Poglavlje 27: Kako je Muhamed prevario despota pomoću primirja
Turski car Muhamed, načinivši primirje sa despotom da mu do smrti njegove i njegova sina Lazara nikada ne pravi smetnje i da ga se verno i pošteno pridržava, kako je ranije pisano, držao ga se dotle dok nije zauzeo Carigrad. Jer ga je samo zato i bio načinio da bi mu bilo zgodnije da krene da zauzme Carigrad. Ali čim je Carigrad zauzeo, odmah je druge godine, ne otkazavši despotu primirje, krenuo na njega u rašku zemlju sa čitavom svojom silom. Čim to Rašani čuše, obavestiše despota:
„Turski car kreće na nas s velikom silom. Šta treba da radimo? Mi smo već ranije bili govorili da će nas turski pas prevariti i zato znaj da je ovo naša zamisao: pre no što bi došlo do toga da žene naše i decu na naše oči hvataju i razgrabljuju za poganike, radije hoćemo svoje glave da izložimo i hoćemo s njima da se bijemo. I zato gledaj da nam u pomoć dovedeš koga god najviše možeš. Mi imamo na Sitnici jednu vojsku, a u Dubočici ili na Kislini drugu pa zato u ovoj stvari ne oklevaj.“
Odgovori im despot:
„Ne mogu tako brzo imati ljude, jer u Ugarskoj zemlji nema kralja Vladislava, koji bi mi rado u tome bio na pomoći, zato se svega toga okanite, jer ako se pokorite turskome caru, ja ću vas, tako mi Boga, s božjom pomoći osloboditi.“
Kada car Muhamed dođe u Konstantinovu zemlju, na jedno polje koje zovu Žegligovo, na granici raške zemlje, čuvši o ljudima koji su bili na Sitnici i o drugima u Dubočici ili na Kislini, ostade onde četiri nedelje, ne znajući šta da čini, na koje ljude da se okrene. Tada oni koji su bili na Sitnici junački udariše na njegovu vojsku i potukoše je i pobiše mnogo Turaka kao i znamenite turske gospode. Posle toga sam car, došavši sa čitavom svojom silom, porazi ih kraj jedne planine koju nazivaju Trepanja. Pričali su Turci da otkad pamte nisu slušali o takvoj bici, da se tako malo ljudi borilo protiv tako velike sile, govoreći da bi car bio do nogu potučen da su se bili svi zajedno sastali. A ovako su jedni poraženi, drugi su potučeni, a ostali su se razbežali, a samo je gospodin Nikola Skobaljić sa svojim stricem na kolac nabijen1.
Odatle je car krenuo i opseo jedan grad koji zovu Novo Brdo, odnosno Srebrna i Zlatna planina, i zauzeo ga je, ali pomoću dogovora po kojem je stanovnicima obećao da će ih ostaviti na njihovim imanjima i da im mlade žene i sitnu čeljad neće odvoditi. A kad se grad pokorio2, car je naredio da se zatvore kapije i da se ostave otvorena samo jedna vrata. Kada su Turci došli u varoš, naredili su svim domaćinima da svaki sa svojom porodicom, s muškom i ženskom čeljadi, iziđe kroz vrata iz varoši na rov, ostavljajući sve svoje blago u kućama. I to su išli jedan za drugim. A car je, stojeći pred vratima, birao mušku čeljad na jednu stranu, a žensku čeljad na drugu stranu, a muškarce isto tako na rov na treću stranu, a žene na četvrtu stranu, pa je naredio da se poseku svi oni ljudi koji su bili među njima najistaknutiji. A ostale je naredio da puste u grad i nikome nije bilo zabranjeno da bude na svome imanju. Mladića koje je izabrao bilo je na broju trista dvadeset, a ženske čeljadi najizabranije sedam stotina i četiri. Ženske glave je sve razdao među poganike a mladiće je uzeo sebi za janičare, a poslao ih je u Anadoliju, preko mora, tamo gde ih čuvaju.
I ja sam isto tako bio tamo u tome gradu Novom Brdu, ja koji sam ovo pisao, a bio sam uzet sa dvojicom braće svoje. I gonili su nas već Turci kojima smo bili povereni. A dok su nas vodili, mi smo pazili na sve i gde god smo zašli u velike šume ili u planine, uvek smo tu mislili da pobijemo Turke, a sami da pobegnemo. Ali ipak to nismo učinili zato što smo bili mladi. Samo što sam ja sa devetnaest drugova pobegao noću iz jednoga sela zvanog Samokovo3 i gonili su nas po čitavoj onoj pokrajini. A kad su nas pohvatali, povezali su nas i mučili, vukući nas konjima i čudo je da su u nama duše ostavili.
A posle toga, kad su nas već doveli, zajemčili su za nas drugi mladići, a k tome za mene moja dva brata, da više to nećemo činiti i tako su nas mirno vodili čak preko mora.
I oduzeo je turski car despotu čitavu rašku zemlju sve do Morave, ostavivši mu samo ono što je od Morave do Smedereva.
A stigavši u Jedrene, car uze sebi među komornike osam dečaka od onih koji su bili dovedeni iz raške zemlje. A ovi mladići, dogovorivši se među sobom, imali su da ubiju para kad budu na noćnoj straži, govoreći među sobom:
„Ako ovoga turskoga psa ubijemo, onda će čitavo hrišćanstvo biti oslobođeno, a ako nas pohvataju, onda ćemo biti mučenici pred Gospodom Bogom.“
A kad je već došla njihova noćna straža, svi su bili pripremljeni, i svaki je imao nož pri sebi. A kad je trebalo da car pođe u ložnicu, tada jedan od njih, po imenu Dimitrije Tomašić, iziđe od njih kao podli izdajnik i reče caru šta je trebalo da se desi.
Car naredi da ih odmah pohvataju i da ih dovedu preda nj i videći kod svakoga nož, upita ih:
„Ko vas je na to naveo da ste se smeli odvažiti da meni o glavi radite.“
Odgovoriše mu:
„Niko drugi, već velika okrutnost tvoja i neiskazana žalost naša koju osećamo za našim ocevima i prijateljima našim milim.“
Onda car naredi da se donesu kokošija jaja i da se u vrelome pepelu ugreju, da se što mogu jače prepeku i raspale, pa izvadivši ih iz pepela, naredi da se svakome od njih po jedno jaje priveže ispod kolena da bi im se žile upalile i zgrčile, a onda je dao da se na kolima voze u Persiju, ne dajući da im se skinu jaja sve dok se nisu sama ohladila.
A posle godinu dana je opet naredio da ih dovezu k njemu, pa videći da od njih nema ništa, naredio je da ih pobiju.
A neki od nas, uzevši preko noći njihova tela, sahranismo ih kraj puste crkve koju nazivaju Ne-vidi-sunca4.
A car je onoga dečaka koji ga je obavestio učinio velikim gospodinom na svome dvoru, ali ga je potom takva teška bolest spopala, koju nazivaju sušica, da se bio sasvim sasušio i umro. Poganičko ime njegovo bilo je Bajdar. A to je Gospod Bog bio dopustio zbog njegove neplemenitosti i neverstva.
I od toga vremena Muhamed nije hteo da ima u svojoj ložnici nijednoga raškoga dečaka.
Od onih drugih dečaka dao je da se nekima muški znaci poseku, od kojih je jedan umro. Turci ovakve nazivaju hadumlar, kao kad bi rekao uškopljenici, i ovi čuvaju careve žene i kod njih su kao komornici za posluživanje.
Napomene
- Nikola Skobaljić je zaista godine 1454. davao kod Sitnice herojski otpor daleko brojnijoj turskoj vojsci Turci su ga uhvatili i nabili na kolac.
- Novo Brdo Turci su zauzeli 1455.
- Samokovo, mesto u Bugarskoj.
- Na osnovu ovog pričanja Stevan Sremac je napisao svoju istorijsku pripovetku 3aboravljeni Obilići.