Poglavlje 38: O poretku koji vlada u turskoj zemlji
Na svaki način u turskoj zemlji postoji dobar poredak i vlada veliki red i to najpre zato što car sve gradove u svima zemljama svojim sigurno drži u svojoj ruci, posedajući ih janičarima ili svojim vaspitanicima, ne dajući nijedan grad bilo kojem gospodinu. A ako bi koja varoš bila ograđena i grad se nalazio u njoj, car ih drži posedajući ih svojim ljudima. A ove janičare, koji su u gradu, sam snabdeva, da bi imali sve što im treba kad bi bili opkoljeni. U gradu nemaju ni vina niti ikakvoga drugog pića. A u drugo vreme, osim opsade, svaki živi od svoje plate. Platu im iz carskoga dvora daju za svaku četvrtinu godine potpuno bez greške. Daju im isto tako i jedno odelo godišnje.
A u gradu je ovakav poredak.
Postoji u gradu jedan koji nad svima vlada, kojega zovu dizdar, kao da kažeš komandant mesta. Drugi je posle njega činovnik kojega zovu ćehaja, kao kad bi rekao upravnik. Posle njega su potom buljukbaše, kao da kažeš desetari. A ako bi bio veći grad, onda u njemu ima više dvorana i oni nemaju nikakvih drugih prihoda osim plate.
Dizdar za svaki dan ima pola zlatnika, ćehaja — za četiri dana zlatnik, desetari — za osam dana zlatnik, a ostali pak za deset dana zlatnik. Od toga moraju živeti i ne smeju dirati carsku zalihu, osim kad bi bili opsednuti.
Isto tako sami moraju noću pažljivo stražariti, a kraj kapije uvek moraju da budu dva vratara. A kapija isto tako uvek mora da bude zatvorena, osim kapidžika za izlazak. Ako ko ide nadole ili nagore, nikoga neće pustiti bez najave. A ako bi bila kakva prešna potreba pa bi trebalo da vojvoda uđe u grad da pregleda kakav nedostatak, tada ne može doći sa mnogo ljudi, već samo sa četvoricom ili petoricom.
A ovako se gradovi carski snabdevaju, a isto tako i čitavo tursko carstvo, od najvišega do najmanjega.
Bio bogat ili siromah, svaki u carsku ruku gleda, a car pak sve dalje snabdeva, svakoga prema njegovu dostojanstvu i zaslugama. I eto na taj način nijedan gospodin nema ništa svoje nasledno. Mada neka velika gospoda imaju svoja nasledna imanja, ali ne mnogo. I zato kad bi im car oduzeo imanje, a mogu pri sebi da zadrže svoju poslugu, žive tako sve do carske pomoći, jer car jednome uzme kad hoće, a daje drugome kome hoće. A onaj kome oduzme odlazi na dvor i provodi godinu ili dve na dvoru. Car opet oduzme od drugoga i daje tome. A takvih kojima oduzimaju i drugima daju ima na dvoru oko dvesta i zovu ih mazul. I zato im car uvek pomaže novcima te imaju među sobom takav običaj da se ni o čemu ne brinu, govoreći među sobom:
„Ako Bog da zdravlje caru, daće mi drugo bolje imanje.“
A ovi su razlozi zašto im imanja oduzimaju i drugima daju. Prvi razlog je: ko ubogima nanosi nepravdu, nijednome tome neće biti to oprošteno, nego čim car to sazna, oduzima od njega i daje drugome. Drugi razlog je: ko loše služi ili službu zanemaruje, tome će car platu smanjiti i imanje oduzeti, jer je svakome naređeno kako ko ima da služi i sa čime.
Postoji isto tako običaj u Turskoj da kad ko ima sinove a postaju odrasli, on ih uzima sa sobom u rat i predstavlja ih na carskome dvoru. Tada car daje svakome od njih onoliko koliko ima otac, a ponekad i više, a nikome bez razloga ništa neće oduzeti.
A ovakva je lična carska kontrola.
Svake godine on šalje četiri gospodina iz svoga dvora na četiri strane svoje zemlje da posmatraju da se negde nekakvome ubogome čoveku ne čini nepravda od njegovoga gospodara. Tada ova gospoda imaju pravo da kažnjavaju na smrt, na oduzimanje imanja, već kako ko zasluži. A ova gospoda poslanici prozvani su hajfsorudži, kao kad bi rekao: isleđivači nasilja. A kad već dođu u svoje pokrajine, tada narede da se po mestima viče da oni kojima se nekakva nepravda čini dođu k njima. I uredivši onde sve stvari, vraćaju se nazad na carski dvor i bivaju obdareni.
Isto tako postoji običaj: kad bi carski dvoranin putovao ili išao po svojoj potrebi nekuda, pa bi se desilo da bude ubijen na bilo koji način, tada onaj koji ga je ubio, ako bi bio uhvaćen, glavu bez milosti gubi, a čitava ona pokrajina gde se to desilo bez ikakvog odugovlačenja mora položiti dve hiljade u carsku blagajnu, i to zato što to ljudi nisu sprečili.
A velika gospoda imaju tako veliki strah od cara da kad bi i najniži carski dvoranin nekome nešto naredio, ovaj to odmah mora izvršiti, bojeći se gneva careva. A carskim dvoranima gde bilo da dođu, bilo ih malo ili mnogo, svuda ukazuju počast po selima i gradovima, a to sve iz opreznosti.