Čin 3, Scena 22: IVKOVIĆ, JOVICA, DVA GRAĐANA i PREĐAŠNJI
IVKOVIĆ (ulazi u svoju sobu sa Jovicom, i još dva građanina, i vrlo živo razgovaraju).
MLADEN (seti se): A jes’, a ja zaboravio, evo i ovo. (Daje mu listić).
JEVREM (uzima i zagleda): Šta je ovo? (Spiri). Pa je l’ ti kažeš 271 glas?
SPIRA: Tako sam čuo? Ko ti to javlja?
JEVREM (Mladenu): Ko je ovo poslao?
MLADEN: Cena kafedžija.
SPIRA (uzeo je pismo iz ruku Jevremovih i gleda): Pa ovo nije glasova. Ovo je 113 dinara račun.
JEVREM (uzima račun natrag): Kakav račun?
MLADEN: Pa za piće i muziku.
JEVREM: Ama kakvo piće. Ostavite se sad pića! O, ljudi božji, spasite me tog pića! (Zbuni se). Eto, sad ne znam ni gde mi je govor?
DANICA: Eto ti ga u ruci!
JEVREM: Jes’, boga mi! (On u jednoj ruci drži govor a u drugoj račun. Zbuni se, čas počne da čita račun, čas govor, pa ih menja iz ruke u ruku. Najzad se naljuti, zgužva račun i baci ga, pa počne čitati govor). „Poverenje iskazano mi danas jasan je izraz vaše težnje…“ Pavka, je l’ to muzika svira? „težnje da u narodnome predstavništvu budu iskreno zastupljene…“ I sad našao da mi donese račun?… Sviraju li?… Pa oni su već stigli? (Muzika pod samim prozorom. Spolja velika vika. On prilazi prozoru, brišući se od znoja).
IVKOVIĆ (Prilazi svome prozoru).
NAROD (spolja): Živeo! (Zatim se čuje pojedinačno). Pst! Mir! Čujmo! Čujmo! Čujmo!
GOVORNIK (spolja): Dragi brate i izabraniče narodni! Ti čuješ oduševljene usklike naroda, a poraz nasilja i nepravde. Poverenje koje smo ti mi, tvoji birači, danas ovako sjajno manifestovali, opravdaćeš jedino radom tvojim u skupštini, radom koji na prvom mestu treba da posvedoči tvoju i našu ljubav prema otadžbini! Živeo! Živeo!
NAROD: Živeo! Živeo! Živeo! (Muzika svira jedan kraći marš).
JEVREM I IVKOVIĆ (za vreme muzike, svaki na svom prozoru, klanja se napolje. Spolja raznoliki i zbog muzike nerazumljivi uzvici. Kad muzika prestane, počnu obojica jednovremeno, samo što Ivković govori napamet a Jevrem čita): Draga braćo! Poverenje iskazano mi danas, jasan je izraz vaše tež…
NAROD: Dole! ua! ua! ua! (Na pozornicu lete krompiri, glavice kupusa, jaja, kojima Jevrema narod gađa).
IVKOVIĆ (trgne se s prozora i živo se objašnjava sa onima u njegovoj sobi).
JEVREM (pokušava sam da nastavi): „Vaše težnje da u narodnome predstavništvu… (Gužva kaput, hartiju i sve što mu dođe pod ruku).
NAROD: Ua! Ua-a-a-a! Dole! Dole Prokić! Živeo narodni poslanik Ivković! Živeo Ivković.
DANICA (žaleći oca, hoće da ga odvuče od prozora): Otac!
JEVREM (gurne je pa bi ipak hteo da nastavi govor): Ovaj… vaše težnje…
NAROD: Dole! Dole Prokić! Tuš! Tuš! (Muzika svira, užasan džumbus, bubanj bije besomučno i diže se paklena dreka).
DANICA (uspela sa Pavkom da Jevrema odvuku od prozora i nešto mu objašnjavaju čemu se on opire).
IVKOVIĆ (za to vreme prišao prozoru).
NAROD: Živeo Ivković! Živeo!
JEVREM (svojima): Ama šta je ovo, pobogu, ljudi? Eno hoće onaj da mi otme, hoće na silu da mi otme.
IVKOVIĆ (govori): Draga braćo! Poverenje iskazano mi danas jasan je izraz vaše težnje da u narodnome predstavništvu budu iskreno zastupljene vaše rodoljubive želje za dobro napredak naše otadžbine…
JEVREM: Gle! gle! (Čuje govor i čisto ne veruje. Razvija svoju hartiju i prati Ivkovićev govor).
IVKOVIĆ:… Primajući iz vaših ruku i iz vaših duša to poverenje, ja polazim u Beograd sa čvrstom odlukom da te vaše težnje iskreno i odlučno zastupam na ovome… (Traži reč). Na ovome…
JEVREM (drekne):… Svetome mestu…
IVKOVIĆ: Svetome mestu, koje ću ja kao vaš predstavnik zauzeti. Staraću se da se savesnim radom odužim vašem poverenju. Hvala vam, braćo!
NAROD: Živeo! Živeo! (Muzika svira jedan marš sve do kraja scene).
JEVREM (dočepa se za kosu): Pa ovaj ukrao moj govor!… (Odjuri Ivkovićevim vratima, otključa ih i uleti u njegovu sobu). Gospodine… gospodine… (Klone)… Ništa… hteo sam… upravo… dakle… ti si izabran za narodnog poslanika?
IVKOVIĆ: Ja, gazda-Jevreme.
JEVREM (vraća se u svoju sobu, a Ivković ulazi za njim). Ama je l’ to istina, ljudi? Je l’ to istina, Spiro?
IVKOVIĆ: Cela je istina, gazda-Jevreme.
JEVREM: Zar tolike muke?
SPIRINICA: I bruke!
PAVKA: Pa dućan!
JEVREM: Pa troškovi… (Ivkoviću). Bar kad bi hteo da priznaš polovinu troškova, kad si mi oteo mandat?
IVKOVIĆ: Ne mogu, jer sad imam troškova oko seobe iz vašeg stana…
JEVREM: A ti hoćeš da se seliš, a?… (Prilazi Ivkoviću). Lepo si govorio, mora ti se priznati da si lepo govorio. (Uzme ga poverljivo). Razbojniče opozicionarski, dobro si mi se osvetio; pre ja tebi ukrao govor, a sad ti meni…
IVKOVIĆ (smeje se): Da, da!
JEVREM: Što ti je, bože moj, sudbina! Neću ići u skupštinu kao poslanik al’ ću ići kao skupštinski tast. (Ivkoviću). Ja ću pisati govore!…
PAVKA: A dućan, Jevreme? Zar i sad nećeš da se setiš dućana?
JEVREM: Dućana?… I to je istina… (Posle izvesne borbe). Daj mi ključ, Pavka!
NAROD: Živeo! Živeo!
IVKOVIĆ (pojavljuje se na prozoru, i narod kliče, a muzika mnogo burnije svira. Danica kraj njega. Spira i Spirinica nešto se prepiru što se ne čuje od muzike i larme, a Jevrem, držeći u jednoj ruci ključ a u drugoj govor, stao uzbuđen i plače).
ZAVESA