Poglavlje 16: O onome što se zbivalo u srpskoj kraljevini
Srpska kraljevina posle kralja Uroša pretvorila se u kneževinu, jer su izabrali sebi za gospodara kneza Lazara, koji je imao sestričinu kralja Uroša po imenu Milicu. I tako su mu jedni bili naklonjeni, a drugi nisu, kao što i danas svuda biva, ne samo među svetovnim ljudima, nego i među duhovnima. A gde god nema sloge, tu ni na koji način ne može biti dobro.
Kad ču car Murat da je knez Lazar naslednik svoga gospodara u srpskoj kraljevini, skupivši vojsku krenu na srpsku zemlju, na Kosovo polje, a knez Lazar, ne oklevajući, skupivši takođe vojsku, dođe na ono mesto i utabori se prema caru na drugoj strani, na Smagovu kraj reke Laba.
I tada je u sredu, na dan svetoga Vida1, započeo veoma žestok boj i trajao je sve do petka.
Gospoda koja su bila naklonjena knezu Lazaru borila su se junački, verno i pošteno kraj njega, ali su drugi, gledajući kroz prste, posmatrali bitku; a zbog ove nevere i nesloge, i zavisti rđavih i nevaljalih ljudi, bitka je izgubljena u petak u podne.
I tu je Miloš Kobila, vitez kneza Lazara, ubio cara Murata. I tada je isto tako ubijen carev sin Mustafa2, ali je drugi njegov sin Ildirim Bajazit, što znači: nebeska munja, ostao na carskome prestolu.
Tu je isto tako uhvaćen knez Lazar blizu jedne Bogorodične crkve po imenu Samodreže, i na tome mestu je postavljen visok mermerni stub kao znak da je tu uhvaćen knez Lazar. A kraj njega je bio uhvaćen Krajmir, vojvoda toplički, i mnogo druge gospode je na tome mestu uništeno.
A nevernici, pošto su se nagledali boja, ostali su kao izdajnici, što im kasnije nije dobro bilo, jer je posle kratkog vremena, odvodeći jednog po jednoga, car naredio da se svi poubijaju, govoreći:
„Kad ste svome gospodaru bili tako neverni u njegovoj nevolji, to isto biste i meni učinili.“
Tu su dovedeni pred Bajazita knez Lazar i vojvoda Krajmir.
Car Murat, otac carev, kao i brat Mustafa, ležali su obojica na nosilima.
I tada reče Bajazit knezu Lazaru:
„Eto vidiš kako leže na nosilima otac moj i brat moj. Kako si se smeo odvažiti da se njemu usprotiviš.“
Knez Lazar je ćutao. Reče tada vojvoda Krajmir:
„Mili kneže, odgovaraj caru, jer glava nije kao vrbov panj da po drugi put izraste.“
Tada knez Lazar reče caru:
„Veće je čudo kako se otac tvoj smeo usuditi da napadne srpsku kraljevinu. A kažem ti, care Bajazite: da sam ovo ranije znao što sada očima vidim, morao bi i ti na trećim nosilima ležati. Ali je sam Gospod Bog tako izvoleo učiniti zbog grehova naših. Neka bude volja božja.“
U tome je car Bajazit naredio da poseku Lazara.
A Krajmir, izmolivši to od cara, kleknuvši držaše skut pod glavom kneza Lazara da ne bi na zemlju pala. A kad ona pade na skut, priljubivši ovu glavu uz svoju glavu, reče:
„Zakleo sam se Gospodu Bogu: gde bude glava kneza Lazara, tu i moja mora ležati.“
A onda je i on posečen i obe glave padoše zajedno na zemlju.
U to vreme donese jedan janičar glavu Miloša Kobilića i baci je pred cara pored onih dveju glava, govoreći:
„Srećni gospodaru, ovo su glave tvojih najstrašnijih neprijatelja.“
Onda Rašani ili Srbi, koji bejahu kraj para Bajazita, izmoliše telo kneza Lazara i odnesoše u jedan manastir koji se zove Ravanica i onde ga sahraniše i proglasiše za sveca.
Pobedivši car Bajazit ostade na Kosovu polju i na ovome bojištu načini znak onde gde je njegov otac ubijen: na četiri stuba načinjen je svod olovom pokriven, koji i danas stoji. A stavivši u mrtvačke sanduke svoga oca i brata, posla ih u Brusu, gde je obavljena njihova sahrana.
I tako se ovaj nesrećni boj završio zbog nevere zlih ljudi. Car Uroš i knez Lazar, dva gospodara koji su se verno borili za veru hrišćansku, za kratko vreme pobijeni od poganika, odoše sa ovoga sveta.
Napomene
- Vidovdan.
- Nije Mustafa, već Jakub.