Poglavlje 46: O hrišćanima koji su pod Turcima
Hrišćane Turci zovu đauri, a svima koji su pod Turcima car zna broj, koliko ih ima u svakoj zemlji. Ovi daju caru danak na svaku godinu od svake glave po četrdeset aspri, koje Turci zovu akča: četrdeset njih čine jedan zlatnik. Svake godine prima car toga mnogo stotina hiljada. A koji god može da zarađuje novac taj daje zlatnik na godinu, osim dece i ženske čeljadi. I to osim drugih prihoda, koji mu dolaze u njegovu riznicu na moru i na suvu i od srebrnih planina i drugih stvari. Ovi isti hrišćani daju i svojim gospodarima pod kojima su, koje zovu timarerler, polovinu carskoga danka, a k tome desetak čitave svoje letine ili hrane. Rad nikakav ne daju ni caru niti ikakvome gospodaru, niti na njega idu.
A kada carska vojska prolazi kroz njegovu zemlju, niko ne sme preko useva prelaziti ili kvariti ma šta, niti kakvu štetu načiniti, niti nasilno uzeti što od koga, pa makar tako malo bilo da ne bi stajalo ni novčića. Turska gospoda se toga čuvaju i neće progledati kroz prste jedan drugome, ne hoteći da se siromašnima nanosi šteta, kako poganicima tako ni hrišćanima. A kad bi neko kokoš jednu nasilno uzeo, glavom plaća, jer car želi da siromašni budu na miru.
Hrišćani isto tako moraju opremati za carem mnogo hiljada tovarnih grla ili konja sa hranom da to tamo prodaju za svoj račun, po kojoj im se ceni pravedno odredi, ne nanoseći im štete.
I toga uređenja se u svemu tako pridržavaju; kako je bilo od prastarih vremena tako je i do današnjega dana.
Tako se bilo desilo za cara Murata da je jedna žena bila tužila jednoga azapa da joj je na imanju uzeo mleko i popio. Car je naredio da ga uhvate i da mu razrežu trbuh i da pogledaju ima li mleka u želucu, jer onaj tamo vojnik to nije priznao. I nađeno je ono mleko u njemu. Ali da nije nađeno, to isto bi se imalo desiti onoj ženi. I tako je jadni vojnik izgubio glavu, a žena mleko. A to se desilo na putu od Plovdiva ka Črnomenu.