne i drekne): Ko to, ako boga znate?
ANTA: Onaj čiju si kuću na Terazijama i sve ostalo imanje ti nasledio.
SPASOJE: Ta idite, molim vas; ludost, kao da smo deca… koješta… otkud to može biti?
RINA: I ja ne mogu da verujem.
SPASOJE: Ko bi još tako što verovao i ko je, molim vas, takvu glupost mogao izmisliti?
RINA: Meni je naš rođak, gospodin Anta, doneo vest.
SPASOJE: Ti?
ANTA: Ja.
SPASOJE: Šta ti piješ ovako izjutra?
ANTA: Ne pijem ništa, ali bih mogao sad ispiti ceo motor benzina i ne bi mi ništa bilo.
SPASOJE: Reci mi, molim te, kako si mogao na takvu glupu misao doći?
ANTA: Video sam ga, video sam ga svojim rođenim očima.
SPASOJE: Koga?
ANTA: Pokojnog Pavla Marića.
SPASOJE: Ama koga Pavla Marića?
ANTA: Onoga čiji si ti naslednik.
SPASOJE: Ama ostavi se ti toga nasledstva, već reci ti meni… Uostalom, nema šta da mi kažeš, nemam šta da te pitam. Reći ćeš mi glupost koja je nemoguća. Razumem i još kad bi rekao: „Čuo sam“, premda bih te ja i za to kaznio za pronošenje lažnih glasova, ali reći: „video sam“, reći „video sam“, to je prosto zločin.
ANTA (uporno): Video sam ga!
SPASOJE (nervozno): Opet on!
RINA: Možete misliti kako je tek meni bilo kad mi je gospodin saopštio.
SPASOJE: U, ’ajde da si kazao na primer: „Ugasilo se sunce“, lepo, primam; što svetli mora se jednog dana ugasiti. Primam! Da si kazao na primer: „Tutor te i te crkve progutao je toranj crkveni“; lepo, i to primam. Ima tutora koji gutaju crkvene prihode a kad im se proširi stomak, oni su kadri, razume se, da progutaju i toranj i svih pet zvona. Lepo, primam i to! Primam da je Dunav promenio tok i sad teče uzvodno; primam da je vlada rešila da izvrši slobodne izbore; sva čuda na svetu primam, razumeš li, sva čuda, ali da si video čoveka koga smo mi pre tri godine sahranili, e to ne mogu da primim! I da te pita čovek zašto si potrčao to gospođi da saopštiš? (Rini). Mogu već misliti kako vam je bilo kad ste čuli?
ANTA: A možeš misliti kako je tek meni bilo kad sam ga video.
SPASOJE: Čujete li ga, on to, pa to.
ANTA: Verujte, kad sam ga video a meni se presekoše noge pa ne umem skoro da koračam. I odjedanput me svega obli znoj, pa onda kao da mi je neko tako oznojenom spustio krišku leda u košulju, poduhvati me jeza u leđima i počnem da dršćem.
SPASOJE: Ne znam šta imaš ti kog đavola da dršćeš?
ANTA: Kako šta, a onih deset hiljada dinara?
SPASOJE: Pa ti si se na sudu zakleo da si mu vratio tu sumu.
ANTA: Zakleo sam se, ne kažem da se nisam zakleo, ali on tada nije bio živ, a sad je živ.
SPASOJE: Dakle to tebe žulji?
ANTA: Pa to, dabome!
SPASOJE: Čekaj, molim te, sad ću ti reći. (Vadi iz džepa jednu knjižicu i prelistava je). Ovo je krivični zakonik, ja tu knjigu uvek nosim sobom kao ručnu knjigu. Vrlo je korisna, čovek se mnogo čemu nauči iz nje. To su tako reći uputstva za život. (Našao je stranu). E, evo, paragraf sto četrdeset četvrti, krivokletstvo. (Čita u sebi). Dakle, godina dana robije i godina dana gubitka građanske časti. Može i više, ali na jednu godinu možeš onako sigurno da računaš.
ANTA: Ko to?
SPASOJE: Pa ti!
ANTA: Zašto ja?
SPASOJE: Pa za krivokletstvo.
ANTA: Ama kako ti to meni, robija. I to odmeravaš kao kilu šljiva ili luka. Robija, taman posla!
SPASOJE: I gubitak građanske časti.
ANTA: To već i ne marim, može se lepo živeti i bez građanske časti. Ali robija, gospodine, to je već nešto drugo. I ono što me buni, to je otkud ti, zašto ti to meni odmeravaš?
SPASOJE: Uostalom, ja bih čak i trebao da budem taj koji te tuži, jer ti si u stvari meni zajeo tih deset hiljada dinara.
ANTA: Gle sad!
SPASOJE: Meni, da! Kad je kreditor izvršio samoubistvo, obrazovana je masa i ti si dugovao masi, a ta masa pripala je meni u nasledstvo kao najbližem srodniku.
ANTA: A, sad razumem što si se ti tako obradovao kad si čuo malopre da je Pavle Marić živ. Pa da, ko bi se obradovao ako ne bi ti kao najbliži rođak?
RINA (nervira se njihovim razgovorom): Ali, zaboga, vi govorite o svemu, samo ne o onome što je u ovom trenutku najvažnije.
ANTA: Pa da, gospodin meni: robija. Tako tek, robija, kao da drugog zanimanja u životu nema nego robija. I zašto ne bi gospodin zavirio malo u ta svoja uputstva za život da i sebi odmeri koju godinu.
SPASOJE: Ja nisam nikome zajeo deset hiljada dinara.
ANTA: Pa nisi, dabome! To je sitnica za tebe, nećeš valjda da se prljaš za takve tričarije. Ali trospratna kuća na Terazijama, veliki plac kod železničke stanice i dva dućana u Kralja Petra ulici, to je već nešto.
SPASOJE: Pa šta hoćeš tim da kažeš?
ANTA: Tri krivokletstva, sedam lažnih uverenja, četiri advokata i nasledstvo. Pogledaj ti u ta tvoja uputstva, pa vidi šta tamo piše za takve slučajeve?
SPASOJE (cepti od uzbuđenja i sune na njega sa stegnutim pesnicama kao da bi toga časa da ga smrvi, uzdrži se i prilazi mu): To si sad rekao i nikad više!