Pre pedeset godina
Narodnoga poslanika napisao sam pre četrdeset i osam godina. Ja sam i ranije pisao neke komadiće, te ih ili prikazivao sa drugovima ili ih, verujući u njihovu vrednost, čuvao u svome stolu, no bez hrabrosti da ih objavim; ali je Narodni poslanik prvi komad koji sam napisao sa namerom da ga predam Narodnom pozorištu na prikazivanje. Pa ipak, zazorno mi je bilo da se u svojoj devetnaestoj godini javim pozorišnoj upravi i tražio sam ne bi li me ko na to ohrabrio. To ohrabrenje mi je došlo iz kuće Ilića, iz koje je tada nicao mnogi književni podsticaj i mnogi pokret.
Pesnička kuća Ilića bila je osamdesetih godina jedini književni klub u prestonici. Svi pokušaji, i raniji i pozniji, da se osnuje kakvo književno društvo koje bi književnike zbližilo i dalo jačega podsticaja književnosti, nisu ni blizu dobacivali okome uticaju koji je u tom pogledu imala kuća Ilića. Kroz tu kuću, na kojoj su i danju i noću vrata bila otvorena, prošlo je nekoliko generacija književnika: na pragu te kuće susretali su se stara romantična književnost, koja je već izumirala, i nova, realistična, koja se mesto nje javljala; kroz tu kuću, jednom rečju, prodefilovala je cela kaša književnost sedamdesetih i osamdesetih godina. Počevši od Matije Bana, Ljube Nenadovića, Čede Mijatovića, Đorđa Maletića i Jovana Đorđevića, ja sam ličko u Ilićevoj kući sretao Vladana Đorđevića, Lazu Kostića, Đuru Jakšića, Lazu Lazarevića, Milorada Šapčanina, Zmaja, Kaćanskoga, Đuru Jankovića (darovitog i rano preminulog pesnika), Jašu Tomića (tada neobično popularnog socijalističkog pesnika), Pavla Markovića-Adamova, Milovana Glišića, Svetislava Vulovića, Vladimira Jovanovića, Janka Veselinovića, Simu Matavulja, Brzaka, Svetolika Rankovića, Kostu Arsenijevića (tipografa, socijalističkog pesnika), Stevu Sremca, Matoša, Domanovića, Šantića, Ćorovića, Božu Kneževića, Ljubu Nedića, Nikolu Đorića, dra Milaka Savića, Iliju Vukićevića, Milorada Petrovića, Jovana Skerlića, Milorada Mitrovića, i još jedak dugi niz manje znatnih kulturnih i nacionalnih radnika.
Susreti nabrojani u kući Ilićevoj nisu mogli ostati bez posledica, i često se mnogi pokret tadanji i mnogi pokušaj javljaju kao rezultat tih susreta. Može se gotovo tvrditi da je ovo literarno pribežište — Ilićeva kuća — bilo sredina u kojoj se razvijao proces prelaza iz romantizma u realizam; da se iz te sredine razvila ona snaga koja je suzbila literarnu hegemoniju Novoga Sada i izvojevala Beogradu prvenstvo, i najzad, da je ta sredina, dajući u Vojislavu pesničkoga reformatora, dala književnosti i mnoga druga znamenita imena.
Mene je u kuću Ilića uveo Vojislav, s kojim sam još od 1880. godine drugovao, pošto smo se ranije već sretali radovima u pojedinim listovima. U početku se moje i Vojislavljevo poznanstvo svodilo na obična viđenja kod „Dardanela“, znamenitoga kluba boemskoga i duhovitoga Beograda osamdesetih godina, ali je, nešto zatim, naše poznanstvo postalo tešnje, te sam postao ne samo svakodnevni gost već pogdekad i stanovnik kuće Ilićeve.
Ulazak u pesničku kuću Ilića za mene je tada imao naročitu draž. U mašti šesnaestogodišnjega mladića, ta kuća mi je izdaleka izgledala kao neki čarobni zamak, ili kao nedokučno gnezdo gde stanuje stari orao, a orlići izleću u svet i vraćaju se svečeri na legalo. Stari Jovo Ilić, — „tatkana“ kako su ga zvala deca, a kraj njih i svi mi ostali, — bio je tada još vrlo krepah starac. To je upravo bilo doba kada se sa pokretanjem Vladanove „Otadžbine“ (1875) on, dotle dugo vremena otrgnut politikom, ponovo vraća pesmi i peva jednim novim, čudnim i egzotičnim manirom
Cvijet mi cavti, Džemšed-lale
Adžem đul;
Biser mi sjaje, Basra-kale,
Istambul!
Najstariji od braće Ilića, Milutin, kada sam ja došao u kuću, nije bio u Beogradu. Bio je u nekom srezu beogradskog okruga sreski starešina i često je dolazio, a često i gubio službu te se doseljavao u Beograd. Iako valjan činovnik, Milutin je bio izdanak omladinskoga pokreta na Velikoj školi, te se nije umeo dovoljno prilagoditi vremenu i režimu. Stoga nije bila nimalo neobična pojava da se pred kućom Ilićevom zaustave kočije pokrivene arnjevima sa denjkovima, koritom, nogarima i stolicama privezanim o šarage. To je Milutin izgubio službu, i ako gde se izvlači, onako suh i krakat, ispod arnjeva, da se naseli u očevoj kući dok opet ne dobije službu
Milutin Ilić je bio neobično marcijalna pojava; preplanula lica i oštrih linija, dubokih i toplih očiju, visokih ramena i dugih brkova. Odeven u narodno odelo sa pištoljima u silavu, on bi ličio na sliku pobeglu iz muzeja koja predstavlja orašačke ustanike. No karakterom svojim Milutin niukoliko nije odgovarao takvoj spoljašnjosti. On je bio osobito blag i pitom, topao u odnosima i vrlo duhovit. Milutin je imao eminentan dar za humor i satiru, što je objavljenim radovima dovoljno i naglasio. Što taj dar nije razvio do onih razmera kojih je mogao, dva su uzroka. Prvi je: klasičarska atmosfera Ilićeve kuće, u kojoj se ta vrsta književnosti osećala kao divlji cvet u leji pitomih i plemenitih ruža, a drugi je uzrok bio njegov brak. Najstariji Ilić imao je naime jedan supružanski vrlo srećan brak, ali njegova supruga i suviše je težila, i uspevala u tome, da ga izdvoji iz sredine u kojoj se jedino mogao njegov talenat razvijati, i suviše je htela da ga načini „domaćinom“, izdvajajući ga iz one sredine koja je imala jedan ležeran pogled na sve vrline nabrojane u čitanci za prvi razred osnovne škole. Ja mislim da su to okolnosti koje su omele Milutina da se jače izrazi u književnosti.
Dragutin Ilić, prvi po Milutinu, bio je tada već zaogrnut jednim višim oreolom. Poeta koji još sa Velike škole — gde nosi pokret lista „Pobratimstva“ (1884) — probija sa svojim drugovima Nikolom Đorićem i Vladimirom Jovanovićem naglo u književnost, i rasipa svoje radove kroz stupce svih literarnih listova u Srpstvu, on ubrzo stupa i na pozornicu, što je za tadanju, pozorišnoj umetnosti vrlo naklonjenu omladinu, imalo naročitu draž. Dragutin ne samo da se odaje drami, već postaje najznačajniji predstavnik onoga živoga pokreta osamdesetih godina koji obećava da kam donese obnovu nacionalne drame.
Dragutin Ilić je u stvari bio predstavnik kuće Ilića, i „tatkana“, koji je imao puno nežnih osećanja za Vojislava, jedino bi sa Dragutinom razgovarao i o političkim i o literarnim i o porodičnim poslovima. Ali, iako njen predstavnik, Dragutin ipak nije uvek i dovoljno pripadao kući, zauzet sem poezije još i svima drugim javnim pokretima, političkim, nacionalnim i kulturnim. I mada od svih Ilića preživljuje najburniji život, ipak je on najplodniji, najviše piše, bavi se svima vrstama poezije (pesma, lirska i epska, roman, priča, drama); rasipa snagu i na filozofske i političke probleme, a troši se i u dnevnoj štampi polemišući i pišući političke članke.
Uvek marcijalan, sa kalabreskim šeširom i raščešljanom bradom, neizmenjene spoljašnosti i držanja sve do starosti, on je nama mladima, kad smo dolazili u kuću Ilića, naročito imponovao. Otuda je na mene i imao uticaja savet koji mi je on negda dao: da napustim pesmu (ja sam se u početku svoga književnog rada, kao svi, najpre i najradije bavio pisanjem pesama) i da se odam pisanju komedije.
Vojislav, treći Ilić, bio je tada kada sam ga ja prvi put poznao, mlado i golobrado momče, koje su tada u kući odmila zvali „Ćela“ zbog vrlo retke kose u detinjstvu. On je pevušio doduše, ali još bez onoga zamaha kojim će, malo docnije, privući na sebe pažnju svega literarnog sveta. Vojislav je u kući smatran i pažen kao mezimac, jer je njegov mlađi brat, Žarko, bio vrsta odmetnika koji se združio sa Palilulčićima, išao sa njima u one znamenite bitke beogradske dečurlije, odlazio u lov na senice i štiglice, zametao po periferijskim rogljevima bitke, i uopšte obećavao da ne pripada kući Ilića, kojoj se tek docnije vratio i združio sa braćom, kada se u njemu javlja jedan od najduhovitijih usmenih pripovedača našega doba. Da nije tako straćio detinjstvo, što mu je i oduzelo volju da se bavi perom, da se ranije priljubio braći i onoj sredini oko njih, u Žarku bi naša književnost imala jednoga velikoga pripovedača i najizrazitijega predstavnika realističke priče.
No Vojislav je prigrabio Žarkov položaj mezimca i uživao sve simpatije i nežnost roditelja i kuće još i stoga što je bio slabunjav, uvek bled, upalih očiju i nerazvijenih grudi. Žarko, koji je možda bio gdekad i ljubomoran na Vojislava, često ga je ismevao što piše pesme. U tim prilikama bi mu uvek citirao njegovu prvu pesmu, koju je Vojislav kao dete od dvanaest godina, đak prvog razreda gimnazije, napisao, i koju su svi sem Žarka zaboravili. Ja sam pojedine delove te detinje pesme upamtio, blagodareći samo tome što ih je Žarko vrlo često ponavljao prkoseći Vojislavu, koga je to jedilo. U toj prvoj pesmi Vojislav ismeva svoju braću, Milutina, Dragutina i Žarka, kada su pošli u Topčider da nabave za bašte rasade. Putuju njih trojica — veli Vojislav u pesmi — i kad su došli do nasred šume, najstariji brat, koji se dotle junačio i hrabrio, oseti silan strah:
A kad zbrisa čelo znojno,
Reče tada Šojdin vojno:
— Ala, braćo, ala, druzi,
Duboki su ovi luzi,
Strahota je njima ići,
Jer čas može kurjak stići!
Na to drugi brat odgovara:
Kakav kurjak, ha, bogami,
Svog krvavog, na nožu mi
Pušila b’ mu s’ zverska krv!
Čujte gore, čujte luzi
Počujte me, verni druzi,
Postanuće kurjak strv!
Treći junak, mnogo manji,
Mnogo suvlji, mnogo tanji,
Al’ nosina ipak duga,
Nadmašuje oba druga…
Ovaj treći predlaže da se vrate, ali najstariji — junačina — neće, već ih hrabri. Kurjak, međutim, slušao ceo taj razgovor, pa se odjednom pojavi, a „junačina“ nada prvi u bekstvo. Sve se svršava stihom kako se kurjak slatko smejao svojoj šali:
A kurjak je tada stao,
Pa se slatko nasmejao.
Docnije, kada bi mu, uz čašu vina, Žarko citirao ove stihove, Vojislav se i sam slatko smejao.
Vojislav je bio neobično simpatična pojava i u životu van kuće, te je uživao ljubav i bio, tako reći, mezimac tadanjega društva. Uvek zakopčana kaputa, sa jednom rukom u džepu od pantalona i cigaretom u drugoj ruci, Vojislav je hodio odmereno, malo uzdignute glave i uvek zamišljena pogleda. Bilo je nečega vrlo otmenoga u njegovoj pojavi. Ophodio se sa ljudima neobično ljubazno i prema svakome je bio srdačan, iskren i poverljiv. Materijalne nevolje, koje su ga stalno gonile, podnosio je sa bezbrižnom ravnodušnošću, i bio je kadar i usred najveće nevolje pisati sa toliko isto nadahnuća i duševne snage kao što bi to i pri najboljem raspoloženju činio. Mnoga je njegova dobra pesma baš u takvim časovima nevolje pisana.
Vojislav ne samo što je imao mnogo slikarskoga elementa u poeziji, već je imao i slikarskih manira pri samom pisanju. Mnogo smo vremena probavili zajedno, a poslednje godine njegova života, koju smo opet proveli zajedno u Prištini, bili smo gotovo i pod jednim krovom. Amora na selu pisao je tada preda mnom, u mome prisustvu, i sećam ga se dobro na samome radu, Pred njim su bili čisti, beli listovi hartije, i on je po njima, čitkim slovima, pisao sa zadovoljstvom, lako, bez natezanja. Stih mu je tekao iz pera kao da ga je unapred smislio, i jedva bi se pogdekad zadržao, ponovo pročitao napisani red, zamislio se, trzao dim iz cigarete, pa se opet vratio ispisanome stihu, prebrisao reč i zamenio je srećnijom, jačom, pogodnijom. Ličio mi je tada na slikara koji lako preleti preko platna kičicom, izmiče, zastaje, i opet se vraća da pojača, da bolje osenči pojedina mesta. Tako je on uvek pažljivo radio, pa čak i onda kada je u kafani, na prljavome parčetu hartije, možda i na poleđini jelovnika, pisao stihove kakvome uredniku dečjega ili šaljivoga lista, koji je tu za stolom čekao sa honorarom od pet ili deset dinara u džepu.
Između mene i Vojislava bilo je toliko poverljivih, toliko intimnih odnosa da je upravo sasvim prirodno što sam se ja njemu obratio i poverio da sam napisao jednu šaljivu igru, i njemu ostavio da organizuje forum pred kojim bih stvar pročitao. I Vojislav je našao da bi taj forum bio najbolje sastavljen iz Milutina Ilića, Vladimira Jovanovića, koji je tada već važio kao priznati satiričar, i Koste Arsenijevića, tipografa, socijalističkoga pesnika. Bilo je to s jeseni 1883. godine, kada sam pred označenima, i u prisustvu Vojislavljevom (Dragutin nije bio u Beogradu), čitao jedno poslepodne Narodnoga poslanika tamo u dubini Ilićeve bašte, pod velikim orahom. I Milutin i Vlada su me ohrabrili, a socijalista-poeta Arsenijević čak je bio i oduševljen.
Iako dovoljno ohrabren, ja nisam smeo lično da podnesem rukopis Miloradu Šapčaninu, bojeći se, kad stanem golobrad dečko u devetnaestoj godini preda nj, oličenoga birokratu, da ću unapred izazvati nepoverenje prema delu. Predao sam rukopis posredno, preko jednog glumca, moga prijatelja.
Valja mi ovde pomenuti da je moj rukopis, kome je bio naslov Narodni poslanik, a siže ismevanje političke borbe, izbora i poslanika vladine stranke, pao na upravnički sto baš u trenutku kada su političke strasti u nas dostigle bile kulminaciju, izraženu u jednoj revoluciji koja se baš u to doba krvavo ugušivala u istočnoj Srbiji. I, dok je takav rukopis, u tako nezgodnome času, ležao na upravničkom stolu, za tim stolom je sedeo čovek koji je bio oličenje lojalnosti i bigotni poklonik postojećem redu i režimu. Pod takvim okolnostima, komad koji je za to doba predstavljao pravu revoluciju, imao bi otići u arhivu i nepregledan. Ima se samo jednoj okolnosti blagodariti što je on ipak dat recensentima na ocenu. Razvila se bila u to doba u javnosti oštra kampanja protivu uprave pozorišta što izvornu dramu ne samo ne podržava, već je i potiskuje. Šapčanin, koji je kao malo ko vodio računa o javnoj reči, hteo je, dakle, da pred napadima bude obezbeđen i pokriven stručnim recensijama, i tako moj komad dospe u ruke Milovana Glišića i Laze Lazarevića da o njemu referišu. I u odboru i u pozorišnim krugovima zavladala je izvesna radoznalost o komadu koji se javlja u doba apsolutističke vladavine romantike na pozornici, te već tim samim predstavlja revolucionarnu, a s obzirom na političke prilike u zemlji gotovo i nihilističku pojavu.
Blagoje Nedić, zet Laze Lazarevića, tadanji učitelj a kasnije i sam pisac jednoga komada (Na nizbrdici) pričao mi je tada — a i sada još prepričava — o jednoj večeri kod Laze Lazarevića na kojoj su bili Šapčanin, Ljuba Kovačević i Vladan Đorđević, tadanji pozorišni odbornici. Vladan je tada o večeri radoznalo pitao Lazu Lazarevića:
— Pročita li, Lazo, onoga Poslanika?
— Pročitao sam.
— Pa šta veliš?
— Dobar domaći pasulj, ali bez zaprške! — odgovori Lazarević.
— More, ako je samo dobro skuvan i ako se da svariti — odgovorio je Vladan — lako ćemo mu dodati malo zaprške.
Recensenti su, razume se, morali dati i pismeni sud. Taj sud napisali su i Lazarević i Glišić na spoljnom omotu, tabaku na kome je bio naslov komada a koji je služio kao korica. Izgleda da je Glišić prvi čitao, jer on prvi ispisuje mišljenje, a Lazarević ispod njega. Glišićevo je mišljenje iz nekoliko reči i glasi: „Dobro, po gdešto skratiti i ublažiti, a ispraviti jezik.“ To je sve. Lazarević je jedva malo opširniji; njegova ocena glasi: „Početnički i mladićski posao, ali zaslužuje svu pažnju. Sa nešto korekture i prerade, valjana prinova originalnoj drami. Obraćam pažnju Upravi da sa puno obzira prihvati mladoga pisca koji obećava budućega komediografa.“
Na osnovu ovih mišljenja, ja sam odista stekao „puno obzira“ Šapčaninovih, ali ne i prikaz komada. Šapčanin je tada vodio sa mnom duge roditeljske razgovore, pune saveta, pune pouke. Zahtevao je od mene da mnogo štošta ublažujem, popravljam, pa i izostavljam. Kad god sam mu odneo rukopis ponova, on mi ga vraćao sa novim savetima. Najzad, kad se već nije imalo gde i kako, Šapčanin mi izjavi da je komad definitivno primljen na repertoar, ali da moram biti strpljiv, jer „momentalne“ političke prilike ne dozvoljavaju da se odmah i prikaže. Te „momentalne“ političke prilike, međutim, trajale su godinama — kao što u nas uopšte sve „momentalne“ nevolje godinama traju. Moj Poslanik, iako je na koricama nosio povoljno mišljenje recensenata, iako je bio već uvršćen u repertoar, imao je da pođe na novu ocenu i nov referat. Milorad Šapčanin uputio ga je pod poverljivom numerom ministarstvu policije, s molbom za mišljenje „kako bi se od strane toga ministarstva tumačio prikaz ovakvog jednog komada na državnoj pozornici, i ne nalazi li to ministarstvo da u komadu ima elemenata koji bi eventualno mogli poslužiti kao provokacija, ili bar kao povod za raznolike protivdržavne manifestacije“.
I — kad je jednom moj rukopis pao u šake državnoj administraciji i dospeo kao prilog uz akta — onda već možete zamisliti dalju sudbinu njegovu. Dobio je najpre na koricama, na kojima je bilo ispisano mišljenje Laze Lazarevića i Milovana Glišića, numeru ministarstva policije, a zatim je počeo da šeta iz kancelarije u kancelariju, od nadležnog do nenadležnog, i od nenadležnog do nadležnog, u društvu sa aktima o zločincima, o činovničkim krivicama, o političkim progonima i pograničnoj bezbednosti. U registru je dosije koji se odnosio na moj predmet dobio rubriku: „Nušić; vidi Narodni poslanik“, a rukopis je dospevao čas u arhivu a čas se zavlačio u fijoke pojedinih činovnika da tu počiva kao u grobnici.
Što taj rukopis nije jednoga dana krenuo u provinciju, u kakav okrug možda, ili što nije udružen sa kakvim drugim predmetom, otišao u Upravu fondova pa da se otud vraća kao „nenadležno“ upućen, ima se blagodariti jedino srećnoj slučajnosti što je jednoga dana dospeo u ruke književniku-policajcu Tasi Milenkoviću, koji ga je istrgao iz kandži državne administracije i vratio ga pozorištu.
A dok je moj Narodni poslanik putovao iz kancelarije u kancelariju ili se baškario po policijskim fijokama, dotle je vreme naglo odmicalo, godine prolazile, život se menjao. Kampanja protivu Šapčanina, što ne prinavlja originalni repertoar, ne samo da nije prestajala već je sve više rasla. Razume se da u toj kampanji i mi mladi a beznadežni pisci, nismo bili samo nevini čitaoci.
Kada je ta kampanja uzela bila već široke razmere i prešla u otvoreno negodovanje, Šapčanin je osetio potrebu da se javno opravda. Toga radi priredi on jednu sednicu pozorišnog odbora 27. marta 1888. godine, na samoj pozornici, pred publikom. Na toj sednici u uvodnome govoru on se pravda, i u tom pravdanju vrlo je interesantan i karakterističan pasus koji se odnosi na moj komad, koji već godinama važi kao primljen, ali se nikako ne igra. — Narodni poslanik od B. Nušića — veli Šapčanin u svome govoru — prošao je kroz dve purgatorije, pa i u ovoj trećoj redakciji, koju je pisac usvojio, upućen je na čekanje, jer su se međutim događali izbori poslanika, sa raznim epizodama koje su dale povoda mnogoj prepirci u štampi. I tim samim postao je Narodni poslanik nemogućan. U komadu dolazi mnogo štošta što vređa i poslanike i članove vlade. Narodni poslanik, glavno lice u komadu, prikazan je kao blesan. Bi li to godilo poslanicima koji su, isto tako kao i ovaj, trgovci, zanatlije i seljaci? I kad taj poslanik govori: da će on u skupštini govoriti kako mu kažu ministri u Beogradu („ministri će njega naučiti“), da li to onda može primiti pozornica koja je pod vrhovnom upravom vladinom? Koja vlada, koji mudri državnici mogu ovo dozvoliti u zavodu što visi o njihovoj vrhovnoj brizi?
Šapčanin me je pre ovakve svoje javne besede zvao i ponudio mi da napišem kakav drugi komad, koji bi bio pogodniji i koji bi se dao prikazivati, dok bi Narodni poslanik međutim čekao zgodnije prilike. Ja sam ga poslušao i napisao sam — Sumnjivo lice.
Posle Šapčaninove besede mene su osudili na dve godine zatvora zbog jedne političke pesme, te je i ta okolnost osudila ujedno i Narodnoga poslanika na sve duže, na jedno beskrajno čekanje. Iz zatvora sam doneo Protekciju, te je jedva ona uspela da bude prikazivana, a Poslanik i Sumnjivo lice imali su i dalju, svaki svoju, dugu i zamenjivu istoriju.