Čin 2, Scena 4. JEVREM, SEKULIĆ
JEVREM (za njim Sekulić): Evo iz ove sobe. Eto taj orman zatvara vrata koja vode u njegov stan.
SEKULIĆ: Baš u njegovu sobu?
JEVREM: Jes’, tu mu je kancelarija.
SEKULIĆ: Vrlo dobro, vrlo dobro! (Pripije se kraj ormana i prisluškuje). Aha, aha… pa može i da se čuje. Slušaj, gazda-Jevreme, ovaj ćeš orman maći odavde. Metni ga, eno tamo, između prozora!
JEVREM: A zašto?
SEKULIĆ: Treba osluhnuti. Kod njega se skupljaju sumnjivi tipovi, tice. Treba osluhnuti… Tu se svakojako vode razgovori protiv postojećeg stanja, protiv vlade, protiv načelnika, protiv mene; drugim rečima, protiv svega u ovoj zemlji… Treba osluhnuti. A ko drži ključ od tih vrata?
JEVREM (vadi ga iz džepa): Ja!
SEKULIĆ: Ako, ako, to je dobro… Ovaj, kakav ono duvan pušiš ti, gazda-Jevreme?
JEVREM: Mek, mek duvan pušim.
SEKULIĆ (seo i pravi cigaretu): Sedi, sedi, molim te… Mislio sam ja, znaš… u prvi mah da mu otkažemo kvartir. Kakvog to smisla ima: kandidat opozicije pa pod istim krovom sa vladinim kandidatom? Ali, sad sam se na licu mesta uverio da je ovako bolje.
JEVREM: Jes’, bolje je!
SEKULIĆ: Ovako ga držim kao buvu pod noktom… (Pripaljuje cigaretu).
JEVREM (pravi i sam cigaretu): Veliš, tako kaže gospodin načelnik?
SEKULIĆ: Šta „kaže gospodin načelnik“? Ne kaže, brate, gospodin načelnik ništa, nego to ja kažem, razumeš li, ja kažem! Oni samo znaju da kažu: Sekulić ovakav, Sekulić onakav. Čitao si valjda dopise o meni? Pa jeste, bre… (Gruva se u grudi). Ja se ne stidim toga što sam bio žandarmerijski podnarednik. Da ih vidim, te školovane, kad dođe tako velika vatra kao što su izbori. Svi se oni izmaknu pa daj Sekulića napred! A ja, bome, izađem pred narod pa „mirno!“… „Narode, razbroj s’!“ (Smeje se zadovoljno).
JEVREM: Disciplina, a?
SEKULIĆ: Kažu: Sekulić služi svakoj partiji. A što, brate? Ja sam vojnik, tako sam vaspitan, vojnički. Dosad sam bio u ovoj komandi, sad prelazim u ovu. Ne pitam ja ko je starešina, nego: „Razumem!“
JEVREM: Pa jeste! A kako veliš, je li sve onako spremno?
SEKULIĆ: Šta spremno?
JEVREM: Pa to, za izbore. Jesu l’ učinjene sve pripreme?
SEKULIĆ: Šta ima da se priprema? Sve je to, vidiš, ovde, u mome džepu. Zato se ti ne brini, to je moja briga. (Vadi jednu hartiju iz džepa). Povadio sam, vidiš, iz akata sve krivice, i one koje su otišle već u akta i one koje nisu još ni došle do akta, sve, sve. Pa onda licitacije, intabulacije, procene, popise, zabrane, prenose, i uopšte takve stvari. Sve ću te grlice sad da hvatam na „kratak poziv“ sa tri crvene štrikle. Pa kad mi dođe, a ja tek: „E, grlice moja, ti kanda imaš neku procenu, a? A, ovaj, za koga, ti, prepelice moja, misliš da glasaš, je li za gazda-Jevrema Prokića, a?“
JEVREM (zadovoljno). He, he… formalna agitacija!
SEKULIĆ: Pa, brate, to ti je naš posao! Svaki majstor treba da je pečen u svome poslu. Zašto sam ja ovde, i zašto mi je kralj dao ukaz nego da uputim ovaj narod! Jesi li čitao koji put ukaz u zvaničnim novinama?
JEVREM: Jesam.
SEKULIĆ: „Po milosti božjoj i volji narodnoj: Sekulić, pisar toga i toga sreza, po potrebi službe, u taj i taj srez.“ Šta znači ono „po potrebi službe“?
JEVREM: Pa to, po milosti božjoj…
SEKULIĆ: Po milosti božjoj, ’ajde ti, Sekuliću, u to i to načelstvo, i poveravamo ti narod toga okruga, odnosno sreza, te ga pouči, uputi i popritegni malo.
JEVREM: Pa jes’, mora i da se popritegne… A je l’ će da se napravi kakvo nasilje na ovdašnju opoziciju?
SEKULIĆ: Nije to, brate, nasilje, nego: on se protivi vlasti, a ja se naslonim na zakon, i on vrisne. Eto ti, to nije nasilje!
JEVREM (razmišlja): A ovaj, novine? Zar neće o tome novine da pišu i da nadadu dreku?
SEKULIĆ: Čudo božje! Zvanična ispravka pa svršena stvar. Zašto je bog izmislio zvaničnu ispravku nego zato! Pa posle, ja to tako udesim da to i nije nasilje nego dobročinstvo. Zovnem, na primer, kasapina koji liferuje meso okružnoj bolnici, zovem ga i sasvim mu blago kažem: Ti, bratac moj, imaš sedam krivica za davanje smrdljivog mesa bolnici, i sva akta tih krivica evo ih u mojoj fijoci! Ne kažem da su to bogzna kakve krivice, jer bolesnici i inače imaju rđave stomake, pa im je svejedno je li zdravo ili smrdljivo meso; ali zakon može tebe da uvrne, samo ako ja hoću, a ako neću, može i da te ne uvrne. Metnem ja tebi, na primer, na kantar jedan paragraf, kao meru, pa ti dodam još i jedan raspis kao cubok, pa ode, prepelice moja, s one strane zakona!
JEVREM (zadovoljno se smeje).
SEKULIĆ: Je li to nasilje? Nije! Naprotiv, to je dobročinstvo. — A istina, je li tvoj momak beležio ko sve dolazi kod Ivkovića? Jesi mu rekao da beleži?
JEVREM: Jest, rekao sam mu. Mladene!
SEKULIĆ: A je l’ poslao Sreta plakate?
JEVREM: Kakve plakate?
SEKULIĆ: Pa one što smo štampali sa potpisom Sime Sokića. Znaš, što sam ti govorio da Sima Sokić objavljuje da mu je Ivković preoteo ženu.
JEVREM (buni se): Kakvu ženu?
SEKULIĆ: Ženu Sime Sokića. Ostavi ti to meni samo! Moram ga ja tako obrukati da ne sme ni iz kuće izaći od bruke.
JEVREM: Ama, pa nije preoteo ženu, zastupa je kao advokat!
SEKULIĆ: Pa znam ja da je nije preoteo, ali ovo je agitacija. Ne misliš valjda da prilikom agitacije treba govoriti istinu narodu? No, lepo bi se ti proveo kad bi govorio istinu!
JEVREM: Pa dobro, al’ može čovek da nas tuži za klevetu.
SEKULIĆ: Može, ne kažem da ne može. Al’ zato ja imam u kancelariji fijoku što guta akta. Progutala je ta jedanput dve i po kile akta jedne istrage, sa saslušanjima četrdeset i dva svedoka i sa tri stručna mišljenja.
JEVREM (zabrinuto): Opet… zar nije bolje da mu što drugo izmislimo nego to da je preoteo tuđu ženu?
SEKULIĆ: Ostavi ti to meni, molim te! Nisu ovo meni prvi izbori.
JEVREM: Pa dobro, al’ ako oni meni izmisle tako nešto pa štampaju plakate?
SEKULIĆ: Šta da ti izmisle, da si preoteo tuđu ženu?
JEVREM: Ne kažem to, nego…
SEKULIĆ: Ama gde ti je taj Mladen?
JEVREM: E, pa de!… (Ode na vrata). Mladene!