Čin 1, Scena 6: ANTA zatim RINA i ANA
ANTA (nervozno se kreće u stolici i velikom džepnom maramom briše znoj sa čela i oko vrata).
RINA (obučena, iznenađena i uznemirena): Šta je zaboga, da se nije desilo što?
ANTA (Ani koja je dopratila Rinu): Ana, još jednu čašu vode!
ANA (iziđe).
ANTA: Nije, nije ništa!
RINA: Ali vi ste tako uzbuđeni?
ANTA: Razume se da sam uzbuđen, bićete i vi uzbuđeni kad čujete.
RINA: Dakle ipak se desilo nešto, govorite zaboga!
ANA (donosi čašu vode).
RINA (Ani): Udaljite se!
ANA (ode).
RINA: Govorite, govorite, da nije ko teško bolestan?
ANTA: Ta idite, molim vas, kome je u ovakvim prilikama do toga da bude bolestan.
RINA (prestravljena): Ili… ne daj bože, mrtav možda?
ANTA: Mrtav? Hm, mrtav! Dobro bi bilo, ali u tome i jeste stvar što nije mrtav.
RINA: Ali ko zaboga, o kome govorite vi? Nemojte me mučiti?
ANTA: Patite li vi od srca?
RINA: Da!
ANTA: E pa, eto vidite, zato i moram stvar da vam saopštim pažljivo i izdaleka.
RINA: Dobro! Samo govorite već jednom.
ANTA: Hoću, ali kažem vam, samo pažljivo. Sedite, molim vas.
RINA (sedne).
ANTA (kad ona sedne): Čaša vode je ovde!
RINA (nestrpljivo, uznemireno): Govorite, govorite!
ANTA: Recite mi, dakle, sećate li se vi svoga devojaštva?
RINA: Kakvo je to pitanje?
ANTA: Rekao sam vam, moramo izdaleka poći; dakle, sećate li se vi svoga devojaštva?
RINA: Pa da, zaboga!
ANTA: Vi ste, razume se, pre nego što ste postali žena, bili devojka?
RINA: Ali, gospodine.
ANTA: Znam, hoćete da kažete da se to samo po sebi razume, ali ja hoću samo da konstatujem. Dakle, vi ste udajom prestali biti devojka?
RINA (uvređeno): Ali, gospodine, ako je to šala, vrlo je neukusna. I ja…
ANTA: Budite strpljivi, već prelazimo na samu stvar. Vi ste se udali, lepo, a šta je zatim bilo?
RINA: Ostala sam udovica.
ANTA: E, tu sam vas, vidite, čekao. Taj vaš podatak nije tačan.
RINA: Kako nije tačan?
ANTA: Čujte, samo dozvolite, ja moram biti obazriv.
RINA: Ali šta je vama, gospodine Anto, od jutros; kakve su sve to zagonetke, kakvi su to razgovori?
ANTA: Strpite se malo, molim vas. Odmah ćemo celu stvar izvesti načisto. Da vidimo najpre na osnovu čega vi tvrdite da ste udovica? Vaš muž jednog dana naljutio se na vas, napustio je kuću, rekao da ide ne zna gde i ne zna kad će se vratiti. Takav ste iskaz dali pred istražnim organom.
RINA: Da tako je!
ANTA: I on je otišao, upravo nestao je. Sutradan nađeno je kraj Dunava njegovo odelo, u kaputu su nađeni njegovi dokumenti, čak i lična legitimacija i stvar je bila jasna. Leš je tek posle šest nedelja nađen daleko niz Dunav, razume se deformisan, ali je utvrđeno da je šest nedelja u vodi, tačno toliko koliko je prošlo od nestanka vašega muža, zatim inicijali na košulji bili su inicijali vašega muža i mi smo ga svečano sahranili. Vi ste išli za sandukom, a i ja sam bio na pogrebu.
RINA (nestrpljiva): Ali, zaboga, što mi pričate te stvari već hiljadu puta pričane i prepričavane. Dovde mi je došlo; ne želim ni da mislim na sve to.
ANTA: Dobro, pređimo dakle preko toga! Ali, ima jedna stvar preko koje ne možemo preći, a to je šta ste vi uradili kada ste ostali udovica?
RINA: Udala sam se.
ANTA: Eh, to je ono, vidite, što ste pogrešili; niste se trebali udavati.
RINA: To je moja stvar, gospodine, i ne dozvoljavam nikome da ulazi u ocenu…
ANTA: Pa ipak, pogrešili ste. Eto baš znam jedan slučaj sa nekom Savetom Tomić. To je jedna čestita ali sirota žena. Radi tako po kućama i izdržava se.
RINA: Ali, gospodine, ostavite se vi Savete Tomić; kakva vam je sad Saveta pala na pamet. Upadnete u kuću kao smušen, govorite tajanstveno i u zagonetkama, nervirate me, uzbudite, i sad nekakva Saveta.
ANTA: Nije to zaboga nekakva Saveta, već je to autentična Saveta i kad budete saslušali, vi ćete se u to uveriti.
RINA (sedne rezignirana): Dakle govorite!
ANTA: Ta Saveta Tomić izgubila je muža u ratu. Poginuo je i sahranili ga tamo na frontu. Ona je dobila i zvanično izvešće da je poginuo i prema tome bila je udovica. Kao takva, dakle kao autentična udovica, ona se preuda za nekog konduktera. Dok je bila sama, mučila se pa htela žena da zbrine sebe. I lepo je živela i sa ovim drugim mužem i živela bi verovatno još i dalje ali, jednog dana, posle tri godine, vrati se njen muž živ iz ropstva.
RINA (pretrne, skoči i gleda ga pravo u oči).
ANTA: I, razume se, drugi brak je odmah pao, jer Saveta nije bila udovica kada se udala za drugog muža. I ona je morala da se vrati prvom mužu.
RINA (uzbuđena, bleda): Gospodine vas ja razumem?
ANTA: Uzmite malo vode, uzmite, uzmite!
RINA (pokoravajući se nesvesno srkne vodu).
ANTA: Sedite!
RINA (bacajući se u fotelju, očajno krši ruke): Govorite, tako vam jedinoga boga, govorite!
ANTA: Video sam ga!
RINA (cikne prestrašeno): Koga?
ANTA: Njega!
RINA (očajno): Koga zaboga?
ANTA: Vašeg prvog muža.
RINA: Ovo je užasno, ovo je mučenje na koje me stavljate! Zašto, zašto ste došli da me mučite; ko vas je poslao? Šta je to što vi govorite; ko vam je takvu ludost ulio u glavu; šta hoćete vi, govorite, šta hoćete?
ANTA: Ja sam ga video.
RINA: Poznajete li vi njega?
ANTA: Kako da ga ne poznajem; ostao sam mu dužan deset hiljada dinara, bog da ga prosti!
RINA (u najvećem uzbuđenju): To je… to je nemoguće… to vaš bolestan mozak… to je… Gospode bože, ja ću da poludim!
ANTA: Nemojte! To ne smete ovoga časa.
RINA: Ne, to nije istina; recite da nije istina, recite, recite! Ili, ako bi bila istina, ja ne znam, ne umem da mislim.
ANTA: A šta bi bilo tek da vam nisam ovako pažljivo i izdaleka saopštio?
RINA (dočepa nervozno telefon): Alo, alo! Gospodin Novaković? Kako, još nije došao u kancelariju? Vidite, molim vas, to je nemoguće. Nije! (Ostavi slušalicu). Oh bože!
ANTA: Što njega uznemiravate?
RINA: Da s kim ću se savetovati ako ne s mužem?
ANTA: Pa jeste, pravo imate!
RINA (opet prilazi telefonu ali ne markira još brojeve): Slušajte, nemojte mi dozvoliti da pravim uzbunu; ako je to šala ili ako ste prevideli…
ANTA: Ali ko bi se time šalio! Mislite valjda meni je prijatno što sam ga video. A video sam ga, nisam ga prevideo. Ristić trgovac stajao baš pred svojom radnjom i užasno se iznenadio kad ga je video. Čovek je prosto prebledeo. Pokojnik mu je prišao, rukovali su se i dugo su razgovarali na vratima radnje. Kad se rastali, ja sam prišao gazdi Ristiću i pitao sam ga: „Je l’ te, molim vas, koji je to gospodin koji je sada sa vama razgovarao?“ „To je čovek“, veli mi gazda Ristić, „kome sam bio na pogrebu; to je inženjer Marić, i sad mi objašnjava kako se sve to moglo desiti.“ Eto, tako mi je kazao gazda Ristić koji je lično s njim razgovarao.
RINA: Alo! Alo! Gospodin Novaković? Kako, još nije došao u kancelariju? (Nervozno ostavlja slušalicu). To je užasno! To je nemoguće! Ja ću vas lepo moliti, rođače, da odete lično; to nije daleko, ministarstvo građevina, da odete, znate, on već mora biti tamo, zadržao se možda u kojoj drugoj kancelariji, ali je bez sumnje tamo. Nađite ga pošto-poto i recite mu neka sve ostavi, sve, i neka žuri kući.
ANTA: Ta doći će on u kancelariju, doći će za koji čas. Budite strpljivi.
RINA: Ne, ne, ne mogu biti strpljiva, ja ne mogu da izdržim ovo, ne mogu da izdržim, idite, molim vas!
ANTA (ustaje): Dobro! Da pođem!
RINA: Dođite vi sa njim!
ANTA: Da, da, to se razume. (Ode).