Poglavlje 29: Kako je car Muhamed zauzimao Beograd
Čuvši kako je ugarski gubernator Janko postupio prema despotu, car Muhamed je video kakva je nesloga među hrišćanima. Skupivši vojsku, on krenu ka Beogradu i namisli da preveze pešake preko Save na drugu stranu i da ih postavi pored Dunava i onde da se snažno ukopa i topove da postavi da ne dadu Ugrima da pridolaze gradu. Ali ga odgovoriše neki ljudi govoreći:
„Srećni gospodaru, ne čini to, jer ti nije potrebno.“
A potom su odmah prispeli Ugri i namestili se kraj Dunava i otuda ih je dolazilo u grad koliko je bilo potrebno.
I to je bila jedna careva žalost, što su ga od toga odvratili.
A druga, i to vrlo velika, bila je što je njegov najviši gospodin po imenu Karadža-paša bio ovako ubijen: stajao je u šancu pored velikih topova i posmatrao je, a tobdžija je udario iz velikog topa u zid, pa je jedan kamen, odskočivši od zida nazad, udario Karadža-pašu, najvećeg gospodina posle cara, u glavu, i ovaj je posle neko liko dana umro.
Treća žalost je bila što je car želeo još dve nedelje da tuče zidove, ali ga je Smail-aga odvratio da to nije više potrebno, i to verujući janičarima, jer je on bio od cara postavljen za najvišeg zapovednika nad njima. Poslušavši njegove savete, car mu je naredio da juriša. I tako su jurišali, tako da pre nego što su bili u gradu, janičara je tu ranjenih popisano četiri stotine i nekoliko; bilo je isto tako i nešto ubijenih. Posle toga smo videli janičare kako beže iz grada, a Ugri su ih tukli, ubijali, sekli, i tu ih je isto tako nešto ostalo, a drugi su se razbežali. Znači, dakle, da su zidovi bili posednuti s više ljudi nego ranije.
Četvrta žalost dogodila se caru kraj topova, jer su kola, konopci, sanduci i druge potrepštine koje uz topove idu, složeni na jednu gomilu, bili pokriveni jednom nadstrešnicom, pa je to zapaljeno preko noći i sve je izgorelo u pepeo, da su samo goli topovi ostali.
Car naredi da se neki šatori ostave, a sam krenu kao da je hteo da beži, zato da bi se na ove šatore polakomili oni iz grada, kao što se uvek dešavalo, jer su izletali iz grada na šatore i skupljali su ih. Kad Turci videše da su se pešaci udaljili daleko od grada da bi skupljali šatore, okrenuše se hitro na njih konjanici, pa tukući, sekući, navališe na njih, i to sve do opkopa. A Smail-aga, bojeći se da mu car ne spomene onaj savet, kad je već car, porazivši pešake koji su bili izleteli, otišao dalje, vrativši se i hoteći nekakvo junaštvo da učini, ne bi li ponovo mogao doći u carsku milost, udario je među pešake kraj opkopa i tu je ubijen.
A najveća žalost poganika bila je što im Gospod Bog nije dao da zauzmu Beograd.