Čin 3, Scena 14: LJUBOMIR PROTIĆ, ANTA, PREĐAŠNJI
ANTA: Sreo sam gospodina zeta; on je već išao po redakcijama.
SPASOJE (Protiću): Išao si?
LJUBOMIR: Da, ali teško se može uspeti. To je senzacija prve vrste, to se ne ispušta lako iz ruke.
SPASOJE: I pisaće?
LJUBOMIR: Uspeo sam da odložim za dva dana; obećao sam im da će dotle imati još senzacionalnije otkriće.
SPASOJE: Vrlo dobro, vrlo dobro; dan-dva, toliko dana i treba; dan-dva.
LJUBOMIR: A gospodin Anta mi veli da je onaj već predao stvar advokatu.
SPASOJE: Da, tuži gospodina Antu.
ANTA: Sve nas tuži.
LJUBOMIR: Krivično?
SPASOJE: Ja ne znam, ali mislim da nas tuži administrativno, a gospodina Antu krivično.
ANTA: Tuži nas sve podjednako, nema tu razlike.
LJUBOMIR: A zašto tuži?
SPASOJE: Gospodina Novakovića tuži što mu je oteo ženu, mene tuži da sam mu ko bajagi oteo imanje, tebe tuži…
LJUBOMIR (prekine mu znakom reč da ne govori pred Antom).
SPASOJE (seti se): Ah, da… tebe tuži za ono.
LJUBOMIR: A gospodina Antu?
ANTA: I mene tuži za ono.
LJUBOMIR: To znači, i mi bismo morali uzeti advokata?
SPASOJE: Meni je najbolji advokat moja čista savest.
ANTA: I meni!
LJUBOMIR: Pa ipak… čista savest ne zna paragrafe, a paragrafi su vrlo opasna stvar.
ANTA (više za sebe): Vrlo opasna!
SPASOJE: Pitanje bi bilo samo, je l’ da uzmemo zajedničkog advokata ili svako posebno! U svakom slučaju, ne treba da prenagljujemo. Savetovaću se o tome još i sa gospodinom Đurićem.
LJUBOMIR (hteo bi da pođe u sobu). Vukica je tamo?
SPASOJE: Ne, ona je izišla sa tetkom Agnijom, zabaviće se možda malo više.