Poglavlje 23: O kralju Vladislavu, šta mu se posle s Turcima desilo
Kralj Vladislav je imao primirje s turskim carem Muratom za sedam godina.
A kad videše duhovna gospoda, kao papa i kardinali, a isto tako i svetovna, kako je kralj srećno prvi put s poganicima prošao, nagovoriše ga da se primirje s Turcima ne održi I tako su zvezdoznanci, posmatrajući planete, i vitezovi, pijući vino, i Janko, Matijin otac, koji je bio namesnik ugarske krune, uverili kralja u to da će ga sreća pratiti protiv Turaka. I stoga se poče kralj Vladislav spremati na Turke leta gospodnjeg hiljadu četiri stotine četrdeset i četvrtoga i posla glasnika despotu da se sprema na poganike.
Čuvši ovu poruku, despot Đurađ se veoma rastuži i posla prijatelja svoga Dimitrija Krajkovića, znamenitoga velikaša, kralju s ovim rečima:
„Milostivi kralju, ja sam se oslonio na prvu reč tvoju, na kojoj si me poslednji put ostavio, da bez moga saveta ništa nećeš protiv poganika preduzimati. Ne znam kakav ti je tu savet dat te nećeš na to da se osvrćeš, već se tako iznenadno bez potrebe spremaš na poganike. I zato znaj da ti ni na koji način sada ne mogu biti spreman, jer dobro znaš da sam uništenu zemlju uzeo pod svoju vlast. Moram nekoje gradove ponovo zidati i namirnicama snabdeti. Zato te molim da se sada okaniš toga rata sve do vremena dok traje primirje jer se za ono vreme pripremam u čast tvoju pedeset hiljada junaka. I hoću svoju staru glavu kraj tebe da položim. I još više, želim tebi da pomognem čime god budem mogao, kao i svojim blagom, što danas učiniti ne mogu. I savetujem tvoju milost da se sada ovoga rata okaniš, a u ono vreme ja ću biti vođ, kao što sam i prvi put bio, i s božjom pomoći dovešću do toga da nad poganicima pobedu izvojuješ.“
Kada to ču kralj Vladislav, svakako htede da posluša njegove savete, ali vojvoda Janko, budući pored kralja, nasmejavši se, obrati se poslaniku rečju pre kralja i reče:
„Gospodine Dimitrije, tvoj se gospodar raduje što se jevtino izvukao, pa zato tako savetuje.“ Dimitrije odgovori:
„Moj gospodar verno i pošteno kralja savetuje, a ni na tebe isto tako ne teče i ne kaplje, pa ako se to tvojoj milosti ne svidi, Gospodu Bogu ćemo to preporučiti.“
I tako kralj posla preko Dimitrija ovu poruku, govoreći:
„Ako u ovaj rat krenem, prvo ću svratiti do vas u Smederevo, ali ne na dugo, a onde ću s despotom porazgovarati o svima stvarima.“
Kad sasluša despot ovu poruku, poče za kralja pripremati čiste i odlične šatore, kao što priliči gospodinu, ali iznad svega pripremio je jednu skupocenu ikonu zlatom i biserjem izvezenu, isto tako čistokrvne konje i puno drugih stvari koje spadaju u darove. Pa posle svega toga kralj Vladislav sa čitavom svojom silom stiže do Beograda da bi se prevezao preko Dunava, a iz Beograda je onda stigao despotu u Smederevo, a tu je pred gradom boravio utaboren, imajući svega u izobilju, sve dok se čitava vojska nije prebacila preko Dunava. I bi obdaren kralj od despota gore opisanim darovima, a k tome s pedeset hiljada dukata. I molio je despot kralja žalostivno da s tim ide kući i da se okani toga rata, ali mu Janko, koji je tu bio, odgovori:
„Gospodine despote, ne može drukčije biti već se mora ići na poganike.“
Pogleda kralj despota, a despot opet njega.
Videći da drukčije ne može biti, već samo kako je Janko rekao, oprostivši se, raziđoše se tužno, jer je Janko imao više vlasti nego sam kralj, a više je sebi želeo kraljevstvo nego kome drugome. I zato je despotu tako zamerio što je tako dobro bio s kraljem.
Krenuvši tada kralj Vladislav je išao dolinom pored Dunava ka mestu Vidinu, koje je naredio da se opljačka i popali, a odatle je krenuo veoma daleko kroz Tursku sve do polja Varne blizu Crnoga mora. Turski car Murat je isto tako tu prispeo i sastaše se obe sile: hrišćanska i poganička, a bitka započe u ponedeljak. Na početku je hrišćanima išlo srećno i dobro, i drugog i trećeg dana. Svi su poganički konjanici bili potučeni do nogu tako da je na bojištu bio ostao jedino sam car s janičarima.
Kad videše janičari da je zlo, pronađoše jedno mesto među klancima pod planinama ili među dubokim jarugama i obraslo krupnim vresom, tako da naši nisu mogli videti ove jaruge. Janičari se dadoše u bekstvo, čuvajući cara među sobom, da im ne bi otišao, a kad naiđoše među jaruge, razmestiše se po njima i pokriše se vresom i travom.
A to je bilo predveče.
Kad Janko to vide, nagovori kralja da na njih krene sa svojom vojskom i da tu stekne slavu, jer su ljudi potučeni pa da zadobije čast.
Tada kralj bez oklevanja krete pravo na njih. Spustivši kacige, prihvativši se kopalja, hitro su k njima u trku jurili, hoteći da ih brzo konjima pogaze i unište, videći da su pešaci. I hitajući tako, ne videći jaruge, padali su u njih tako da su se svi jarci njima napunili. A onda, priskočivši k njima, janičari su ih tukli i ubijali kako su hteli. Kralj Vladislav1 je tu ostao u tome klancu, a vojvoda Janko, ne spasavajući ga, krenuo je nazad bez ikakve smetnje, imajući uza se deset hiljada svojih ljudi, jer su Turci bili potučenu do nogu i nije bilo nikoga ko bi ih gonio. Turski car je zbog te pobede bio više tužan nego veseo — i govorio je da ne bi bio rad po drugi put takvu bitku da dobije.
O kralju hrišćani uopšte nisu znali gde se deo, a ni poganici isto tako nisu znali da je bio u onom jarku. Mnogo je gospode i njegovih slugu tu ostalo. Janičari su isto tako mnoge od njih pohvatali, a posle su stali pobijene izvlačiti iz onoga jarka, tražeći novac i pljačkajući odelo s njih. I jedan janičar nabasa na kralja, ne znajući da je to bio kralj. Ime mu je bilo Buhrikader, kao kad bi rekao Grbavac. Ugledavši tada divno oružje, na kacigi perjanicu sa skupocenom omanjom kopčom, odseče mu glavu, onako s perjem i kacigom odnese pred cara i bacivši je pred njega reče:
„Srećni gospodaru, ovo je glava nekakvoga tvog znamenitog neprijatelja.“
Car odmah posla po sužnje, koji su bili uhvaćeni, da kažu čija bi to glava mogla biti. A bilo je nekih zarobljenika komornika kraljevih. I zapitani odgovoriše da je to odista kraljeva glava. Neke sluge, gledajući kraljevu glavu, s velikom su žalošću vikali i plakali, a car odmah s velikom radošću naredi da se svima sužnjima glave poseku, a kraljevu glavu, izvadivši je iz kacige, naredi da oderu i ovu kožu mirisnim travama s pamukom da napune, da se ne bi kvarila, a kosu naredi da raščešljaju i mirisom urede tako da je bila nalik na živu. I naredi da je stave na drvo i da je nose po svima njegovim gradovima i da viču kako mu je Gospod Bog dao da pobedi svoga neprijatelja. A oni koji su ovu glavu nosili tako su bili obdarivani od velike gospode i od građana da je svaki od njih po nekoliko stotina zlatnika dobio. Kralj Vladislav je imao jednu čizmu crvenu a drugu crnu pa su zbog toga carevi dvorani ovu boju nekoliko godina nosili kao znak one pobede. Njegova kosa je bila gusta, jaka i crna.
Potom je car, kad je došao u Jedrene, ovu glavu poslao sultanu, a onoga janičara, koji glavu bio odsekao, učinio je znamenitim vojvodom i dao mu je dosta konja i novaca, tako da je ovaj bio veliki gospodin. I mnogi drugi veoma bogato su obdareni.
I tako je prošao ovaj turski car — monah.
Napomene
- U bitki kod Varne poginuo je i sam Vladislav Treći.