Slika 3, Scena 6: ŽIVAN i PREĐAŠNJI
ŽIVAN: Pomozi bog!… Ene de i gazde Vula! Kako si, šta radiš?
PUPAVAC (ljubazno): Fala bogu, Žiko brate!… Jesi li davno od kuće?
ŽIVAN: Vála, jutros zorom… Bio sam ’vamo kod mog brata Ranka nekim poslom… Pošli smo eto zajedno mojoj kući, gore u Kamenicu. Velim ja njemu: „’Ajde ti napred, dok ja svratim malo vóde…“ (Neši). Pa eto, vála, dođoh da te opet pripitam… (Vadi iz nedara jabuku). Na ti to!… Poslaše ti moji odvud od kuće… (Daje mu).
NEŠA (ljubazno): Hvala, brat-Živane! Nije to trebalo… Dosta si me počastio dosad i kod tvoje kuće…
ŽIVAN: Ama uzmi, molim te! (Neša prima). A ide li mu ti opet u sud, vere ti? Šta bi? Presudiše li već jednom?
NEŠA: Nisu još, brate!… Ali ne beri ti brigu. Poslao sam ja sudu opet apelatu… Rekao sam — nek se glavom ne šali, nek pohita.
ŽIVAN: E vála ti kô bratu!… More, ne znaš kako bih voleo da mi se to jedanput presudi. Nije to šala — dve godine bolan!
NEŠA: Šta ćeš, čoveče?… Navalili parničari, pa sud nema kad. Kud će pre dospeti. Nego sad mu se ne može obići — mora presuditi!
ŽIVAN: Vala, brate, dosta se i potezalo, nije vajde! (Vadi deset para). Nâ ti baš i ovaj marjaš te popij kavu! (Pruža Neši).
NEŠA: Nemoj, Živane, hvala ti!
PUPAVAC (smešeći se, za se): Geak!… Prostota!
ŽIVAN: Ama uzmi, bogati!… (Neša uzme. Živan se okrene Pupavcu, tiho). I tebi sam, gazda Vule, spremio ono malo para — da otarasim i taj belaj…
PUPAVAC (trlja ruke): Lepo, Žiko, brate slatki!… Znam ja da si ti čovek od reči…
ŽIVAN (češka se): Vála, gazda Vule, aratos ti bilo i tog zajma i svega! Ni srknuo ni kusnuo, a dadoh tolike pare!
PUPAVAC (bajagi uvređen): Ama nemoj, čoveče, tako govoriti! Nisi kriv ni ti, ni ja. Šta ćemo — kad se tako trefilo! Ti nisi odgovarao na vreme… nisi, na primer, ni mogao: letina omahne, para se, ravnim načinom, izmakne. Znam ja kako je to… (Slegne ramenima). Teh! Ovamo, bogami, interez raste. Pomisli kad je sebe to bilo! Još preklane! (Trlja ruke, gotov da primi pare). A jesi li spremio sve?
ŽIVAN: Pa jesam, gazda Vule… Nego Ranko mi ’vamo reče — da mi daš onu obligaciju…
PUPAVAC: Bogami, Žiko, ostala mi je gore u dućanu. Nego, ako si rad da mi sad ovde položiš pare, daću ti ja kvitu… Eto nek ćato časom napiše. (Neši). Dela, ćato, učini ljubav našem bratu Žiki!
NEŠA: Hoću, kako ne bih! (Sedne za sto i spremi se da piše).
ŽIVAN (dvoumeći): Ama ne znam — hoće li mu to valjati… Baš da si ti meni dao onu hartiju…
NEŠA (Živanu): Svejedno je to, čoveče!… (Pupavcu). „Kvita…“ na koliko?
PUPAVAC: Na petnaest dukata.
NEŠA (piše govoreći): „Na petnaest dukata cesarskih, koje danas potpuno primih od Živana Keserića iz Kamenice, kao resto duga po obligaciji…“ (Pupavcu). Kad ti je dao obligaciju?
PUPAVAC: Dvadeset šestog oktobra 1871. godine…
NEŠA (piše govoreći): „Godine, koja glasi na osamdeset dukata cesarskih, koje mi je dugovao rečeni Živan; zato mu dajem ovu kvitu svojeručno potpisanu, s tim da od gore pomenutog Živana ništa više tražiti nemam, pošto smo se ovim potpuno namirili odnosno gornjeg obligacionog duga. U… 21. aprila 1873. godine…“ Tako! (Daje pero Pupavcu). Dela, potpiši, gazda Vule! (Pupavac potpiše. Neša Živanu). A za bolju sigurnost, brat-Živane, evo potpisaću se i ja kao svedok. (Potpiše se). Sad slobodno možeš položiti pare…
ŽIVAN (vadi nerado pare; Pupavcu): Ama ja bih baš voleo da si ti meni dao ono pismeno…
PUPAVAC (ljubazno): Pa daću ti, brate slatki, čim odem u Kamenicu. Svrati kod mene gore u dućan…
ŽIVAN (mahne glavom): E ’ajde de, nek mu bude i tako… (Daje pare, Pupavac, grabežljivo prebraja). Ono, znaš, gazda Vule, ja ti ne znam… Ali Ranko mi ’vamo reče: „U redu je, veli, da ti vrati tvoju obligaciju…“ Je li dobro?
PUPAVAC (prebrojavši): Dobro je! Potpuno petnaest cesarskih… Fala ti, Žiko brate! Kao da si mi poklonio… (Vrlo ljubazno). Pa i drugi put, kad ti god zatreba, ja ću te poslužiti koliko mogu… (Daje mu kvitu; Živan je mete u jandžik). Eto bog i duša, da imam — sad bih ti dao, ako hoćeš, i sto dukata…
ŽIVAN: Vála ti, gazda Vule, kô bratu! Ali ne dao bog da ja više uzajimam!… (Polazeći Neši). Molim te, gledaj da mi se ono već jednom presudi! (Obojici). A sad u zdravlje i zbogom ostajte! (Ode).