Slika 3, Scena 5: PUPAVAC i NEŠA
NEŠA: Ta prestani jednom, gazda Vule! Šta ti je te lupaš koješta?
PUPAVAC (osvrne se i zabezekne): A gle, odoše!… (Zbunjeno). Da se nisam, ćato, što zamerio?… Znaš, ja nekako ne umem da se vladam najfinije — kad dođem u ovako nepoznato, a fino društvo…
NEŠA (smejući se): Znam, stara tvoja mána!… Ja sam, vere mi, mislio da si se već i ti malo istesao i oslobodio… (Kao čudeći se). Koji ti je vrag? U Kamenici si, čoveče, sasvim drukčiji!
PUPAVAC (pribira se malo od zabune): Drugo je u Kamenici, ćato brate, a drugo ovde… Slabo ti, vidiš, silazim ovamo u varoš, pa sam gotovo i podivljao s onom prostotom! Pa onda druga je stvar kad sam tamo sa svojim poznatim ljudma, a drugo je ovde gde nikog ne poznajem… pa još nepoznato ženskinje… (Smešeći se). Nego, ćato, baš imaš finu kumicu! A, bogati, čija je?
NEŠA: Pa to je kći Sretena Rajkovića, trgovca odavde… Poznaješ li ga?
PUPAVAC: Ne poznajem, ćato!… Ja ti ovde znam samo dva-tri čoveka, više nikoga… A je li joj otac u stanju?
NEŠA: Prilično.
PUPAVAC: E, još nisam video devojke finije!
NEŠA (smešeći se): More, gazda Vule, kad ti se tako dopada, hajde da ti je nasočimo…
PUPAVAC (opet zbunjeno): Ne znam, ćato… Čeljade tako fino… Mučno bi pristala da se uda u selo.
NEŠA: A što?… Samo ako se tebi devojka dopada, možemo lako raspitati. Ti si mi već i onako govorio da bi se oženio — kad bi našao dobru priliku.
PUPAVAC (pribravši se malo od zabune): Ono jest… ali baš neka stoji zasad. (Poverljivo). Rad sam, brate, da se najpre razortačim s onim mojim nesretnikom; još mesec-dva dana, pa nam ističe ugovor. Njemu ću predati radnju, a ja ću primiti svoj deo u gotovu.
NEŠA: Posle ćeš valjda otvoriti dućan za sebe?
PUPAVAC (još pribranije): Može biti. Samo ću otići iz Kamenice.
NEŠA: E? A zašto, gazda Vule? Tamo ti je dobro išla radnja.
PUPAVAC: Jest — vrlo dobro! Ali, ćato brate, on neće da ide odande, pa se moram ukloniti ja. Nas dvojica ne možemo više biti zajedno. Pokupiću ono veresije i malo para što sam rasturio po narodu, pa…
NEŠA (prekide ga): Zbilja, gazda Vule, ja sve zaboravim da te upitam: namiri li se ti sa Živanom?
PUPAVAC (sasvim pribrano od zabune). Ima još da mi položi petnaest dukata… Preksutra mu je termin po obligaciji. Šezdeset i pet već je isplatio… Još samo to malo resta.
NEŠA: Osamdeset dukata… Bogati, zar se toliko naplelo od onih deset što ti se zadužio preklane?
PUPAVAC (slegne ramenima): Teh! Kad čovek nije odgovarao na vreme… Prođe prvi termin, ne primih pare; mi promenismo obligaciju i uračunismo interez još za šest meseci. Dođe rok — on opet ne može da mi položi…
NEŠA (smešeći se): I vi opet promeniste obligaciju, uračunaste interes, i sve tako dok se nije naplelo osamdeset dukata…
PUPAVAC (slegne ramenima): Teh! Ja mu nisam kriv!… Nisam ga silom gonio da se zadužuje… (Smešeći se). Baš, ćato, ova tvoja kumica… fino čeljade! (Dolazi Živan).