Poglavlje 2: O Muhamedu i Aliji, njegovom pomoćniku
Imao je Muhamed jednu sestru, kojoj je bilo ime Fatima. A ovu je bio dao Aliji, svome pomoćniku, za ženu onda kada je svoju veru širio i kada je tako učio i propovedao kao da je bio namislio da osudi Hristovu veru. Jer je on stvarao svoju veru prema svetu, vodeći računa o tome da su ljudi više skloni svetskim stvarima nego stvarima božanskim. I na taj način je svima kojigod su njegovim putem išli i njegovu nauku sledili obećavao svetska blaženstva, velika gospodstva i bogatstva, te je ljude hvalio i smatrao za dobre. A one koji su mu se protivili Alija je na različite načine mučio.
Ovoga Aliju poganici smatraju za proroka, kao i Muhameda, govoreći da je bio moćan i silan muž. A imao je, vele, sablju, koju je nazvao Zulfikari, vanredno oštru i tako tvrdu, kako oni pričaju, da je sve pred njom bilo kao paučina, što god je Alija njome udario, bilo gvožđe bilo čelik. A drugi pričaju kako je njegova žena bila velika čarobnica, pa je ona svojom veštinom stvarala ovoj sablji takvu oštrinu.
Živeo je tako Muhamed u svojoj zlosti četrdeset i pet godina, veru svoju razmnožavajući.
Zatim, ležeći na samrtničkoj postelji, pozva čitav svoj zbor i naredi:
„Da mi pogreb priredite i da kraj mene budete spremni dok ne uskrsnem. Držite se čvrsto moje zapovesti i ne dajte se zavoditi, jer sam vas pravoj veri naučio. Budite novi božji izabrani Izrailj. A moj pogreb priredite u Medini. Aliju moga slušajte, jer ću ja u sudnji dan uskrsnuti i povešću vas tamo gde ćemo se svi radovati. Budite svi među sobom ljubazni, budite pravični jedan prema drugome. Robovima opraštajte godine robovanja, jer niste bogovi da ih do smrti u ropstvu držite. A time ćete se umnožavati, jer će se svaki čovek vas držati i vaše će se nauke pridržavati kad vidi pravičnost vašu.“
Posle Muhamedove smrti Alija je otišao s velikom tugom do stene Gormenđi, hoteći iz istinske žalosti da uništi svoju sablju, i udari tako da se čitava sablja zari u stenu.
Kad Alija vide ovo čudo, što ranije nije znao o svojoj sablji, ovako joj progovori prema njihovu učenju:
„Zulfikari, prestani, da to ne bi bilo protiv Boga.“
A potom je živeo devet godina posle Muhamedove smrti.
Poslednje godine, ležeći na samrtničkoj postelji, skupivši sav zbor poganički, opominjao je da se čvrsto drže Muhamedovih zapovesti, jer je njegova vera iznad svih drugih vera, a onda:
„Zato mučite đaure gde god možete, da ne bi oni nas mučili. I tražite ih u njihovim domovima; to je bolje nego da ih u svojim domovima čekate.“
A kad je Alija opazio da mu se samrtni čas približava, naredio je da uzmu njegovu sablju i da je bace u morsku dubinu.
I pričaju poganici: kad su ovu sablju bacili, tri dana se na tome mestu more burkalo i kovitlalo od žalosti za Alijom.
I zato poganici imaju male knjige, koje čuvaju uza se kao svetinje, a koje nazivaju hamaili. Ove osobito nose u ratu, kao kod nas jevanđelje, i čuvaju ih pod pazuhom, a na njima je naslikana sablja Zulfikari. Pričaju da im je od velike pomoći u boju, a kome god se na te knjige zakunu, svakome će čvrsto održati reč.
Ali postoje i druge knjige, lažne, koje pripravljaju od komada venecijanskoga sapuna. Kome hoće glavu da smaknu, tome se zaklinju na knjige pripravljene od toga sapuna, koje su nalik na prave. Kome tako učine, taj ne treba više u zdravlju da se ičemu nada, kao što se desilo kralju bosanskome, kako će o tome biti reči dalje.