Poglavlje 42: O turskim brzim konjanicima koje zovu akindžije
Turci svoje brze konjanike zovu akindžije to jest leteći, i oni su kao kišni pljuskovi koji padaju iz oblaka. A od ovih pljuskova velike poplave nastaju i brzi potoci što se prelivaju preko obala i što god dograbe, sve nose sa sobom. Ali ne traju dugo. Isto tako ni turski brzi konjanici, kao ni kišni pljuskovi, niti traju niti se zadržavaju dugo, ali dokle zahvate, sve pokupe, opljačkaju, pobiju i unište tako da za mnogo godina tu petao zapevati ne može.
Turski brzi konjanici su dobrovoljci i od dobre volje odlaze na pohode svoje koristi radi. A drugi Turci ih zovu kojunlulari, to jest ovčari, jer se ovcama i drugom stokom hrane, a konje gaje zato što čekaju da ih nekud na pohod pozovu. Tada su odmah spremni i nije im potrebno naređivati, niti im ikakvu platu davati, niti im štetu naknađivati. A ako neko neće sam da ide na pohod, on tada pozajmljuje nekome drugome svoje konje napolice. Pa ako što nagrabe i donesu, smatraju da je bilo dobro, a ako ništa ne donesu, onda ovako govore među sobom:
„Ako nismo imali dobiti, ali imamo veliko zadušje, to jest otpuštenje, kao i oni koji se sami bore i vojuju protiv đaura, i to zato što ih opremamo.“
I koga god uhvate ili dobiju, kako ljude tako i žene, osim dečaka, sve za novac prodaju, a za dečake plaća sam car.
Ovi brzi konjanici imaju takođe među sobom komandire koje zovu dajdirir.
Postoje isto tako i vojvode koje car ustanovljava u svima pokrajinama. Najpre su protiv hrišćana: vojvoda smederevski i njegov pomoćnik vojvoda kruševački protiv Ugra, a protiv Vlaha je vojvoda nikopoljski i njegov pomoćnik vojvoda vidinski; protiv Hrvata i Karantanaca je vojvoda vrhbosanski i njegov pomoćnik vojvoda sitnički. I tako je dalje po pokrajinama sve posednuto. Na moru su pak protiv Katalana i Italijana vojvoda galipoljski i njegov pomoćnik vojvoda morejski.
Ove vojvode ili sandžakbegovi osmatraju sve zemlje i znaju šta se u kojem kraljevstvu gde dešava. A kad koji od njih uluči vreme da može nazarobljavati ljudi, tada šalje poslanika caru i moli da mu se dopusti pohod na đaurske zemlje. Pošto sasluša izaslanstvo, car im dopušta. A poslanici, čim dobiju dopuštenje, ne oklevajući, odmah naređuju da se viče po gradovima, imenujući vojvode i pokrajine, hvaleći im taj pohod, govoreći:
„Bićete odvedeni u bogate pokrajine, nakupićete dosta svakakvog blaga, dovešćete muškog i ženskog roblja i svakojake druge hrane.“
I tada brzi konjanici ili kozaci, čuvši o tako hvaljenome pohodu i čuvši pozivanje, raduju se podvriskujući i odmah se opremaju i kreću na urečeno mesto, tamo gde je sam vojvoda. I tada ih vojvoda, dočekavši ih, snabdeva čamcima i drugim potrebama koje su za to nužne i uredivši tako sve što treba, izdaje svakome zapovesti za šta će ko biti upotrebljen. A prevezavši se tako, taj vojvoda kreće u hrišćansku zemlju vodeći ih sve do onoga mesta kuda je namislio.
Kad stignu, naređuje im da se prebace na druge brže konje, jer svaki od njih dva konja ima, jednog vodi, a na drugom jaše. A oni konji na kojima su najpre jahali ostaju na tome mestu, jer ima drugih Turaka za to da ove konje gledaju dok se oni natrag ne vrate. A daju im za osam konja zlatnik.
I odvodi ih vojvoda malo dalje i tu im izdaje naređenje da nimalo ne oklevaju i određuje im dan dokle će ih čekati. Pa udarivši u bubanj, koji nazivaju talambas, pušta ih. I nastaje takva gungula među njima jer se među sobom guraju, a svako hoće da bude napred, da poneki padaju i s konjima i tu ostaju. I razlete se svi kuda ko zna, paleći, ubijajući, pljačkajući i čineći svako zlo.
Vojvoda naređuje da se na tome mestu razapnu mali šatori, imajući sa sobom nekoliko stotina izabranih ljudi, i to na dobrim konjima, i čekaju ih tu. A brzi konjanici k njemu dovode, donose sa svih strana. Ali vojvoda, dočekavši ih prema prvome naređenju, pljačku ili plen sav šalje napred. A ko zakasni, taj tamo ostaje. A sam vojvoda ostaje nazad, pa uredivši odrede, ide lagano očekujući za sobom neprijatelje. A ako bi ih neprijatelji, goneći ih silno, sustigli, tada se okreću i sukobljavaju se s njima. Ako bitku ne mogu dobiti, onda naređuju da se najpre pobije sve roblje ili plen, kako stari ljudi tako i mladež, a onda se sami rasprsnu kao vetar.
I tako im niko ništa ne može učiniti.
Ali kad bi ih neko negde u teškim planinama ili pri velikim vodama, ili na nekakvom močvarnom mestu sustigao, tu bi ih mogao poraziti. Ili kad bi ljudi bili spremni i krenuli brzo ka onome mestu gde ovi pale i pljačkaju, s malo ljudi veliku bi im štetu pričinili, jer se oni tada rasprše i rasture, a tada se takođe najviše boje i veliki ih strah obuzme, zato što su rasuti. I tako bi ih neko s malo ljudi mogao tući i napadati sve do samoga mesta gde vojvoda taboruje, pa se ni sam vojvoda ne bi smeo zaustaviti, misleći da je to velika sila.
Eto tako se brzi konjanici spremaju na nas.