Slika 1, Scena 2: NEŠA, poznije NERA
NEŠA: Tako! Od danas Neša advokatiše na svoju ruku! (Tresne stvari na sto). Misli Vule — nahudio mi je! Oho, ne boji se Neša! Ume i on terati parnice! (Kucka prstom u sto). Tu ću namestiti svoju kancelariju — za neko vreme, dok ne otvorim bolju. (Namešta po stolu akta, divit, knjige i ostalo, govoreći uza svaku stvar). Ovo ovde. Ovo tu! A ovo ovamo!… Tako! (Hoda). Mene isterati! (Smeši se usiljeno). Misli, marim ja! Navikao se Neša na to odmalena!… (Publici). Eto, kad sam bio još đačić u trećoj gimnaziji, prozove me katiketa da govorim leksiju. „Kako glasi deseta zapoved?“ Meni đavo ne da mira nego odgovorim: „Ne poželaj ženi iskrenjago tvojego, ni raba jego, ni vola jego, ni rabadžiju jego“… Katiketa skoči kao smušen pa me tuži upravitelju. Mene na ispit, pa isteraj „na svagda iz sviju zavodâ“ — što sam „hulio veru“. Ja onda ne imadnem kud nego odem na Ub, te se nekako proturim u opštinu. Postanem praktikant i dobijem pedeset talira plate. Posle moli se, moli — te jedva dobijem praktikantsko mesto u šabačkom okružnom sudu. Odrede me u arkivu da sklapam fascikule. Arkivar beše neki Joca pisar, na moju pakost — grbav; imađaše, siromah, konjštak! Jedanput, kad se pustismo iz kancelarije, meni đavo ne dade s mirom nego pokažem prstom Jocinu grbu i šanem drugovima: „Eno ga odnese na leđima fascikulu!“ On to doču pa me tuži. Mene na odgovor što sam „oporočavao pretpostavljenog“, pa — napolje!… Ja onda — kud ću i šta ću — dođem ovamo i stanem za pisara kod toga advokata Vula. Dve godine prepisivao sam mu tužbe i apelate… bez pogreške, bez jedne krmače! (Jetko). Pa ipak me otera — sad, maločas!… (Priđe stolu i razgleda stvari). O, baš mi siromašno izgleda kancelarija! Da mi je barem još kakva knjiga. (Razgleda po sobi i smotri knjige za ogledalom). Gle, evo ovde! (Uzima i zagleda). „Sanovnik s roždanikom i trepetnikom“. Daj amo i „Sanovnik“ — nek je više. (Meće na sto i zagleda redom ostale knjige). „Proročica“… „Mađioničar“… „Labirint ženskog lukavstva“… „Dete rastavljenih, roman po engleskom“… Vrlo dobro! Vidi se da ima u kući pismenog ženskinja! Daj i to „Dete“ ovamo… ne ište hleba — nek je više!… Ali opet je malo! (Razgleda po sobi, seti se). Ha, sad znam! Video sam gore na tavanu dva tevtera moga pokojnog teče; zapisivao je u njih veresiju — dok je bio živ i držao bakalnicu. Oni će, taman kako valja, popuniti ovaj sto… Daj amo i tevtere! (Ode brzo na leva vrata. Mala pauza. Dolazi Nera na vrata u začelju; izgleda ljutita; osvrće se uznemireno po sobi).
NERA: Gle, pa nema ga! Vule mi reče da ga je jutros oterao i da ću ga jamačno naći ovde… E čudna nesretnika, bože moj! On mene da obruka! Mene da metne u paskvilu!… (vraća se Neša s dva velika tevtera).
NEŠA (ne videći Neru meće tevtere na sto): Tako! Sad je već nalik na kancelariju.
NERA (uzdržavajući se): A je li ti, more, Nešo!…
NEŠA (trgne se, malo začuđen): Šta? Gle! A otkud ti tu?
NERA: Zar ti nikog ne nađe da obrukaš nego mene, a?
NEŠA (bajagi ne razume): Ja?… Bog s tobom, Nero!
NERA: Nemoj se tu iščuđavati, nemoj! Bajagi ne znaš… (Trgne ljutito iz špaga hartiju i pruži mu pod nos). A ova paskvila što se noćas našla pod mojim prozorom? Zar sam to zaslužila od tebe?
NEŠA (tobož začudi se): Paskvila?… (Uzme hartiju). Pod tvojim prozorom… noćas se našla! Ništa ne znam! (Gleda hartiju, za se). Moraću odsad bolje izvrtati rukopis! (Glasno, smešeći se). Šta je tebi, Nero! Ovo ja nisam pisao!
NERA: Bajagi to nije tvoj rukopis!
NEŠA: Kakav rukopis! (Uzme jednu hartiju sa stola). Ovo je moj rukopis! (Podnosi joj obe hartije da vidi). Vidiš li da nije nimalo nalik.
NERA (u sumnji): Ta vidim… Zaista — sasvim druga ruka ovde, a druga ovde…
NEŠA (ostavlja hartiju na sto): Eto! Samo me bediš za praboga! (Smešeći se). A otkud tebi ova paskvila? Jesi li je ti našla?
NERA: Dao mi je maločas gospodin Petko. (Neša se malo namrgodi). Našla se jedna i pod njegovim prozorom; eno je u njegovom džepu. I onu mi je pokazivao. On veli — niko ih drugi nije poturio nego ti!
NEŠA (ljutito): Gospodin Petko laže!… (S prekorom). I ti, Nero, tako! Veruješ njemu više nego meni? Valjda ti je Petko preči nego ja?… (Zajedljivo). Dabome! On je gospodin pomoćnik… a Neša — golaver, advokatski pisarčić, a od jutros nije ni to!
NERA (brzo): Nešo, nemoj me vređati! Zaboga, šta je tebi krivo ako s čovekom progovorim kašto koju reč?!…
NEŠA (zajedljivo): „Progovoriš kašto koju reč…“ A ovamo trčkaraš svaki čas njegovoj kući… O, već sva varoš zna…
NERA (brzo): Nešo, nemoj me vređati!… Neka varoš zna šta hoće, a ja znam — što znam!… Ti grešiš dušu, Nešo, ako misliš štogod!… Ja znam da si izišao od advokata Vula; znam da ćeš odsad advokatisati na svoju ruku… On mi je kazao. Da ti, ne daj bože, nestane ove Stane, tvoje tetke, ja bih ti drage volje odvojila jednu sobu u mojoj kući da namestiš kancelariju… Ja sam tebe svakad pazila i pazim kao svojtu, a ti me koriš — da mi je neko drugi preči nego ti! To mi je baš krivo, Nešo!
NEŠA: Ako ćemo pravo, Nero, zaslužila si da te korim!… Od neko doba okupila si uza svaku reč: „Petko, Petko, gospodin Petko…“ već ne izbijaš iz usta toga gospodina Petka!
NERA: E, đavo ga odneo i kad je došao ovamo!… Eto dajem ti tvrdu reč da mu više neću ni boga nazvati!… (Namerno okreće razgovor). A, bogati, zašto nisi više pisar kod advokata Vula?
NEŠA (namrgodi se malo): Zato što ne mogu više da se slažem s tim čovekom.
NERA (smešeći se): Ama da ne budu tu krive noćašnje paskvile?
NEŠA: Opet ti? Šta je tebi? Kakve paskvile?
NERA: Živ ti ko ti najmiliji, pravo mi kaži, jesi li ih ti pisao?
NEŠA: Nisam, Nero, tako mi svega na svetu.
NERA: Ama i ja ne verujem… Ali gospodin Petko kaže…
NEŠA (namrgodi se): Laže!… Laže gospodin Petko!…
NERA: Ama kaže i advokat Vule…
NEŠA: I on laže!
NERA (slegne ramenima): Onda mora da su obojica nešto kivni na te… Meni je milo kad ti nisi… (Polazeći). A valjda će se uhvatiti ko je… Zbogom ostaj, Nešo! Valja mi pohitati kući. Imam ti trista poslova. (Na vratima). Kad dospeš, svrati na kavu! (Ode za njom i Neša da je isprati. Dolaze Vule i Stana).