Deo 3, Poglavlje 5: Svadba
Čudno vreme, zaista! Dok na jednoj strani puška gruva i krv se lije potokom, dotle, evo, ovi svadbuju!…
I to se čini oprema kao da je najmirnije doba!… I ukućani se raduju i vesele!… Sprema se kićena čutura, podnizana niskama talira i cvancika, i jedan ukućanin uzima, meće u zobnicu pa je nosi od uzovnika do uzovnika!…
Pozvan je kršteni kum, a starojkom posta Jova Jurišić. Za devera se Stanko sam pobrinuo još u gori. Zar se džaba pobratio sa Zekom Selakovićem?…
Aleksa veseo, Petra vesela, ukućani tako isto. Snahe zadirkuju veselu Jelicu, a ona. sirota, beži od zgrade do zgrade da se skloni od zadirkivanja!…
Stanku je bilo strašno dosadno. On bi želeo da se to moglo prelomiti preko kolena, onako hajdučki… Stoga je postao nestrpljiv. Nije se mogao skrasiti na jednom mestu!… Jurio je sad na jednu sad na drugu stranu, i gde je god došao, jedno isto: što teralo, to i stizalo!…
Jednoga jutra otac ga gledaše, pa se nasmeja:
— Ama, more, šta je tebi?…
Stanko ne znade šta da odgovori.
— Što si se kog vraga ustumarao?… Ne možeš da se skrasiš!…
— Pa… nije… — mucao je Stanko, gledajući da zabašuri.
— Eh, nije!… Zar sam ja ćorav!… Nego, svršiće se i to!… Šta je to dan-dva kad se čekalo šest godina! — reče Aleksa, gledajući ga pravo u oči i smešeći se…
Stanko ne može izdržati toga pogleda, nego pobeže. Čuo je glavni smeh očev za sobom, pa je hteo baš od njega pobeći… A ljutilo ga to. Što ga diraju? I, najposle, zar je to kakva sramota? Jelica je s njim odrasla i nikad im niko reči ne reče!… Šta su se puta igrali svatova dok biše deca, pa niko da je glave okrenuo!… Šta im je sad?!…
Pa se naljuti na ukućane, počev od oca pa do snahe Mare.
— A bogami, jest! — mislio je. — Ko je još video i s tim podsmevati se!… I kad je stvar za podsmevanje, što se onda oni ženiše i udavaše?…
Pa se onda stade ljutiti na se. Što je, opet, njemu krivo što ga diraju? On voli Jelicu. Pa zbog nje je u goru otišao; zbog nje je tolike pobio, to zna i bog i ljudi… na šta mu je sad?… Što se stidi?…
Pa se zahukao gorom, ne znajući ni kud ide ni šta radi…
Uoči dana svadbenog užurbala se čeljad Aleksina. Na koju god stranu pogledaš, sam poslenik, i svako ti to ima pune ruke posla. Aleksa je prilazno sad ovamo, sad onamo, napominjući da se što ne zaboravi. Petra se tamo muvaše među ženama, i ona naređuje i zapoveda.
Sunce je naginjalo zapadu; večernji povetarac je pomalo studio; ali to nisu osećali poslenici poslom zagrejani…
Stanko neprestano pogledate na kapiju. Očekivao je nekoliko svojih starih drugova sa Parašnice da pomognu oko posla i peciva.
— Nema ih još? — pita Aleksa.
— Čini mi se, idu…
I zaista, na kapiji se pojaviše: Surep, Zavrzan, Jovan i Jovica.
— Dobro veče! — povikaše.
— Bog dobro dao!
— A pobratim? — upita Stanko.
— I on će skoro. Očekuje Ivanka iz Sarajeva.
— Jeste. Otišao je da kupi darove… Ne znaš kako je naručit taj Ivanko… Ama kao kremen… Pouzdan, siguran, svud ti se prometna kao šilo!… Boga mi!…
— Ne bogmi se! Kad ti koga hvališ, on vredi! — reče Stanko.
Pozvaše ih te zasedoše za sovru, koju tada skoro svaka kuća imađaše. Žene dođoše te se pozdraviše, pa onda doneše rakije „da se poslenici prihvate“ — kako reče Aleksa.
Obrediše se nekoliko puta. Surep reče:
— Hajde da se gleda posao!…
— Pa… večeras se baš i nema posla! — reče Aleksa. — Mi smo to već svršili sami. Nego sutra… sutra će biti pune ruke!
— Dobro! — rekoše ovi.
— Dijete!… Daj-de još rakije! — vikaše Aleksa.
I Mara im donese opet punu čuturu.
Rakija otvori razgovor. Otpočeše priče i šale kao iz rukava. Naravno da je tu Zavrzan bio pobedilac. Pričao je svaku pričicu iz zajedničkog života sa Stankom. Njegova živa priča i vedra šala raspoloži sve. Čak je i Surep pričao zašto se odmetnuo u hajduke… Kad ispriča kako je ubio poreždžiju, što je „ištir“ (porez u siru i kajmaku) kupio, zato što mu je ženu pomilovao, Zavrzan mu reče:
— More, pa ti si čitav ženskaroš! A kako se samo krio!
— Ta, ti sve iskrećeš! — obrecnu se Surep.
Sve je plivalo u smehu i šali.
— More, ljudi, da večeramo! — reče Aleksa.
— Čekam pobratima! — reče Stanko.
— O kurjaku reč, a kurjak na vrata! — Evo ga! — reče Zavrzan.
Pred kuću bahnu Zeka s nekoliko drugova. Okitio se kao da će on pred oltar. Na njemu zelena dolama preko kolena; po dolami srebrne toke s pozlaćenim pucima… Pâs mu obavšaše sarajevski silaj srmom izvezen, a za silajem srebrnjaci: sjaje im se jabuke kao mesečina; među njih se ugnezdio belokorac, ručica mu od slonove kosti, a međ ušima mu se preliva zeleni smaragd… Duga „tànčica“ u ruci imađaše preko trideset srebrnih pafti, a kundak joj srmom uokviren.
Stade onako dičan i ponosit, pa viknu:
— Dobro veče!…
Sve poskoči na noge lagane i otpozdraviše junaka, koji se sa svima mirbožaše kao da iz tuđine dolazi.
Odmah zasedoše za sovru, koja se časkom prepuni đakonijom, a čeljad stade dvoriti i služiti.
Razgovor se vodio o ratovanju i o sukobima, koji se svaki dan dešavahu s Turcima. To je trajalo duboko u noć, pa se naposletku raziđoše da spavaju…
Taman se počeo deliti dan od noći, a Zavrzan skoči i opali pištolj.
— Ustajte, svatovi, na noge lagane! — viknu iz petnih žila.
Čeljad prenu iza sna i ustade, pa otrča na bunar da se umije. Ustadoše i stariji i gosti, a Mara im priđe s vodom i ubrusom, te stade polivati.
— Ako je po zori suditi, dan će biti neobično lep! — reče Aleksa.
I zaista! Ono plavetnilo beloga dana postajaše sve rumenije, dok najzad ne obasja jarko sunce, te prosu zrake koji zatreperiše po debeloj rosi… Vazduh beše svež, te prožmavaše snagu…
Zasedoše za sovru, a čeljad im prinese varenu rakiju.
— Hajde, Surepe, — reče Zavrzan pošto popi rakiju — da se posao gleda!
— Hajde! — reče Surep.
— Dede, domaćine! Naređuj!
I odoše u avliju, gde će im se vo doterati da ga zakolju.
Susedi počeše dolaziti. Oni prilaziše k sovri te se zdraviše… Stanko se koristi njihnim dolaskom, te pobeže u kuću…
Avlija postajaše sve punija. Čeljad iz susednih kuća dolazaše da se nađe na pomoći.
Dan osvoji. Zazvrktaše kočije. Dođe kum iz Sovljaka. Sve, počev od Alekse pa do najmlađeg ukućanina, potrča da kuma pozdravi…
Malo zatim dođe i starojko, Jova Jurišić… I njega tako isto dočekaše…
Zasedoše za sovru pred kućom, koja se sve više punila odabranim uzovnicima.
Stanko beše otišao da se opremi. Imao je, vala, šta i obući. Kad se pojavio iz vajata i prišao da se pozdravi s kumom, starojkom i drugim svatovima, nisi mogao gledati u nj od silnog bleska srme i srebra. Dičan je, pa se još više diči.
Po pozdravu, starojko i kum smakoše se, te ga posadiše među se. Zeka se diže u vajat s deverskim darovima.
Otpoče ručak. Jelo se onako svatovski, rukama. Mladež nije ni sedala za sovru nego se prihvatala s nogu… Pucanj za pucnjem grmeo je…
Kad izneše pečenje, Zeka izvede zapreveženu Jelicu. Uzdigla prevez te se moglo videti kako joj ono jedro lice poliva rumenilo kao rujevina. Zeka je vođaše od kuma starojku i drugima. Sve starije ljubila je u ruku. a mlađe u lice. I onda oboje stadoše dvoriti svatove.
Dovršiše ručak i starojko zapovedi da se opremaju…
Hitra mladež poskoči od sovre i poče uprezati i zauzdavati dobre konje. Puška pušci nije dala izdušiti; s pucnjavom se mešao konjski vrisak…
— Je l’ gotovo? — viknu starojko.
— Gotovo! — odgovoriše mu.
— Polazi!…
Opremi se kita i svatovi. Preko četrdeset konjanika pojuri na kapiju i stade pred svatove.
— Eh, u ime boga! — reče starojko.
I krete se sve…