Slika 2, Scena 5: PUPAVAC, posle ŽIVAN
PUPAVAC (za tezgom, pred njim lojana sveća u prostom limenom svećnjaku, tevter, divit; prebraja gomilu obligacija i slaže ih na stranu; zadovoljno). Ravno pet stotina dukata u obligacijama. I sve ljudi sigurni… (Smeši se). Najprobitačnije je davati pod interez male sume na kraće rokove. Po pet, po šest, po deset dukata najviše… Cvancik na dukat intereza mesečno… Rok dva meseca… tri, najduže šest meseci… Pa da vidite — kako para fino raste… (Zagleda obligacije). Imam na dva-tri mesta i po veće sume… po sto dukata i malo jače; ali ljudi su gose — ne bojim se!… (Smešeći se). Ne mogu se potužiti — radnja mi baš dobro ide. Kad sam preklane došao ovamo — doneo sam svega pedeset dukata gotovih i otprilike još toliko u espapu što sam uzeo, dole u čaršiji, na veresiju… Bilo bi još bolje da mi ne smeta ovaj moj ortak. Moram se razortačiti s njim, čim iziđe rok… (Otvara tevter). Daj da vidimo šta kaže veresija. I ovde leži blizu pet stotina dukata. (Čita). „Živan Keserić, ovdašnji, uze pô oke šećera tȍza fina — 4 groša…“ Kad li je to uzeo? Aha, ima dva meseca! Čekaj-de da doturimo malo — može se! (Uzima pero i popravlja). „Oku i pô šećera tȍza fina — 12 groša…“ (Čita). „Oku zejtina takođe fina — 16 groša…“ Aha, daj-de i ovde malo (Popravlja). „Oku i pô zejtina fina — 24 groša…“ (Smešeći se). Tako! Već smo ućarili 16 groša!… (Dolazi Živan).
ŽIVAN: Dobar veče, gazda Vule!
PUPAVAC (ljubazno): Bog ti dobro dao, Žiko brate! Sedi — eto stolice, sedi! A kako Živanka, kako deca — kako svi na domu?
ŽIVAN (sedajući): Vala bogu…
PUPAVAC: E neka bogu fala!… (Smešeći se ljubazno). Ama kao da si znao te se svrati! Barem da svedemo uzgred i onaj račun…
ŽIVAN: Pa možemo, vála, i svesti… A ima li koliko?
PUPAVAC (ljubazno): Sitnica, čoveče! Ali tek bolje da vidimo, neka nikom ne bude krivo… (Ljubaznije). A bi li ti, Žiko, jednu ljutu?
ŽIVAN: Ama nisam ti nešto ôran za rakiju…
PUPAVAC (toči uslužno čokanj iza tezge): Dela, bogati! Da vidiš samo… prepečenica fina, a jaka kao grom! (Daje mu). Dela, nazdravi!
ŽIVAN (pije i mršti se): Oho! Ala pali!… Pa koliko mu veliš ima tamo računa?
PUPAVAC (uslužno): Evo, brate, evo!… (Zagleda u tevter i računa brzo). „Oku i po šećera — 12; oku i po zejtina fina — 24; kafe — 16; opet šećera… tri litre pirinča… pô oke suve ribe… pet oka soli u krušcu… marama za Živanku fina… aleva paprika… pedeset drama duvana proseče… biber… pô oke sveća… sapun mirišljavi fini…“ Ele, Žiko brate, 12 i 24 — 36, i 16 — 52, i 7 — 61… 103, 109, 137 i pô…i tamo-amo 42 i pô… Svega, brate, 180 groša; to jest — tri dukata cesarska.
ŽIVAN: Ala, bolan!… Tri dukata?!… Vidi-de ti dobro. Čini mi se, ti mu naračuni tamo mnogo zejtina i šećera… (Češka se). A šta ti je ono: „Tamo-amo?“
PUPAVAC: Pa sitnice, brate! Lula, slatko, ular… Evo ovde je sve zapisano. Ovaj je protokol vlast potvrdila… (Prevrne brzo tevter i pokaže mu na poslednjem listu veliki crven i pečat). Eto!… Ovde se ne sme zapisati ni jedna para više nego koliko je uzeto… Kako bih ja tebi?… E baš mi je to krivo!
ŽIVAN: Ama ne velim ja, gazda Vule… Samo mi se učini, onako… Vala bogu, mi se odavno znamo… Još, kô velim, nismo jedan drugom učinili krivo. Svakad smo, vála, lepo jedan s drugim… (Češka se). Pa eto i sad htedoh da te nešto zamolim…
PUPAVAC (brzo): A šta to, Žiko?
ŽIVAN (dvoumeći): Ta ono… Ama ne znam — da li ćeš mi učiniti…
PUPAVAC: Uh, uh, opet me ljutiš!… Toliko sam soli i hleba pojeo u tvojoj kući, pa da ti ne učinim! (Ljubazno i uslužno). Hoćeš li espapa? Hoćeš li na veresiju? Evo, brate slatki, uzmi pô dućana pa nosi, neću ti ni reči reći, tako mi ove sveće! Zapisaćemo u račun, pa kad možeš — koliko možeš… namirićemo se.
ŽIVAN (češka se): Ama, znaš, ne treba meni espap… Nego baš bih te zamolio da mi kakogod uzajmiš četiri dukata… Imam ti, more, ’vamo belaja s onim Arnautinom… (namrgodi se malo) onim Perom, mojim konšijom, oko onih ovaca… Išô sam jutros i ’dvokatu dole u čaršiju, pa mi valja odneti da položim tamo u sudu…
PUPAVAC (lukavo): Aha, tužio si ga, a?… E, alal ti vera! I jest taj Pero nekakav dženabet. Baš volim što ćeš ga pritegnuti malo!… (Uslužno). Bi li još jednu rakiju, Žiko?
ŽIVAN: Nemoj, bogati, dosta je!
PUPAVAC (toči iza tezge): Kako dosta, čoveče! A kad ja dođem tvojoj kući, Živanka iznese pun bardak iz tvoga podruma… (Daje mu čokanj). Dela za dobro zdravlje!… (Živan pije). Ono, Žiko brate, ja bih ti drage volje to učinio — pre tebi nego svom rođenom bratu… Ali, vidiš, i mi ti ovde mučimo svoju muku. Pazar slab, espap leži, ja moram dole odgovarati trgovcima; pa kirija velika, pa poreza, pa prirez, pa opštinski troškovi… Para se izmiče svaki čas. Što sam rasturio neku krajcaru ovud po narodu — to se teško dobija. (Polako i bajagi poverljivo). Pa onda, među nama rečeno, i ovaj ti je moj ortak — neka prznica, — vazdan mi tu prigovara… Muka ti je to kad čovek u svojoj radnji nije sam gosa.
ŽIVAN: A jes — jȁ! Pravo veliš. (Češka se). Nego baš molim te, gazda Vule, uzajmi mi ta četiri dukata… Vratiću ti, vere mi, čim prodam seno…
PUPAVAC: Ama ne bojim se ja, Žiko brate, što se tebe, na primer, tiče… (Dotura čokanj pored njega). Dela, istresi to, pa da natočim taze. I ja ću popiti jedan ovako u društvu — slađe je! (Točeći iza tezge). E, ne znaš kako mi je žao što se tako trefilo te sam ostao bez novaca! Prvi put moliš me, pa eto ne mogu da ti učinim. (Daje čokanj Živanu; drugi pije on i bajagi misli). Već ako da zaištem od ovog mog ugursuza, ortaka, da meni uzajmi…
ŽIVAN: E dela, ljubavi ti!… Baš gledaj kako god znaš — samo učini mi to.
PUPAVAC (tiho): Čekni ti malo. Sad ću ja… On je vamo u ardiji… (Ode na leva vrata).
ŽIVAN (za njim): Pohitaj, vere ti!… (Dolazi Neša).