Čin 2, Scena 18: JEVREM, MLADEN
JEVREM (gunđa): Ko da nismo ni razgovarali’ Daj mi familiju, pa onda, kao da nismo ni razgovarali. (On sad tek vidi da drži još pod pazuhom crvene plakate). O, gospode bože, gde ću s ovim? (Traži gde bi ih sakrio pa kad ne nalazi, on ih trpa u džep od kaputa).
MLADEN (nosi jedno pismo): Pismo, gazda!
JEVREM: Je l’ za mene?
MLADEN: Jes’!
JEVREM: Ko je doneo?
MLADEN: Jedan žandarm.
JEVREM (ščepa grčevito): Pa što ne govoriš da je žandarm doneo! (Otvara i gleda potpis). Sekulić. (Čita). „Gazda-Jevreme, u kafani kod „Slobode“ skupio se cvet građanstva koji će sad tvojoj kući da te u ime naroda pozdravi. Ja sam ih častio, račun iznosi 87 dinara. Oduševljenje veliko. Dočekaj ih lepo i održi im jedan govor. Tvoj Sekulić.“ (Prestravi se). Eto ti sad! Otkud sad najedanput da se skupi cvet građanstva? I kakav govor, otkud meni govor? (Zbuni se i ustumara). Idi, Mladene, čekaj, nemoj da ideš… (Čita pismo). „Račun iznosi 87 dinara, oduševljenje veliko.“ (Mladenu). Zovi mi ovamo… Ta što si se zbunio? Što si se zbunio, kog đavola, kao da ćeš ti da držiš govor? Idi mi zovi Danicu… Nemoj… Ja ću je zvati… Idi napolje pred kapiju, pa kad vidiš građanstvo — je l’ znaš šta je građanstvo? — kad vidiš građanstvo da ide ovamo, a ti da mi javiš. ’Ajde, ’ajde brže! (Mladen ode).