Poglavlje 40: O boju i o turskoj pripremi
Ovakav je borbeni poredak kod Turaka, najviše za odlučnu bitku.
Zastava carskih ima četiri, koje pripadaju dvoru. Prva je bela zlatnim slovima ispisana, i ona je iznad svih, jer označava da je tu čitava carska sila, i zovu je alem-i-sandžak, to jest zastava čitave sile. Druga je zastava crvena— dvorske konjice. Treća je zelena i crvena, četvrta žuta i crvena, i ove su janičara i dvorskih pešaka. I kad god se razviju te četiri zastave, tu je i car među svojim dvoranima.
A vojska carskoga dvora ovako se uređuje: dvorski konjanici stoje pored cara, pred njim janičari, a za njim kamile, a oko njih svuda se načini jarak i bedem; ispred jarka veliki štitovi su u zemlju pobijeni. Sablje su im isto tako vrlo oštre i pripremljene; i drugo ratno oružje je bogato opremljeno, pa bi se zato i naši morali isto tako dobro pripremati. Oko jarka svuda je nasut bedem nagore, i na ovom bedemu svuda su gusto pobodeni kočevi, načinjene su i puškarnice za topove, da se može gađati i iz musketa, i postavljaju nad velikim štitovima koplja; i druge odbrambene stvari koje su potrebne gusto stoje. Gađanje iz lukova je vrlo gusto.
Car pak osim svoga dvora ima dve vojske: jedna je anadolijska s one strane mora, druga je rumelijska.
A pored ovog carskog ukopavanja s desne katrane su se drugi pešaci nazvani azapi, to jest pešadinci, isto tako ukopali i koljem okružili, kao i prvi, samo što nemaju uvek onakvih priprema. A ovih je dvadeset hiljada s jeni kehajima. Za njima idu isto tako kamile i konji, na kojima nose potrebne stvari, i ovi azapi su skupljeni s one strane mora, iz Anadolije. Postoji takođe i gospodar anadolski kojega zovu anatoli beglerbeg, kao kad bi rekao: anadolski gospodar nad gospodarima, i uz njega su svi anadolski konjanici. Pod njim je dvadeset vojvoda i svaki ima svoju zastavu od cara datu. Pored njih ima pedeset subaša i svaki stoji pored svoga vojvode, koliko kojem vojvodi pripada. A ovih konjanika biva na šezdeset hiljada. Svaki vojvoda, a naročito paša, ima svoj odred, i to su blizu jedan do drugoga.
A opet s leve strane nalazi se jedan gospodar nad svima gospodarima s ove strane mora, koji ima svoju zastavu i svoj odred. Zovu ga urumili beglerbeg, gospodar nad gospodarima, najviši posle cara, a uz njega je osamnaest vojvoda, svaki sa svojim odredom i sa svojom zastavom, i tako u redu stoje kao što je i ranije rečeno. Uz njih je pak oko četrdeset subaša, i svaki stoji uz svojega vojvodu, koliko kojem vojvodstvu pripada. A njihovih konjanika biva na sedamdeset hiljada, koji su s ove strane mora, a i sarahori, o kojima će se dalje govoriti.
A pored cara s leve strane nalaze se takođe drugi pešaci, azapi, biva ih oko dvadeset hiljada, i oni su s ove strane mora skupljeni, to jest iz Rumelije, i isto tako su se ukopali i koljem opkolili, kao i oni na desnoj strani. I kad car naredi nekim konjanicima da stupe u bitku, tada bez oklevanja odlaze i tuku se uz veliku viku i bubnjanje. Carski bubnjari isto tako bubnjaju da se među njima podiže tako velika vika i buka kao kad bi se zemlja tresla ili da gromovi biju. A tada k njima car šalje dvorane na oklopljenim konjima da bi posmatrali ko će kakvo junaštvo počiniti i ko se kako drži u borbi. A svaki ovaj drži u ruci buzdovan ili topuz, sokoleći na borbu bez prisiljavanja. Ove zovu čaušima, gde god se oni nalaze, kao da je tu i sam car, pa ih se zato svi boje, jer koga oni pohvale svakome će biti dobro, a koga pokude pred carem toga nevolja snađe. Njihovog zapovednika zovu čaušbaša.
Takvo je tursko uređenje pri odlučnim bojevima.
Car sam nikuda ne ide, nego je uvek među janičarima dok se borba ne završi.
Kada se onda protiv ovakve poganičke sile hrišćanska sila krene, kao što je krenuo kralj Vladislav na Varnu, tako se bio postavio protiv njih s kolima da se okolo okružio, a među kolima su bili sve pešaci, a na desnoj kao i na levoj strani sve su bili konjanici; i zato su uvek hrišćanski konjanici pobeđivali turske konjanike, dok se posle sami ne upropaste, hitajući neoprezno na carske dvorane. Tako se i vojvoda Janko na Kosovu polju sam bio sukobio i upropastio: porazivši konjanike, pohitao je na carske dvorane naglo i bio je poražen. Zato znajte doista: ko god bi hteo s turskim carem odlučni boj da bije, morao bi drukčiji poredak da ima nego što su imali drugi, i tako bi ga mogao s božjom pomoći potući do nogu. Jer oni imaju jednu slabost, o kojoj ni sami ne znaju, ali ja to dobro znam jer sam to dobro video; a to je da njihovi pešaci na bojištu ne mogu dugo izdržati, zato što se za to nimalo ne pripremaju, već smatraju da uvek podjednaku sreću moraju imati. I zato dok je njihovo ljudstvo sveže na bojnome polju, ne treba se na njih po svaku cenu žuriti, jer dok je u njih veliki strah i pripravnost, moraju da budu veoma junačni i nazad ne smeju odstupati.
Još jedna stvar nije kod njih sigurna. Kad bi samo jednom carski janičari bili potučeni do nogu i ostali na bojnome polju, turski car se nikada ne bi mogao povratiti da bi se negde hrišćanima suprotstavio, jer kad bi ovu vojsku izgubio, onda bi mu se sve hrišćanske zemlje koje je osvojio usprotivile i morao bi biti izagnat preko mora.
Još jednu slabu stranu imaju oni. Kad bi hrišćani njihove konjanike porazili, ne bi trebalo da hitaju na čelo janičara, nego odostrag, gađajući ognjenim strelama kamile, koje bi ovako prestrašene ognjem poletele na čitavu vojsku i sve bi janičare smlavile, a s druge strane trebalo bi da ih tuku iz tabora učestanom paljbom iz topova. Oni se toga nikad ne dosećaju, ali sam ja to probao na jednoj kamili. I raspitivali su se o tome, ali nisu mogli saznati ko je to učinio. A to se bilo desilo u vlaškoj zemlji.
A isto tako veliki strah zavlada među njima kad čuju da hrišćani na njih hoće silno da krenu, jer sami dobro znaju: kad bi jedanput izgubili bitku i bili poraženi, kao što sam ranije rekao, nikako se ne bi mogli povratiti, kako je i sam car ranije govorio.