Slika 2, Scena 7: PUPAVAC i PREĐAŠNJI
PUPAVAC (Neši): A gle! Ćato brate, dobro mi došao! Otkad se nismo videli! Jesi umoran, a?
NEŠA: Prilično, gazda Vule! (Rukuju se).
PUPAVAC (polako Živanu): Biće ono!… Čekni malo.
ŽIVAN (polako njemu): Baš ti hvala! Eto došo mi je i ’dvokat! (Pokaže očima na Nešu; Pupavac pogleda i nasmeši se).
PUPAVAC (glasno): E baš si našao valjana, fina advokata! (Smeši se). Ala će Pero kijati i pamtiti kad se s tobom sudio! (Neši). Molim te, ćato, pritegni ga i za moju ljubav!… (Živanu). Znaš, ja ovog advokata zovem ćato, a on mene gazda — tako smo navikli odmalena. (Polako i poverljivo Živanu). More, jedva iščupah od ovog mog ugursuza četiri dukata… Nego kad ćeš mi moći to vratiti?
ŽIVAN (polako). Bogami, neću moći pre Međudnevnice, a najdalje do Mitrova dne…
PUPAVAC (polako): Hm, hm! Za šest meseci… Ali što mu drago — moj si čovek… Nego znaš šta! Da uračunamo tu i ova tri dukata veresije, pa da načinimo malo pismena — tek koliko ruke radi.
NEŠA (radoznalo): Šta to — šta?
ŽIVAN (zabašuruje): Ništa… Imamo ’vamo neki razgovor ko ljudi…
PUPAVAC (Živanu): A što kriješ, Žiko brate?… I ćato je naš čovek! (Neši). Eto, ćato, rad sam da mu učinim neku malu ljubav… Treba čoveku četiri dukata — pa da mu dam… (Živanu). Ele, do Mitrova dne ima šest meseci… Po cvancik intereza od dukata na mesec…
ŽIVAN: Kaki cvancik, bolan?
PUPAVAC: Dabogda goreo kao ova sveća, ako nisam pogodio s ovim mojim nesretnikom da mu platim po cvancik!
NEŠA: Pa to nije mnogo!… Daju neki po pet i po šest groša na dukat.
PUPAVAC (Živanu): Vidiš?!… Danas ti je, brate, novac skup!… Nego, kao što rekoh, da načinimo malo pismena.
ŽIVAN (slegne ramenima): Kad već nije druga… a ono da načinimo…
PUPAVAC (brzo): Dela, ćato, učini ljubav našem brat-Živanu: napiši mu malo obligacije.
NEŠA (seda za tezgu i uzima pisaći pribor). Drage volje!… Kolika je suma? (Piše govoreći). „Obligacija na…“ koliko?
PUPAVAC (računa brzo): Četiri u gotovu i tri od veresije — sedam; po cvancik od dukata intereza za šest meseci — 42 cvancika; rublja za obligaciju i cvancik za potvrđenje — tri dukata i sedam. Piši: „na deset dukata cesarskih…“
ŽIVAN (odmahne rukom): Uh, pobogu, baš mnogo!
NEŠA (piše govoreći): „Na deset dukata cesarskih i tri cvancika zdrava, koje ja dole potpisani uzeh u zajam od g. Vula Pupavca, trgovca ovd., s tim da mu rečenu sumu novaca isplatim u roku od šest meseci, to jest: od danas pa do Mitrova dne ove 1871. godine…“ (Živanu): Je li tako, brat-Živane?
ŽIVAN (češka se): Ta, ono… tako je… najdalje do Mitrova dne…
PUPAVAC: Molim te, ćato, doturi još i ovo: „U protivnom slučaju, ako ne bih mogao mome poveritelju rečenu sumu do ugovorenog roka isplatiti, obvezujem se da ću mu platiti interez po dvanaest na sto, od isteka roka pa sve do naplate.“
ŽIVAN: Baš, gazda Vule, to nije trebalo!…
PUPAVAC: Ama, brat-Žiko, to se meće radi reda u svaku obligaciju. Bez toga ne bi važila. Ne bi je ni vlast potvrdila.
NEŠA (dovršuje govoreći): „Od isteka roka pa sve do naplate. Gornje sume platac, Živan Keserić, ovdašnji. 23. aprila 1871. godine, u Kamenici.“ (Pruža Živanu pero). Dela, brat-Žiko, zakrsti! (Živan zakrsti). Tako! (Potpisuje se govoreći). „Potpisao ga Neša Zelenbać, privatni advokat iz…“ (Daje Pupavcu). Evo, gazda Vule, sve je u svom redu. Samo još nek se potvrdi, pa podaj čoveku pare.
PUPAVAC (daje obligaciju Živanu): Na, Žiko brate, pa trkni časom tu do sreske kuće te potvrdi. Evo ti i cvancik pa plati taksu. (Daje mu). Ako ne bude nikog u kancelariji, a ti otidi onde kod sreskoga ćate… naći ćeš ga jamačno kod kuće. Reci samo da sam ga ja zamolio, on će ti učiniti za moju ljubav. (Kucka ga ljubazno po ramenu). Dela, vere ti, časom.
ŽIVAN: ’Ajde, vála, i da potvrdimo kad mu je taka uredba. (Ode).