Poglavlje 26: Kako je car Muhamed prevario grčkoga cara
Skupivši vojsku, car Muhamed se pravio kao da hoće da krene na Karamana i uze sa sobom majstore, drvodelje, zidare, kovače, krečare i druge raznovrsne zanatlije sa svim alatom koji je kome bio potreban. On krenu ka prolazu Sveti Đorđe, kao da je hteo da se tu iznad Carigrada preveze preko mora sa čitavom svojom vojskom i potraži od grčkoga cara da mu da lađe za prevoz. A kad prispe, utabori se na morskoj obali na prolazu kraj Svetoga Đorđa, pet italijanskih milja iznad Carigrada i naredi majstorima da razmere zemljište, a sam odmah poče da nosi kamenje. A kad drugi videše da car ne lenstvuje, svaki poče nositi kamenje, drva i sve potrebe za zidanje. I ne pokrete se s onoga mesta čitave dve godine, sve dokle grad nije bio završen. A niko nije znao njegovu nameru, šta je hteo s tim gradom da preduzme.
Kad videše to Grci, počeše se spremati da mu ovaj grad ne dadu. Čuvši to, on posla poruku njihovu gospodaru uveravajući ga da to nije bilo protiv njega:
„Ovaj grad zidam za vaše i naše dobro jer se trgovci mnogo žale kako se silna zločinstva dešavaju od Katalana na Belom i Crnom moru. I zato ja hoću to da sprečim, da bi se trgovci mogli baviti svojim poslom.“
Čuvši poruku, grčki car i Grci nisu znali šta treba da rade. Smatrali su da primirje treba održavati i tako ostaviše cara na miru da dovrši grad do kraja. Ali su Grci stalno u sebi mislili: čim se car bude povukao, da oni odmah grad opsednu i zaposednu; a kad ga osvoje, da ga sruše do temelja ili da ga posednu.
Oni su tako mislili a turski car drukčije.
I tako se Grci, oslonivši se na poganičko primirje, ničemu nisu nadali i tako su bili sigurni da su Turci išli u grad i iz grada, a Grci su isto tako išli u njihovu vojsku bez svake smetnje, pijući, jedući, provodeći život u dobrom raspoloženju. I tako je to bilo sve do onoga dana kada je car završio zidanje grada, koji i danas zovu Jenihisar. To je veoma moćan i bezbedan grad, gde se čuva blago turskih careva.
U to doba turski car još nije imao uza se na moru nikakvih lađa. Tada naredi da se načini trideset divnih lađa u šumi, četiri italijanske milje od morske obale. Neki koji su o tome znali smatrali su da car pravi ludost, govoreći da se tako nešto nije desilo, da bi ih mogao prevesti do mora bez štete. Osobito zato što je tu bilo brdovito.
Tada car poruči despotu da mu otpremi petnaest stotina konjanika prema ugovoru, govoreći da bi hteo, pošto je završio grad, da krene na Karamanovu zemlju. Despot otpravi jednoga vojvodu Jakšu Brežičića, praoca onih Jakšića koji su u Ugarskoj bili, i posla s njim petnaest stotina konjanika, ne znajući carsku nameru.
Završivši grad, ne govoreći ništa nikome, svome niti stranome, niti otkazujući primirja, car pusti konjanike ka Carigradu da tuku, ubijaju svakoga koga bi samo gde sreli, sve do samih opkopa. Potom car prispe sa svom svojom silom, opsede Carigrad. U to doba je bilo u gradu takođe mnogo Turaka, koji o tome nisu znali, pa su ovi bili pobijeni od građana. Prispevši sa svom svojom silom, car opsede Carigrad, koji zovu Stambol, kao da kažeš carski presto. Oni ljudi koji su bili poslati od despota1, čuvši da je car Carigrad opseo, htedoše se nazad vratiti. Ali opomenuti od nekakvih ljudi da se nikako ne vraćaju, govoreći im da im je naređeno da bi ih svakako morali uništiti po carskoj naredbi ako bi se vratili, morali su ići ka Stambolu i pomagati Turcima u osvajanju. A svakojako po našoj pomoći nikad ne bi bio osvojen.
Kad smo prispeli pred Carigrad, pustili su nas da se utaborimo pred Jedrenskom kapijom. A pošto smo tu nedelju dana ostali, tada car čudno i ne žaleći troškova doveze lađe, čemu su se čitav grad i vojska divili. I to je učinjeno na ovaj način: na ognjen je prokop uz brdo, koji je dole gredama obložen i lojem debelo namazan, a k tome su svakoj lađi čisti podmetači naročito napravljeni. Podigavši gore vazdušna jedrila, svih trideset lađa išlo je jedna za drugom kao po vodi, sa zastavama, bubnjima. Iz topova se pucalo. I u to vreme je bitka bila prestala, jer su ljudi posmatrali ove lađe kao veliko čudo:lađe su po suvu vukli pešice ljudi i bivoli, sve do mora.
Kad videše tako opremljene lađe, Grci htedoše sprečiti da ne budu dovezene do mora, ali u tome ništa nisu mogli uspeti.
I tako je Carigrad bio osvajan i sa suva i s mora.
I ima jedan morski zaliv širok oko dve duži među Carigradom i Galatom ili Perom. Preko toga zaliva naredio je turski car da se načini most na čamcima, a tako je bio uređen da su preko njega mogli konjanici jahati.
Ostali su tada Turci kraj grada osam nedelja, tukući iz velikih topova, koji su rušili da su zid bili srušili za pola duži.
Stambol je veliki grad, ima odlične, debele i visoke zidove i mnogo kula, pa njega turski car ne bi osvojio da nije bilo podle izdaje.
Zbog veličine grada grčki car nije mogao imati tako mnogo ljudi da bi zidovi bili posednuti onako kako je potrebno, pa su zato na onome mestu gde je zid bio srušen carski janičari u jurišu ubili grčkoga komandanta kojem je to mesto bilo povereno. A kad je glava bila poražena, onda su se i drugi, preplašeni, morali povući. A tada su ih janičari, osokolivši se i jureći po zidovima, ubijali i sva je carska sila navalila u grad, tukući, sekući po ulicama, u kućama, crkvama.
Grčki car je imao u gradu na trgu hiljadu pešaka, ali ne mogući tako brzo da stigne na ono mesto gde je bio zid probijen, jer su Turci već bili dobili pojačanje, branio se s njima junački, odbijajući poganike sve dotle dok vojnici nisu sustali, pa je tu na mestu ubijen, a i svi ovi kraj njega. A kad je poginuo, glavu mu je odsekao jedan janičar po imenu Saneles, doneo je i bacio pred cara govoreći:
„Srećni gospodaru, evo ti glave najžešćeg neprijatelja tvoga.“
Car zapita jednog grčkog sužnja, carevog prijatelja po imenu Andreju, čija bi to glava mogla biti. Ovaj mu odgovori:
„To je glava cara Dragaša, gospodara našega2.“
A tada car obdari ovoga janičara konjima, novcem, divnim haljinama i krasnim šatorima i dao mu je Agidinsko vojvodstvo u Anadoliji.
Tako je osvojen Carigrad zbog podlog neverstva i lažnog primirja poganičkog3.
S druge strane morskoga zaliva nalazi se drugi grad Galata ili Pera, grad veliki i dobar. Stanovnici su bili načinili s turskim carem ovakav sporazum: ako bi car zauzeo Carigrad, onda bi mu svi morali biti potčinjeni. I kada je tako Carigrad osvojen i muške glave sve posečene osim dece i žena, koji su svi bili razdeljeni poganicima, Galaćani, videći da je Carigrad zauzet, donesoše caru ključeve i tako ih je ostavio na miru, a otišao je ka drugim gradovima i mestima i osvojio ih je bez muke, jer su mu se svi žalosno pokoravali. Odatle je otišao u Jedrene i pripremivši se tu, krenuo je u rašku zemlju na despota, ne otkazujući mu primirja.
Napomene
- U nekim rukopisima ovde stoji: Među kojima sam i ja bio.
- Poslednji vizantijski car, Konstantin Jedanaesti, Dragaš (1448—1453), jedan od sinova Manojla Drugog i Jelene Dragaš, ćerke srpskog velikaša Konstantina Dejanovića.
- Carigrad je osvojen 1453.