Slika 3, Scena 1: SMILJA i STANA
SMILJA (polako i poverljivo): Milka je, kumo, već i onako tu s Dragom, pa gledaj, molim te, da je iskušaš onako izdaleka.
STANA (polako njoj): Ne treba tu mnogo kušati, kumo. Lasno je to poznati iz dve reči, samo ako joj je momak u volji.
SMILJA: Ja bih rekla da jest. (Poverljivo). Vidiš, kumo, meni je najteže izići na kraj s mojim Sretenom. Nju su već iskali toliki prosioci odavde iz varoši; ali on ne da ni pomenuti… svakom nađe nekaku mánu. Znaš ti njega — kakav je…
STANA (radoznalo): A Ranko mu se, veliš, dopao?
SMILJA: Ne znaš — kako ga je zavoleo! Učinio bi za njega što god hoćeš. (Vrlo poverljivo). Eto maločas, baš kad pođoh ovamo, uzajmio mu je petnaest dukata, na prvu reč; a ti znaš da Sreten ne da nikome ni pare u zajam!
STANA (čisto začuđeno). E, bogami, to je mnogo od kuma Sretena!
SMILJA: Ranko mu samo nagovesti kako se zabrinuo gde će naći petnaest dukata da dade svome bratu Živanu iz Kamenice, da izmiri neki dug, — a Sreten odmah kesu iz džepa, pa njemu: „Evo, učo brate, daću ti ja!“ Začudih se šta mu bi. Posle velim u sebi: „O, kad on njemu čak i novac uzajmljuje, onda mu neće ništa odreći!“
STANA: Pravo veliš — i neće!
SMILJA: Zato baš i dođoh, kumo, da te zamolim da Milku malo iskušaš. Devojka je na udaju, pa neka se udomi — kad već jednom i to mora biti. Ranko je dobra prilika. On ima i nešto baštine tamo u Kamenici. Istina, još se nije odelio od brata, ali tek nije bez ičega… (Polazeći, vrlo poverljivo). Među nama budi rečeno — i ja bih volela da mi ta devojka ode iz kuće. Znaš i sama kako je — kad ti nije dete rođeno, svoje… Pa onda, kumo, ona ti je malo samovoljna, jezična, hoće da odgovara… ja opet ne mogu to da trpim Bilo ti je od ovo četiri godine, otkako sam došla u Sretenovu kuću, dosta jeda i svađe izmeđ’ nas… Sad sam već digla ruke — nek čini šta hoće… Valjda će mi se i ona skoro skinuti s vrata… Zbogom, kumo, pa dođi koji put. (Ode).
STANA (za njom). Zbogom pošla, kumo!