Slika 5, Scena 5: NEŠA, pa PUPAVAC
NEŠA: Aha, nećemo više tako, Pupavče! Ne da se Neša lagati ni vući za nos! Naplatio sam mu toliku grdnu veresiju. Ugovorili smo da petnaest od sto bude meni za trud. (Čisto kroza zube). Nije mi dao gotovo ništa! Svega tri-četiri dukata, kao slepcu, a trebalo bi da mi da i trideset!… (Hoda). Kad mu god zaištem, prenemaže se: „Nemam, ćato brate, pri sebi! Daću ti, ne boj se! Dao bih ti i sad, ali eto nije se trefilo kod mene novaca!…“ Tako mi reče i jutros — kad stigosmo ovamo iz Kamenice i kad mu zaiskah. (Hoda ljutito). Više mu neću zaiskati! Ali ću i ja okrenuti drugi list kao što je on okrenuo još onda kad me je ostavio bez ručka. (Poćuti malo). Ja sam njemu i suviše učinio. Da mene nije bilo — ne bi mogao ni od Živana uzeti tolike pare. (Smeši se pakosno). Lopov jedan! Ne seća se sad kako je usvetlio očima kad sam ga uverio da Živan nema njegove kvite, i da može po drugi put naplatiti od njega osamdeset dukata! Jedva je dočekao da povede parnicu, u kojoj sam mu ja najviše pomagao! Meni je bajagi obećao dati polovinu, pa mi ni od toga nije još dao ni pare!… (Preteći). O, čekaj, Pupavče! Odsad će i Neša gledati sebe i svoju korist. Nema više atera ni prijateljstva! Hoću ja da naplatim sve, pa i onaj ručak! Ti nisi meni više ni prijatelj ni poznanik, nego najobičniji čivitar, najprostiji Pupavac! Pokazaću ja tebi šta znam!… (Misli). Nego kako bih ja to njemu najzgodnije i, što on rekne, „najfinije“ podvalio?… (Seti se). Ha, znam kako! (Smešeći se). On se pre dva meseca razortačio sa svojim ortakom. Ostavio je radnju, pa se šeta pomalo iz Kamenice u varoš i natrag; još prikuplja veresiju i podužice. Mene je od nekoliko dana živo saleteo da mu budem provodadžija za moju kumicu Milku. Hoće čovek da se ženi. Nada se jamačno velikom mirazu! (Smeje se). Ja da mu budem provodadžija! No lepo bi me dočekao kum Sreten! Pupavac i ne zna da ja odavno ne smem Sretenu ni na oči izići… (Hoda i razmišlja). Hm, hm! Gotovo će biti i najzgodnije i „najfinije“ da otpočnem podvalu tom proševinom… (Smeje se). Naposletku, što ne bih probao? Ako time ne mognem ništa učiniti — ostaje mi u rezervi ona kvita… Mogu posle i njom pokušati štogod… (Zamisli se malo. Dolazi Pupavac na vrata u začelju).
PUPAVAC: Dobro jutro, ćato brate!
NEŠA (osvrne se): Gle, gazda Vule!… (Čini se ljubazan). Ja baš mislim o tebi, a ti na vrata… (Seda za desni sto). Dela sedi! (Za se). Došao je kao naručen!
PUPAVAC (sedajući). A jesi li, ćato, odavno ovde?
NEŠA: Malo pre… (Poverljivo i lukavo). Baš sam mislio gde ću te naći… Imam da ti kažem neku novost…
PUPAVAC (radoznalo). Novost!… A je li što dobro, ćato brate?
NEŠA (kao gore): Vrlo dobro!… Ja sam, znaš, pitao ono — za moju kumicu.
PUPAVAC (vrlo radoznalo): Boga ti! Zar si već počeo?
NEŠA: Dabome! More, kad se ja čega prihvatim — to ide!
PUPAVAC (nestrpljivo): Pa?
NEŠA (polako i poverljivo): Devojka pristaje!
PUPAVAC (odskoči od stolice kao da ga je nešto bocnulo). Zbilja?!
NEŠA: Ja ti kažem.
PUPAVAC (radoznalo): Šta veli, vere ti?
NEŠA (za se): Aha, biće dobra udica! (Glasno). More, prođi se!… Istina, otac i mati kao htedoše da se ustežu… Znaš, hvala bogu, stari ljudi, pa se drže starih adeta. (Poverljivo). Ali ona njima: „Vula, za Vula hoću — ni za kog drugog!…“ E, znaš li, gazda Vule, da je sva blažena — što nosiš čakšire i fes!
PUPAVAC (smeši se, čisto zastiđen): A zar tako voli ovo odelo?
NEŠA: Gine, more; hej, gine! Kaputliju ni da pogleda… Veli, izgledaju joj nekako — kao kusi petlovi!
PUPAVAC (kao gore). Vrag devojka!… (Kuca u sto). Mehandžija!… (Dolazi u isti mah Dragić sleva).