Slika 7, Scena 2: SMILJA i SRETEN
SMILJA: Šta to bi, Sreto? Vi se kanda svadiste!
SRETEN (hoda ljut): Kako da se ne svadim!… Navezali mi se ljudi od ovo dana — ne dadu mi oka otvoriti! Čas pomoćnik, čas ovaj advokat. Sad me opet obojica tu saleteli…
SMILJA (smešeći se): Pa valjda ih je gospodin Ranko zamolio… Znaš da ga obojica vole i paze.
SRETEN (kao gore): Ranko je, hvala bogu, svaki dan u mojoj kući; a mislim da ga oni ne paze bolje od mene. Pa što ćuti? Zar on ne ume govoriti? Što mi šalje provodadžije?
SMILJA (umirujući ga): Nemoj tako, Sreto! Može biti — momak je stidljiv, pa se snebiva. Bogami, tako što i nije lako spomenuti. (Smešeći se). Ti si se po drugi put ženio, bio si jamačno slobodniji od njega, pa opet — nisi došao sam da me zaprosiš, nego si poslao onu babu Garu…
SRETEN (osmehne se malo): Ta ono, tako je… I nije baš lako…
SMILJA: Pa što se onda ljutiš?
SRETEN: Ali, zaboga, kako da se ne ljutim! Okupili mi tu vazdan popovati i prekorevati me… Te, ne znam, cepidlaka sam! Te, ne znam, trebalo bi da Ranko odvoji nešto od Milkinog miraza te da pomogne Živanu… I šta ti ja znam!
SMILJA: Pravo ti i vele ljudi!
SRETEN (pogleda je): Šta? I ti im odobravaš!
SMILJA: A što da im ne odobravam!… Vidiš, Sreto, ti si čudan čovek! Otkako je taj momak došao ovamo za učitelja — hvalio si ga na sva usta, gde god sedneš i staneš. Gotov si bio da učiniš za njega sve i sva… Sad si najedanput okrenuo list!…
SRETEN: Ama ja i sad velim, i svakad ću reći — da je Ranko čovek smeran kao devojka, pošten, školovan, dobra srca, vredan…
SMILJA: Pa koji ti je onda vrag?! Šta si se počeo ustezati!… Ja znam da ti svakad mnogo računaš; ali se bojim da se baš sad ne prevariš u računu… Doduše, Milka mi nije rođeno dete; ali nisam rada da nas posle kune — što smo joj zbog jedne sitnice bacili granu na put.
SRETEN: O, ala si ti čudna!… Misliš valjda, da ne želim dobra svom detetu, šta li?
SMILJA: To ne velim, ne dao bog! Tek, mislim, da za nju ne možeš naći bolje prilike… Može biti ti se ustežeš i zbog toga što je Ranko samo učitelj? Nemaš pravo, Sreto! Milka će, osim spreme i nakita, odneti i oko dvesta dukata u novcu. Doduše, to nije bogzna šta, ali će dosta biti za skromnu kuću… Pa onda — on ima ono svoje platice, pa će nešto i zaraditi, poučiti decu na privat… Ele, otud-odovud, izlaziće lepo na kraj… Ta, zaboga, toliki učitelji žive s porodicom; istina, ne razmeću se, ali tek — žive skromno i zadovoljno kao pošteni ljudi.
SRETEN (pogleda je i nasmeši se): Sve je tako, Smiljo!… Nego, pravo da ti kažem, ja se tebi čudim! Što se ti toliko zauzimaš za tu udaju? Tako reći — do juče nisam mogao da dam dževapa vama dvema. Svaki čas gložile ste se i svađale, da se već nije moglo trpeti! Sad najedanmah tolika ljubav i dobrota!…
SMILJA (kao uvređeno): Bože moj, Sretene, zar ti misliš da sam ja bez duše — šta li! Kakav je opet to razgovor?! Ako smo se kad i sporečkale, to je bilo pa prošlo… (Bajagi hoće da plane). Baš mi je krivo što tako govoriš! Da ko čuje, mislio bi: hoću što pre da je ispratim iz kuće!… O, nisam ja tako bezdušna! Meni je milo što vidim da su se njih dvoje zapazili i da se vole… A ti tako govoriš! Baš mi je to žao, Sretene!
SRETEN (blago): Ta šalim se, Smiljo! Ne mislim ja to odista. Znam, hvala bogu, da ti našoj Milki ne želiš zla… (Smešeći se). Meni se čisto kamen svalio sa srca kad sam video — kako se vas dve, od neko doba, lepo slažete i pazite… Pravo da ti kažem, sad mi je žao kad pomislim da će nas to dete skoro ostaviti, te ćemo ostati nas dvoje sami… Čini mi se, s njom će nam otići iz kuće i razgovor i veselje…
SMILJA (tobož uzdahne): Oh, i meni je žao, moj Sreto!… Ali bolje — nek ona ide za svojom srećom. Hvala bogu, neće otići na jȁbānu. Biće opet tu blizu. Viđaćemo se i sastajati često. Odlazićemo mi njima; oni će dohoditi nama… (Skoro umiljavajući se). Pa šta veliš, Sreto?… Ranko će jamačno doći danas… Hoću li mu kazati nek — dođe sutra s prstenom, a?
SRETEN (ustežući se): Ama… vidićemo, Smiljo… Ima još vremena… Nije hitnje… (Hoće da pođe).
SMILJA (umiljavajući se): Pomisli, bolan, otkad se to oteže! Dosad bi već bilo sve svršeno… (Smešeći se). Bogami — ja ću mu kazati.
SRETEN (polazeći): Nemoj, nemoj… Ja ću mu sam poručiti… dok se promislim još malo. (Ode).
SMILJA (radosno): Dobro je! Pristaće, hvala bogu… (Pakosno hodajući). Baš jedva čekam da mi ta devojčura ode iz kuće! Čini mi se — čisto bi mi svanulo. Ne mogu više da je gledam očima… Dosadi mi se već ovo pretvaranje; ali moram — šta ću! Ovaj je svet čudnovat! Odmah ti rastelale: „Zla maćeha, pakosna maćeha, rđava maćeha!“ Pa se bojim — odbiće se ljudi te neće niko doći da je zaprosi. Ovako je mnogo bolje, — pre će mi se skinuti beda s vrata! (Ode desno u sobu. Mala pauza. Dolazi spolja Milka i Ranko, turoban).