Deo 1, Poglavlje 7: Spletka
Lazar se nije prevario. Ono je zaista bio čovek. Ali ne beše Stanko nego Marinko.
Subaša je bio nešto zamišljen kad mu javiše da je tu Marinko. On reče da ga puste. Po licu Marinkovom poznalo se da nešto ima.
— Šta je, Mašo?
— Dobro je, dragi aga!
— A kako je dobro?
Marinko mu ispriča ceo događaj, samo što je i sam mislio da je Stanko mrtav. Turčin je slušao zadovoljno. Pošto Marinko svrši priču, upita on:
— Pa, šta misliš sad?
— Ja dobro mislim, čestiti efendija. Sad treba da se ti zauzmeš za Lazara… I onda je Ivan Miraždžić tvoj!… A kad bude Ivan uza te, onda je Crna Bara zavađena. Želio si da miriš Crnobarce, želja ti je ispunjena.
— A gdje je Lazo?
— Bogami, dragi aga, to ni ja ne znam. Pobegao je u šumu.
— E, moj lijepi bratac, ti mi ga moraš naći!
— Hoću, naći ću ga! Kako ne bih! Kad ti hoćeš, naći ću ga, pa, aman, da se u zemlju sakrio!
— Eh. tako, tako!… Idi, naći ga!… Hoćeš malo duhana?…
— Pa, ako je bog dao…
— A dao je, ja!… Za tebe svega u Sulje ima!… Evo, naj!…
I dade mu punu pregršt.
Marinko napuni duvankesu, zatim zapali lulu, pa se diže u šumu…
Tumarao je po dubravi; već spade s nogu i mišljaše da prisedne da se odmori, kad smotri Lazara. On pođe, zausti da ga vikne, a Lazar pade…
— Lazare, Lazo! — viknu ga.
Ali Lazar beše onesvesnuo od silna straha, pa ne ču viku njegovu. Marinko prikleče na jedno koleno pa mu pridiže glavu.
— Lazo!… Lazo!… Lazo!…
Lazar poče dolaziti k sebi. U strahu on ne poznade glasa Marinkova, pa ne smede ni oka otvoriti. Marinko je neprestano vikao.
Jedva se Lazar ovavesti i poznade glas. Tada otvori oči:
— Šta je?… Ko je to?…
— Ja sam, Lazo brate, ja.
— A, ti si, čiča Marinko?
— Ja, sine, ja.
— Otkud ti?
— Tražim tebe.
— Moji te poslali?…
— Jok. Subaša me poslao da te nađem pošto-poto…
Lazara prođe jeza… Tek beše odahnuo od jedne, eto ti mu druge brige!… Šta će subaša s njim?… Da nije od sve zbilje ubio Stanka, pa ga subaša traži da mu naturi „lisice“ na pune i da ga pošlje kadiji?…
I… učini mu se da je već okovan, i… zaseli pa mu sude… I kao stoji sto, na njemu čutura i dve čaše, a kao kadija prilazi, naleva čaše iz čuture i veli ocu Stankovom: „Pij mu samrtnu!…“
Strašna ova slika ukoči ga.
— Hajde! — zove Marinko.
— Čekni!… A što li me zove subaša?
Čudan čovek beše Marinko!… Mada je već unapred znao raspoloženje subašino, opet ne hte rečce kazati. On je mislio: da je samo subaša u pravu objaviti tu radost Lazaru. I reče:
— Ne znam.
Nije ti ništa kazao?
Ništa.
Čuješ, čiča Mašo…
Šta?
Ja ne smem ići!
Moraš!… Meni je subaša rekao da te dovedem!
— Kaži da me nisi našao.
— Šta?!… Da lažem!… Subašu da lažem?!… Jesi li ti poludeo?!… Polazi!…
I pogledom diže Lazara. Lazar ide, a kolena mu klecaju. Mislio je da beži, ali ne može; sem toga, znao je da od Marinka ne može pobeći. On bi trčao za njim dok bi duše osećao. Bio je to užasan čovek. Neka mu Turčin kaže da svoga sina sveže, on će ga vezati kao dušmana, pa da mu oči iskaču…
I Lazar je išao kao ovca na klanje…
Opet se okrete Marinku:
— Je li, čiča Mašo?
— Šta je, rode?
— Što me ne pustiš?
— Jesi poludeo, bogami!… Neću, polazi!
— Moj babo ima para!… Išti koliko hoćeš, samo me ne vodi tamo!…
Marinko je gledao nekim životinjskim pogledom, pa se nasmeja.
— Para!… Para!… A što će meni pare? Zar su pare za budale?… Meni to ne treba! Što mi treba, dâ mi moj Kruška, bog mu zdravljica dao!… I on svakad lepo sa mnom… Ali zato, opet, ja njega poslušam. Šta ćeš: pokornu glavu sablja ne seče!… Što nisi bio miran?… Bar ne bi mučio starog čiča-Marinka da tumara noćas po šumi…
— A zar ne znaš, nesrećniče matori, da se ovo tiče moje glave? — jeknu Lazar.
Marinko se stade ceriti:
— Bogme, dete, pa i glave, ja!… Šta se mene tiče tvoja glava, ja čuvam svoju!… Kad bih ja sad tebe pustio, kud bih onda?… Misliš Kruška ne bi doznao?…
— Išti šta hoćeš! — jeknu Lazar opet i stade kršiti prste.
— Ne tražim ništa! I šta će mi? Ja sam čovek star. A Kruška ima više vere u meni nego u svima njegovim pandurima. Pa kad mi čovek veruje, je li pravo, pitam te, je li pravo da ga slažem?!…
U tom izidoše na put. Lazar vide da su blizu hana…
Napreže svu snagu i jurnu da pobegne… Ali ga Marinko stiže i uhvati za vrat.
— Pre bi od munje pobegao nego od mene! — reče on i pogleda Lazara strašnim pogledom…
Lazar se predade sudbini…
Dođoše pred han… Marinko propusti Lazara napred. Lazara beše snaga izdala. Bez Marinkove pomoći on ne mogaše prekoračiti praga.
Vatra sa ognjišta osvetljavala je han. Handžija i panduri subašini spavahu oko vatre. Marinko probudi jednog pandura, reče mu da javi subaši da je našao onog čoveka i doveo ga.
Pandur priđe vratima i taman ih otvori a iz sobe se začu subašin glas:
— Dođe li Marinko?
— Došao je… I doveo nekoga.
— Neka dođe ovamo.
Marinko uze Lazara za ruku i uvede ga u odaju.
Lazar sasvim izgubio svest. On već nije znao šta radi. Išao je, jer ga je Marinko vukao. Da ga on nije poveo, ostao bi na mestu kao okamenjen.
— Eh… biva, Marinko! Ti pa ti!… Bez tebe ništa! — reče Kruška.
— Ja samo slušam starijega! — reče Marinko, celujući mu skut.
— Ako… ako!… Izidi, odmori se!
Marinko udari „temena“ i izide.
Lazar je čuo ovaj razgovor, ali beše ravnodušan. Duševni umor beše toliko jak da on nije mogao više ni pojmiti svoga položaja.
Kad Marinko izide, Kruška se diže sa divana, priđe Lazaru pa mu pogleda u oči i reče blago:
— Nemoj se plašiti… Ne boj se!…
Lazar zakoluta očima. On nije verovao da te reči subaša govori. Da ne beše još koga u sobi?… I on poče zverati oko sebe…
— Ne boj se!… Ne boj se!… — reče Kruška i opet blago. — Ali prevario si se.
Ove tople i blage reči, posle onolikih muka i onolikog straha, padoše kao na usijano gvožđe… Srce mu zalupa naglo, čisto htede da ga uguši… Poliše ga suze, on zajeca…
— Oprosti!… Oprosti!…
Pa kleče preda nj.
— Ja nisam hteo!… To je bilo najedanput!… Ni sam ne znam šta mi bi! Dođe mi da ga moram ubiti! Ili njega ili sebe! Nisam mogao otrpeti da on bolje skače od mene! Pa onda, i oborio me!… Pa onda, srce mi se cepalo na param-parče kad vidim samo kako ga Jelica gleda!… E dođe, na mi se smrče pred otima!… Morao sam ga ubiti!…
— Ali ti ga nisi ubio! — reče subaša.
Lazaru kao da neko opali šamar.
— Nije mogućno! — reče on i pogleda razrogačeno Krušku.
— Nisi ga ubio!
— Ali,on je… pao!
Turčin udari u dlan. Jedan se pandur pojavi na vratima.
— Je li tu Meho?
— Jeste.
— Nek dođe.
Meho uđe u odaju.
— Kad si ti vidjeo onog Aleksinog čapkuna?
— Prije jedan sahat. Vidjeh ga u voću, kod kuće.
Lazar obori glavu, kao da je sv. Arhanđeo nožem dohvati.
— Idi, Meho.
Meho izide.
Obojica zaćutaše. Turčin stade hodati preko sobe. Podavio bradu, pa gricka, vidi se: nešto krupno misli. Najzad reče:
— Sad, nijesi ga ubio, nijesi!… Ali kako ćeš svijetu reći zašto si pucao na nj?…
— Kazaću: zato što ga mrzim!
— Ali to nije pametno…
— Ja ga od istine mrzim!
— To znam… Ha! A kaži ti meni ima li u tvojega baba para?
— Ima.
— Znaš li gdje mu stoje pare?
— Znam. U starom vajatu, u jednom sanduku.
— Jesu li pod ključem?
— Jesu.
— Je li i Stanko znao za te pare?
— Jeste.
— Je li tvoj babo znao da Stanko zna.
— Jeste. Naše su kuće kao jedna. Ništa od njihovih ukućana nije skriveno.
— Eh, eto vidiš! — reče Kruška i upilji u Lazara…
Lazar se poče dosećati.
— Sad idi kradom kući… Idi pravce u vajat, razbij sanduk, uzmi pare pa skloni gdjegod!… A sjutra kaži da si pucao na Stanka zato što te je pokrao!… Jesi razumio?…
Lazaru se nasmeši brk. Ta Kruška ne samo da mu prašta nego mu daje saveta kako i pred svetom da se pravda!… Još će, osem svega, načiniti Stanka i lopovom… On pože glavu i reče:
— Jesam, razumeo sam.
— Vi’š — reče Kruška — kako se brinem za te!…
-— Vidim, i… hvala ti!
— Ali ti me moraš slušati, ili…
— Slušaću te kao oca, bolje nego oca!…
— Lijepo, lijepo!… Tako ja i hoću! — reče Kruška i udari u dlane.
Pandur promoli glavu na vrata.
— Kaži Marinku neka dođe.
Marinko uđe, govoreći još s vrata:
— Ja malo prisedoh da jednu, u tvojme zdravljicu, popušim, čestiti efendija… A malo sam pijno i rakijice…
— Ako, ako, Marinko!… Ti si moj, ako!…
Marinko razvukao lice, pa se ceri od radosti što ga subaša tako mazi.
— Hvala ti! — reče.
— Nego, znaš šta, Marinko?
— Šta?
— Ti ćeš sjutra kod sudnice pričati kako si juče vidjeo Stanka kad je izišao iz starog vajata Miraždžićevog, i kako se krio da ga ko ne bi vidjeo… Jesi utuvio?
— Jesam, ne beri brige! Kad ti hoćeš, ja ću se i zakleti, a toli lagati!
— Ali kad lažeš, pazi!… Nemoj da te uhvate!
— Ama ne uči ti mene! To je moj stari zanat!… Ja kad stanem lagati, i sam mislim da je istina!
— E, tako, vidiš! — nasmeje se Kruška. — A sad idi s Lazarom do kuće, neka dijete nije samo.
— Hoću, efendija, kako ne bih!… Hajde, Lazo! Hajde, rode!…
Obojica udariše „temena“, pa izidoše iz odaje.
— Laku noć, efendija!
— Laku noć!…
Turčin osta sam. Raspali čibuk, pređe preko odaje nekoliko puta, gladeći bradu.
— Eh, biva, ovo valja! Ovo vrijedi roba iz tamnice!… Sad sam lijepo, bez po muke, turio ugarak u obje kuće… Dok se sad zavade, neće im se ni čukun-unuci pomiriti!… Ha-ha-ha-ha!… I selo će se njih radi pozavađati!… Pravo veli Marinko, ondaj će mi Crnobarci doći da ih mirim!… Neće im ništa pomoći oni drljavi pop, nego Suljo, ili, kako me oni vabe, Kruško… A ja ću se ondaj do mile lasti rebriti po Crnoj Bari!… Vidjećemo da li više vrijedim ja ili Uso iz Bogatića, te ga jednako hvale!…
I, pun zadovoljstva, izvali se na divan, puštajući guste dimove… I u onim plavetnikastim kolutima on vide divne i krasne slike, vide svoje lepe nade ostvarene…
Čibuk mu ispade iz ruke, a u odaji se začu lako hrkanje…